Ne znam da li sam se zagrcnula i opekla od vreline prvog gutljaja kafe ili njegovih reči kada je izgovorio:

„Razmišljao sam, sada je već prekasno zbog godina…a i znaš, treba imati pravu osobu za život u dvoje…nije to za mene…“.

Ana Tomović, Communication&Business Consultant
Ana Tomović, Communication&Business Consultant

Neću vas uvlačiti u detalje mog razgovora sa Markom, mojim pametnim, svestranim, prezgodnim, otvorenim i dragim prijateljem srednjih godina.

I baš sve sam očekivala da kaže, osim da je za njega prekasno i da nije to (kao da priča o tamo nečemu, a ne o svom životu) za njega.

Prosto je nemoguće, pa znam ga tolike godine! Zaustavila sam se na tren, razmišljajući da li i odakle mi pravo da mu bilo šta kažem, a onda, ipak, poslušah svoj osećaj da razgovor, skrenem na drumove koje ne vidi…on ili ja?

Da li su vam poznate izjave poput: „Oduvek sam želela da sviram, ali sada je prekasno! E, da sam mlađi, ali sada je prekasno! Nisam uradila kada je trebalo, sada je prekasno!“

Milion i jedno PREKASNO JE!

Kada počinjemo da podvlačimo crtu da je nečemu istekao rok trajanja? Da li pročitamo određeno uputsvo i etiketu ili pratimo svoj ritam i želje? Ko donosi zadnji sud šta je za nas pravo i u koje vreme – mi, društvo ili neki askurđel i čukunbaba, čiji geni i dalje vrište u borbi za opstanak?

Došlo je vreme virtualnog izobilja, šljašte reklame i ponude raznolikih proizvoda sa nalepljenim rokom trajanja.

Pa nije ni čudo da smo iste nalepnice svesno ili nesvesno nalepili i sebi, što na mozak, što na srce, odnose i naše potrebe. Jurcaju ljudi svaki dan istim putem na isti posao, ne dopuštajući sebi nikakvu promenu rutine, jer kažu eksperti da vežba čini majstora. I tako, nesvesno razvijamo nepotrebne veštine i strategije koje nas još više čine majstorima, nažalost, gluposti.

Glupo nam je da promenimo dobro plaćeni posao na kome patimo, glupo nam je da spontano pustimo telo da zaigra uz omiljenu pesmu, glupo nam je da se nekom javimo samo da bi rekli volim te, glupo nam je da se odmorimo kako ne bismo nešto propustili, glupo nam je da se uopšte osećamo glupo.

Mislimo da je glupost u jednostavnosti, pa brže bolje osmišljavamo „pametnije i komplikovanije“ strategije – kako da u što kraćem vremenu uradimo što više rutinskih poslova, od kojih nam većina  i nije potrebna, kao i kako da postanemo uspešni organizatori sopstvenih zuluma i nameta? Ne vredi, lepo kažem vrišti neki predak, kome i dalje treba taj osećaj da je zajebao Turke. Međutim, Turaka nema ni u najavi, sem u serijama, tako da je epski epilog naše relanosti da sve vreme zapravo zajebavamo sebe.  Zašto? Pa PREKASNO je za nešto novo i drugačije!

Dok god nama i dalje upravlja vreme, tu posla nema.

Zauzdati vreme jeste veliki zalogaj čak i za Kraljevića Marka, ali mi se čini da je još veći, pronaći u sebi prave vrednosti koje se „ne vade“ na prekasnost.

Startna osnova za takav pogled počinje sa uverenjem da je upravo pravo vreme za promenu i pravo vreme za otkrivanje i pronalaženje onoga što zaista jesmo, bez etikete i nalepnice sa istekom datuma trajanja. Startna osnova zahteva i veliku količinu hrabrosti i strpljenja da se stvari pokažu i dobiju. Startna osnova pre svega zahteva da sklonimo po strani sve ono što nas sprečava da pomislimo da je prekasno za ono za čim nam srce igra i duša žudi. Sledeći korak je ubacivanje nekih drugačijih podataka u naš biološki kompjuter, korišćenje nekih novih informacija koji će rezultirati novi program. I ta nova programska šema je ono što nam je potrebno.

Čukunbabi i askurđelu se svakako treba zahvaliti na velikoj brizi što nas čuvaju ko’ zenicu oka svoga, međutim, nova dioptrija je ono što se traži. Da se moja baba udavala u mojim godinama teško da bi za nju išta ostalo na tržištu. Sa druge strane, da sam ja rodila devetoro Jugovića verovatno večeras ne bi pisala ovu kolumnu i pronalazila svoje unutrašnje svetove, već nejač dojila i hranila.

Šalu na stranu, osvestite se i proveriti kada pomislite da je za nešto vama važno – prekasno.

Gde je, bre, taj naš inat da sada proradi?! Promenite onu našu čuvenu: „E sada neće biti ni kako ja hoću!“ i kanališite tu ogromnu količinu energije u kreativnu i stvaralačku.

Da li ste solista na klaviru u Albert Holu, svirate u svojoj sobi posle deset godina ili ste tek uzeli početne časove – pa kakve veze ima ako vas to zaista raduje i budi dobar osećaj.

Osećajte, osećajte i pratite kuda vas osećaj vodi. A drumovi će se otvarati pred vama sve dok ne dođete do odškrinutih vrata. Šta stoji iza njih? Neka vam upravo ta neizvesnost bude ono zbog čega živite –  da vidite , čujete i osetite šta će se pokazati i kuda drum dalje vodi.

I zato, Marko, preori te zacrtane vremenske drumove, zgazi sigurnost utabanih puteva i upamti da nikada nije prekasno za srećno detinjstvo. A dopušteno je, majke mi, jer može biti i PREK(R)ASNO – onako kako ti hoćeš, baš kao da si Kraljević Marko, baš kao da si epski junak svoje jedinstvene životne priče sa neograničenim rokom trajnja!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.