Sedam godina nakon pobede u Survivoru, odlučih da uradim nešto što niko do sada nije – da se sam vratim na daleko ostrvo.
Nekoliko meseci mi je trebalo da pronađem ostrvo, par nedelja da stignem do ribarskog sela i još toliko da ubedim dovoljno lude ribare da me prevezu daleko unutar beskonačnog zapadnog Pacifika, na ostrvo koje je toliko izolovano da samo retki stariji lokalci znaju da ga pronađu među 7.000, koliko ih ima na Filipinima.
Sam, sa rancem, kamerom, zalihama pirinča i vode, i vidno uplašenim ribarima, krenuli smo u trošnom čamcu, na nekoliko bambusa, preko vidno uzburkanog okeana. Pola dana plovidbe i stižemo.
Istovaram zalihe pirinča i vode, opremu za snimanje, oni odlaze, kako ih ne bi uhvatila noć na otvorenom okeanu. I dalje nisu mogli da veruju da ću živeti sam na ostrvu nekoliko dana, kada sam im i rekao da se vrate po mene.
Odlaze. Mašem im, oni i dalje ne veruju da su me ostavili usred ničega. Dva sata kasnije, više ih nisam video. Odmah krećem u potragu za suvim granama, palim vatru i pravim kamp gde ću živeti ponovo, ali ovog puta SAM. ROBINZONSKI DANI ME ČEKAJU.
Dane sam provodio obilazeći staro ostrvo, prisećajući se svih momenata pre sedam godina, plakao, smejao se, tražio hranu, zakopao poruke bivših saplemenika, uživao u nestvarnim zalascima i pred spavanje sam pored vatre razmišljao o životu.
Kako je dragocen, dar, privilegija. Nekoliko dana kasnije, pojavili su se i oni, u svom trošnom čamcu, srećni što me vide živog i zdravog. Jedan me je zagrlio čvrsto i rekao “Idemo kući “.
Svoj drugi dom napustio sam po drugi put u životu, srećan jer sam ispunio sebi jedinu želju koju sam imao kada sam ga napustio sedam godina ranije, kao jedini preživeli – da se jednom ponovo vidimo. Uspeo sam. ?a.
Sve epizode sa Survivor ostrva možete pogledati na YouTube kanalu.