(Iz)borili smo se sa još jednim izborima. Sve borac do borca, junak do junaka, sa lanč paketom u ruci i herojskim srcem toliko razmagnetisanim da i ne oseća, ima li ga.

I kao u svakoj borbi, uvek je pitanje ko je protiv koga, na čijoj smo strani, u šta verujemo i šta biramo. Mrak ili svetlost? Sunce ili oblak? Revoluciju ili evoluciju? Kaže mi drugarica da je danas nemoguće biti opredeljen za svetlost, jer sile mraka i mračne sila Mordora imaju veći marketinški prostor. Iskaču iz svih mogućih aparata, posledicom tehnološke (r)evolucije.
Ana Tomović, Business & Communication CCT( consulting, coaching & training)

Nekada su se prazni stomaci punili sendvičima, a srca duševnom hranom. Danas je izgleda sve pošlo naopako! Srca se raduju i pune jeftinim sendvičima, a duševna hrana i razvijanje vrlina su daleki mit bajke o hobitima i nedostižnom životu. Naravno da će tako i dalje biti, dok god se ne pojavi neko ko će zavibrirati sa nama samima, sa vrlinama visoke frekvencije, koje neće moći da okameni niti jedna preskupo plaćena sekunda, slastan zalogaj i vešto izgovorena laž. Ali to bi značilo da smo i mi sami spremni da poverujemo da smo „puni“ vrlina.

Prema antičkom shvatanju, ljudska vrlina je pre svega snaga duha i sposobnost valjanog delovanja. Stari Grci su razboritost, pravednost, umerenost i hrabrost smatrali temeljnim vrlinama bez kojih ličnost ni ne možemo biti. Hrišćanska tradicija obuhvata četiri „prirodne“ vrline: smernost, uzdržljivost, moralnu čistoću i pravednost, kojima je Sveti Pavle dodao i teološke vrline: veru, ljubav i nadu. Budistički učitelj Adžan Ča je vrlinu smatrao osnovom harmoničnog sveta, u kojem ljudi mogu živeti kao istinska ljudska bića, a ne kao životinje. Govorio je da se o svojoj vrlini treba starati kao što se vrtlar stara o svojim biljkama.

Baš na ovaj izborni vikend meni je „zapao“ i seminar teta hilinga, kod drage Anete. Opet me je osećaj nepogrešivo doveo na pravu adresu. Ima žena koje sijaju baš kao anđeli. Ona je ta. Znate onaj osećaj kada nekoga vidite, a „Kao da vas je Sunce ogrejalo“. Čim sam je ugledala zapljusnula me je toplina i prijatnost. I to je bila konstanta vikenda, bez obzira da li je govorila, ćutala ili čak osvetljavala neke moje „zabranjene“ teme. Znači, može i tako. Može se razvijati i bez borbe i otpora!

Sigurna sam da pored takvih svetlosnih bića baš svako ima šansu i sam da zasvetli. Većinom nismo svesni svoje toplote i svoje svetlosti, pa je potrebno neko drugo Sunce da rastera oblake i dopusti našem da zasija. I onda još dugo svetlimo i zračimo, al’ kao da nismo dovoljno uvereni da je moguće da smo i mi Sunce. Nekako brzinom svetlosti opet navučemo oblake satkane od emocija najnižih frekvencija.

Zašto? Zato što ne verujemo. Učili su nas da „Posle kiše dolazi sunce“ i isprogramirano genetsko nasleđe ponavlja istu priču. Priču da Sunce jedino može da sija posle kiše, odnosno, da za vreme kiše kao da ne postoji i ne obasjava neki drugi deo planete. Kao da možemo biti to što jesmo samo povremeno i da smo u stalnom strahu da posle radosti dolazi tuga, da „Nema ljubavi bez bola“, jer „ Ako se mnogo smeješ, plakaćeš“. Suludo, zar ne?

Međutim, kod mene ovaj put nije bilo tako. Jačina Anetinog sjaja je bila sa nekih drugih nivoa. I ja sam poverovala. Svakom čelijom. Bezuslovno. Posle ovakve „vikend-sunčane-terapije“, nema više šanse da ikada pomislite da ste zamračeni. Naprotiv, shvatate čemu mrak služi , shvatate lekcije i osvetljavate vrline zbog kojih Sunce i jeste. Vrline! Koliko dugo nisam čula tu divnu reč!

