Pre nešto malo više od dvadeset godina, diplomirala sam hemiju na PMF-u.

U to vreme, bila sam očarana knjigom „Alhemičar“, Paula Koelja. Osećala sam poruku jer mi je dodirnula dušu. Baš ta knjiga me je i podržala da pobedim sebe i odustanem od hemije, iako sam se poprilično namučila da je završim.

Ana Tomović, Business & Communication CCT( consulting, coaching & training)

Zašto? Nisam osećala da mi je tu mesto.

Hrabro sam krenula u svoje dvadesetogodišnje putovanje i istraživanje onoga što me najviše zanima – komunikacija.

Danas za sebe kažem da sam (al)hemičar komunikacije. U stalnom razvoju. Sada znam da je to doživotno putovanje.

Promena. Uživam u radu sa ljudima. Naročito u razvijanju timova i podizanju komunikacije u biznisu na više frekvencije.

Da bi se to desilo zaista je potrebna alhemija – rastvaranje starih i ponovna koagulacija željenih odnosa. Male smrti nefunkcionalnih vrednosnih sistema, kako bismo oživeli i udahnuli život vrednostima koje nas podržavaju. Pretvaranje olova u zlato.

Dobila sam novog klijenta – menadžersku prvu postavku velikog, stranog giganta. Biznis „Dream team“! Uvek mi je najinteresantnije prvo upoznavanje i iskonska potreba da se ostavi najbolji utisak i zauzme vodeća pozicija. Kažu da je to ljudski i da nam je u krvi! Da se prikažemo kao najbolji, perfektni, bezgrešni i supersposobni.

Pitanje je kome i kada smo poverovali da baš tako treba?

Kao da je život, zapravo, večiti proces odrastanja, pa je najvažnije da nas drugi prepoznaju i pohvale. A da li smo to stvarno mi ili samo igramo ulogu pobednika, superheroja ili svetog bića? Šta je sa našom autentičnošću? Znamo li,, uopšte, ko smo i koja je naša uloga u jednom sistemu ili timu kome pripadamo?

Nakon prvog koraka, upoznavanja, sledi trening sa timom. Projektni zadatak – razvijanje timskog duha i pripadnosti sistemu. S obzirom na to da duh ne predstavlja nešto što se može staviti na papir, već se samo možete osetiti, za učesnike kreće neočekivano odmotavanje klupka. Odlično plaćeni „igrači“ se ne snalaze po planu i programu, jer ga upravo i nema. Kada tema nisu profit, EBTDA, biznis planovi i ostale mentalne vratolomije, vrlo brzo se pokaže gde sistem škripi i gde je rupa. Ispušten klot-frket u pletivu interne komunikacije.

Zašto? Zato što razvijanje timskog duha znači da „moramo“ nešto i osećati, a ko to sme da se drzne i pokaže osećaje u biznisu?! Taj momenat je najneprijatniji za učesnike, jer sa zabranom na osećanja, njima jedino preostaje da ih potiskuju sve dublje u telo i misle samo glavom. Otuda i toliko bolesti. A glava kaže da je važno pronaći krivca za ispuštenu rupu. Ili sebe ili druge. I onda kreću u boj i poteru: ko to ima nespretne prste i ne zna da plete ili je već toliko ćorav da ne vidi ili je toliko prevrtljiv da je samu rupu zapravo samo hteo da zabašuri?

Drugi korak zahteva ventilaciju odnosa i razbijanje iluzija, kako bismo rasparali pletivo do izazovne rupe i ponovo ispleli onu mustru koju zajedno izaberemo.

Ali tek onda kada shvatimo ko smo i koja nam je uloga u sistemu kome pripadamo. Tek onda kada shvatimo druge i uvažimo i vrednujemo različitosti, koje su upravo neophodne da bismo opstali kao celina. Sistem je kao organizam. Ako mislimo da svi možemo biti srce, grdno se varamo. Ali i ako mislimo da je srce važnije od analnog otvora, opet se varamo. Nisu isti, ali su jednako vredni. Prema tome, treći korak označava spremnost za dogovor kroz pronalaženje sopstvene i vrednosti drugih. Ko je srce, ko je trepavica, a da izvinete, ko je i dupe?

Faza četiri je zapravo potpuno oslobađajuća i kreativna. Otkrivanje sopstvene vrednosti, jedinstvenog potencijala i zlatne autentičnosti. Prihvatanje onoga što nam zaista ide, čak iako je to možda samo jedan mali deo u funkcionisanju sistema. A svaki je deo zlata vredan.

Kada napokon shvatimo da ne moramo sve sami i da je lepota u saradnji, većini se zaista rastvori kamenje sa leđa. Kamenje oformljeno od straha, zavisti, krivice i sličnih emocija niskih frekvencija. Po prvi put, prodišu punim plućima i zauzmu prirodno držanje tela, u skladu sa onim ko jesu i kako se osećaju. Često i ne troše više veštačke osmehe, već se smeju iskreno, spontano i prirodno. Onda kada im se smeje, a ne zato što tako treba! A to nema cenu, jer tako ispleteno pletivo nevidljivim nitima osećaja pripadnosti, zaista povezuje svaki deo u celinu. Celinu koja funkcioniše kroz jedinstvo suprotnosti.

Proslavili smo završetak saradnje u jednoj kafanici, blizu Kalemegdana. Vazduh je divno mirisao i ja sam poželela da se prošetam Kalemegdanskim parkom. Razmišljala sam o uspehu ovog projekta i „ispletenom“ timskom duhu. Onog trenutka kada su odlučili da uvuku mač u korice i umesto borbe sa drugima prvo pobede sebe.

Baš u tom trenutku staza me i dovede do spomenika Pobednika. Gola figura arhetipskog junaka, ratnika u periodu mira, nosi obeležje hrabrosti. Dok mu je desna ruka na spuštenom maču, druga ispružena leva ruka nežno drži sokola. Sa levom, od srca pruža pticu kao simbol nesputane slobode i nepobedivosti. Simbolično, zar ne?

Spontano se osmehujem. Koristimo li hrabrost da pobedimo jedinog neprijatelja koja nam stoji na putu – sebe? Koliko smo spremni da se ogolimo prema drugima i pokažemo od srca samilost, nežnost i razumevanje? Čudo je ovaj život, onda kada poverujemo da smo deo nečeg mnogo većeg, jedne nedokučive celine koja komunicira sa nama u svakom trenutku. Znamo li da čitamo i pišemo njenim jezikom?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.