Može li se dom pronaći u tuđem gradu? Roman koji je osvojio The New York Times, Guardian i čitaoce širom sveta
Koliko puta čovek mora da promeni adresu da bi shvatio da dom nikada nije bio mesto, već osećaj? Upravo to pitanje, jedno od najvažnijih pitanja savremenog života, otvara roman Antropolozi tursko-američke književnice Ajšegul Savaš.
U vremenu kada milioni ljudi žive daleko od mesta u kojem su rođeni, sele se zbog posla, ljubavi ili potrage za boljim životom, ova nežna, inteligentna i duboko emotivna priča pogađa pravo u srž iskustva cele jedne generacije. To nije samo roman o dvoje mladih ljudi koji pokušavaju da pronađu stan u stranom gradu. To je roman o potrazi za pripadanjem, o ljubavi koja se gradi u sitnim svakodnevnim ritualima i o pitanju koje sebi sve češće postavljamo: gde je zapravo naš dom?
Asja i Manu mladi su par koji pokušava da izgradi zajednički život daleko od porodice, jezika i svega što im je nekada bilo poznato. Njihova potraga za stanom, koja na prvi pogled deluje kao sasvim običan životni zadatak, postepeno prerasta u mnogo dublju potragu za sigurnošću, identitetom i osećajem da negde zaista pripadaju.
U svetu u kojem se ljudi sve češće sele iz zemlje u zemlju, menjaju gradove i počinju život ispočetka, pitanje doma postalo je mnogo složenije od posedovanja četiri zida. Psiholozi već godinama ukazuju da osećaj pripadanja predstavlja jednu od osnovnih ljudskih potreba. Kada ga nema, čak i najlepši stan može delovati kao privremeno utočište, a ne kao mesto na kojem život zaista počinje.
Dok Manu razmišlja o njihovoj zajedničkoj budućnosti, Asja, autorka dokumentarnih filmova, gotovo opsesivno posmatra ljude oko sebe. U obližnjem parku beleži njihove navike, svakodnevne rituale, razgovore i tišine. Njena kamera postaje produžetak radoznalog pogleda antropologa koji pokušava da razume nepisana pravila jednog grada. Kako ljudi provode slobodno vreme? Kako se vole? Kako razgovaraju? Kako ćute? Šta ih povezuje?
Posmatrajući druge, Asja zapravo pokušava da razume sopstveno mesto u svetu.
Roman je ispričan kroz niz pažljivo oblikovanih vinjeta koje beleže naizgled obične trenutke: kasnovečernje razgovore koji se razvuku do sitnih sati, poslednje ture pića sa prijateljima, spora jutra u kojima se život odvija bez velikih događaja i male rituale koji, gotovo neprimetno, postaju temelj zajedničkog života.
Upravo u toj sposobnosti da uhvati ono što se često previđa leži najveća snaga Ajšegul Savaš. Ona ne gradi priču na velikim dramama i spektakularnim obrtima. Naprotiv, pokazuje da se najvažnije životne promene često događaju tiho, između dve šolje kafe, tokom šetnje ili u razgovoru koji naizgled nije važan.
Savremena književnost poslednjih godina sve više istražuje teme migracija, identiteta i usamljenosti, ali Antropolozi toj književnoj struji pristupaju na izuzetno suptilan način. Umesto političkih ili društvenih analiza, u središtu priče nalazi se intimni svet dvoje ljudi koji pokušavaju da od svakodnevice naprave nešto što će moći da nazovu domom.
Zato ovaj roman nije namenjen samo onima koji su nekada živeli u inostranstvu. Prepoznaće se svako ko je makar jednom imao osećaj da više ne pripada mestu u kojem se nalazi ili da pokušava da izgradi novi život od sitnih navika, zajedničkih uspomena i malih rituala koji postepeno postaju porodica.
Kritika nije štedela reči hvale. Rejven Lejlani opisuje prozu Ajšegul Savaš kao „rendgenski snimak života“, naglašavajući njenu izuzetnu sposobnost da precizno prikaže gotovo nevidljive emocionalne nijanse svakodnevice.
Kejti Kitamura smatra da su Antropolozi roman o ljubavi, mladosti i možda najteže uhvatljivoj ljudskoj težnji – sreći, nazivajući ga još jednim veličanstvenim delom jedne od svojih omiljenih autorki.
Ugledni The Guardian piše da je reč o elegantnom i pronicljivom promišljanju savremene ljubavi i života, posebno ističući način na koji autorka pronalazi lepotu u sporosti, rutini i neupadljivoj gracioznosti svakodnevice.
Booklist roman opisuje kao nesvakidašnji i fascinantan, naglašavajući izuzetnu sposobnost Ajšegul Savaš da gotovo neprimetno balansira između humora i tuge.
The New Yorker ističe da autorka izuzetno suptilno prikazuje način na koji ljudi ponekad svesno, a ponekad sasvim slučajno uplove u sopstvenu budućnost.
Prema mišljenju The Atlantica, roman funkcioniše kao svojevrsni terenski vodič kroz život mladih ljudi koji žive nomadskim načinom života, pri čemu se posebno izdvaja autorkina sposobnost da verodostojno prikaže iskustvo stranaca koji pokušavaju da pronađu svoje mesto u novoj sredini.
Time naglašava da upravo kroz potragu Asje i Manua za stanom autorka uspeva da ispriča izuzetnu priču o običnim trenucima koji ispunjavaju naše živote, dok je The New York Times Book Review roman sažeo u dve reči: „Apsolutno očaravajuće.“
U vremenu kada se svet neprestano menja, a osećaj pripadanja postaje sve dragoceniji, Antropolozi podsećaju da dom nije adresa koju upisujemo u lična dokumenta. Dom su ljudi sa kojima delimo svakodnevicu, rituali koje zajedno stvaramo i ljubav koja nam, čak i u potpuno nepoznatom gradu, daje osećaj da smo konačno stigli tamo gde pripadamo.