U vreme zvaničnih izbora uvek je dobro zapitati se šta je ono što možemo u sebi da izaberemo i za šta možemo da se izborimo. Sami sa sobom. Da vrlinama pobedimo sebe i pre nego je bitka počela. Slobodnim izborom. Čini mi se da bi u ovo evolutivno vreme zaista bilo važno da napravimo taj kvantni skok sa životinje na čoveka. Da umesto presnažnih emocija i sendviča, odaberemo osećaje i duhovnu hranu kroz razvijanja vrlina.

Nemate osećaje? Ne verujem vam. Možda trenutno samo imate svesnost o emocijama koje su snažnije, pa stoga i lakše prepoznatljive. A osećaji su „ugodni“ i suptilijni, jer su tiši šaptači duše. Emocije su uvek eksplozije nerazumevanja, koje nas kroz nerazumevanje vode u borbu i revoluciju. Osećaji su energije višeg razumevanja, mudrosti i intuicije koje nas kroz razumevanje vode u prihvatanje i evoluciju. Ako su emocije naša deca, osećaji su naši učitelji! Da biste došli do svoga Sunca i onoga što jeste, potrebno je prvo utvrditi šta nismo. Čim nam je stigao listić i imamo pravo na glasanje znači da više nismo deca, a bogami ni životinje.

Međutim, odakle ipak toliko životinjskih i dečijih postupaka u našem okruženju?

Preskočeni su koraci. Moramo se vratiti koji korak unazad, da bismo krenuli dalje. Taj korak je baš taj oblak prepun emotivnih munja, gromova, kiša i svega zbog čega ne damo svetlosti da sija i zbog čega ćemo uvek prvo halapljivo zagristi sendvič, umesto da nahranimo dušu.

Naš emotivni oblak je zapravo naše unutrašnje dete, koje iz nekog razloga nije dobilo ono što je nekada davno želelo, trebalo, moralo… Bilo kako bilo, prihvatite ga i zagrlite, jer tamnog oblaka i ne može biti, ako ga obuhvatimo svetlošću. Zasijati možemo samo ljubavlju, prihvatanjem, radošću, zahvalnošću i svim visokim frekvencijama koje mogu rastvoriti ono što je kontrahovano negde duboko u našem telu. A duboko su svi „kamenčići“ niskih frekvencija, svi strahovi, ljutnje, zavisti, krivice i zameranja. Taj proces je proces alhemije duše, neophodan za dalji rast, razvoj i život dostojan homosapiensa. Ne odbacujte taj  „kameni“ deo sebe, već se prema njemu ponesite baš kao prema detetu sa puno razumevanja, nežnosti i pažnje. Skidajte sloj po sloj, nežno klešite deo po deo oblaka, kako bi se Sunce moglo pokazati u svom sjaju i lepoti.

Aneta je prva osoba koja je uspela da mi pokaže kako sarađuju oblak i sunce. Ona je prva osoba kojoj niko nije tepao da je Sunce, jer Sunce jeste. Ona je prva osoba kojoj sam bezuslovno poverovala i prepustila se, jer samo totalnim prepuštanjem pokazujemo snagu vere. Onda kada nam je vreme, onda kada duboko prihvatimo da smo deo nečega mnogo većeg od nas , onda kada nam osećaj kaže da smo bezbedni, onda kada dopustimo sebi da prihvatimo ono što nismo, kako bi se pokazalo ko zaista jesmo.

I posle tog sunčanog vikenda, za mene više ništa neće biti isto. Zašto? Zato što sam osetila kako je biti čista svetlost, osvetljavati svaki kutak, širiti radost i lepotom osvetljavati tamu.

A posle takvih izbora nema nazad. Nemoguće je. Zauvek zaokružen broj na glasačkom listiću sopstvenih izbora pod rednim brojem RADOST! A kako su prošli vaši izbori? Zalivate li svoje vrline? Korisite li vilicu da zagrizete sendviče ili da lepotom reči nahranite dušu?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.