Uvek me iznova iznenadi sa koliko uverenosti da smo u pravu komentarišemo druge, njihove živote, postupke, stavove i uglavno se sve tu i završi.
Neki podatak nas dotakne i mi odmah zalepimo etiketu, umesto da prosejemo kroz sito i rešeto i dobijemo informaciju sa kojom možemo dalje da razvijamo sebe i naše odnose.
Skoro sam uživala u „turskoj“ kafi sa mojom Dušankom. Šalje poruku:
– Hitno, kafa – odlepiću!
– Draga, stižem! Ostani zalepljena dok se ne vidimo!
Priča mi moja Dušanka zašto je odlepila na svog muškarca.
– Vidi, ukapirala sam onu priču o muškarcima – dolaze iz lova (sa posla) i sedaju pored logorske vatre (televizijskog ekrana) kako bi se odmorili, jer su ceo dan jurcali po šumama (vozili automobil) i doneli divljač (novac). I onda ovaj moj gleda razne kanale (razgoreva vatru) i sportski pregled i političke emisije i…i…ali da se navuče na seriju i da se oduševljava koliko se Hurem i Sulejman vole…e, odlepila sam!
I pitam ja šaljivo moju Dušanku šta joj zapravo nedostaje sa njegove strane i zašto je ljubomorna na Hurem? Međutim umesto odgovora dobijam gomilu etiketa o njemu. Lepi Dušanka, jednu po jednu. Bez milosti, gde god stigne.
Ja ga već zamišljam izlepljenog – nema više gde ni vazduh da udahne, a kamoli da nešto kaže u svoju odbranu.
Pa, naravno, ženo da si odlepila jer treba to sve zalepiti, a iskustvo poštanske službenice nemaš!
A i ona stara, pljuni pa zalepi, radi samo na kratke staze!
Uvek se setim svog šaljivog profesora sa fakulteta, koji je umeo da kaže – O ukusima ne vredi raspravljati, reče mačka i nastavi da liže svoje d..e.
Na nivou mačke gledati istu seriju verovatno i nema smisla, međutim, ja sam iste i slične sadržaje prestala da gledam kada sam shvatila da nisam mačka već žena. Šta to mene dotiče kod g-đe Hurem što bih volela da imam, umem i znam, da bi me moj Sulejman toliko obožavao, umesto da mi lepi etikete kada sam pored ekrana sa sadržajem koji se njegovom veličanstvu ne dopada? A, bogami i obrnuto.
Verujte mi, samo nam se čini da je teško odlepiti se od gordosti i iz poniznosti se zalepiti za srce drugoga, kao i biti lično odgovoran za stalno unapređenje i evoluciju odnosa.
Kada sklonimo po strani ŠTA bože-me-sačuvaj gledamo, uvidećemo koliko je korisnije uvideti KAKO se dešava da nam nešto drži pažnju ili nas bože-me-sačuvaj neki ljubavni odnos gane i dotakne više od našeg.
Dobro je zapitati se šta nam to nedostaje u našim odnosima, pa većinom nesvesno, odlučujemo da popunimo sa nekim instant, virtuelnim sadržajem, zamenom scenografije ili glavnih glumaca.
I pitamo se tako Dušanka i ja šta smo mi danas kao žene sa izrazito jakim muškim principom, do koga smo se kroz savremeno društvo dovele, učinile da umesto ekran – manije naši partneri otvaraju dušu, pokazuju osećanja bez straha da će biti neshvaćeni, a da mi, kao žene, umesto gledanja tih istih ekrana i maštanja o idealnoj ljubavi počnemo da radimo na tome da takav odnos imamo i u pravom životu.
A zar postoji lažni, nestvarni život?
Da li smo spremni da iskoračimo iz sebe i priznamo šta nam je zamena za šta ili je lakše u sve se meša, 2u1, 3 u 1, sve u jedan?!
Sa instant etiketama kojima zapravo samo bildujemo sopstveni ego, postižemo da se u tom trenutku osećamo ispravnijim, boljim i podobnijim, a samu situaciju ne podižemo na drugi nivo sa koga se može i razrešiti.
I lepo se u gorepomenutoj seriji pominju dušmani (neprijatelji) i to je zapravo dobra tema, jer smo često najveći neprijatelji sami sebi.
Da li ste svesni da je sada čak i naučno dokazano da duša postoji? Stvar izbora i odluke je naš – da negujemo svoju DUŠU ili DUŠMANINA. I zato Dušanka – daljinski u ruke i svesno isključi svoju Dušmanku i odaberi kanal na ekranu života u kojem si ti glavni režiser!
