Čini se kao da više živimo svoje strahove, nego svoje živote. I kao da preskačemo vreme i vodimo utrku bez cilja. Kao da čekamo nekoga ko neće doći…

Položili smo sva nadanja u vreme. Jer jednoga dana će biti bolje… Možda jednom… Negde… Tamo… Shvate ljudi ko smo i šta smo. Ili šta nudimo. Ili šta dajemo. Nekoga će sustići karma. Tešimo se.

Kao da čekamo da vreme servira nove prilike i učini ih boljim… Možda je sazreo. Odrastao. Možda je drugačiji… Ipak je dosta vremena prošlo. Kao da tražimo opravdanja za stvari u koje ni sami ne verujemo. Kao da iskonski strah od promene koristimo da bismo opravdali svoja vraćanja na staro.

Recikliramo ljude. Odnose. Ljubavi. Emocije. Očekujemo čuda i promene. U grlu nam još stoje reči koje nismo izrekli, a nikada ni nećemo. Tešimo se da će biti prilike da jednog dana nekome objasnimo sebe, a možda neće. Živimo sa pogledom u iza, a očekujemo sreću prema napred.

Mnogo ljudi živi u zavaravanju da će se neko promeniti. Da će se neko javiti. Da će se neko osvestiti. Da će neko jednog dana shvatiti da smo baš mi njegova propuštena prilika pa će se vratiti.

Stalno “žrtvujemo” svoje sadašnje trenutke nadom da će se neke stvari ponoviti. Iznova dogoditi. Da će neki akteri postati ponovo budni. Da će prošlost postati budućnost jer sadašnjost ne može. Sadašnjosti nema. I gubimo vreme na svoje strahove jednako kao i na nadanja. I promašujemo život jer šta uopšte možemo pogoditi tako zapeti u vremenu?

Pitanja koja ovih dana mnoge muče jesu: “Hoće li se javiti?”.

Verovatno neće, a možda i zaista hoće. Posle četiri godine i dva deteta… Da li će ti tada to biti važno? Mislim da ne.