Sunčan je dan. Budim se vidno iscrpljena, pod teretom pritiska trenutne životne situacije.

Proveravam dnevne obaveze za ovu sedmicu. Vreme mi je da Žani pošaljem novu priču. Nemam inspiraciju, al’ što ona reče:“… sedneš, pišeš i ne digneš dupe dok ne završiš“. Ima smisla, skroz.

Ana Tomović, Business & Communication CCT( consulting, coaching & training)

Počinjem da kucam i vidim da je po redu priča broj trideset. Numerološki, priča broja tri. Hmmm, možda je to neki znak. Dan mog rođenja.

Guglam životnu lekciju simbola broja tri. Pronalazim zanimljlivo značenje: „Iz dečijih usta izlaze najveće mudrosti“ i to samo onda kada imamo dovoljno vremena da ne zaboravimo da se igramo, radujemo, veselimo i pokrećemo druge da svet pogledaju drugačijim, pozitivnim pogledom!

Uf, kakva poruka za danas. Inače i pišem da bih kreirala, maštala i igrala se, al’ ovaj put mi je mnogo težak zadatak. Obično mi ide lako, al’ kako da danas započnem priču zbog koje sam poslednjeg meseca iscrpljena i za koju predosećam da joj dolazi kraj u životu…doduše samo ovom, zemaljskom.

Sunčan je dan. Miriše na proleće. Jedva ustajem iz kreveta. Ubrzo se na šporetu krčka pileća supa. To mi je sidro za krepkost. Sećam se da sam još kao dete shvatila da domaća supa „diže iz mrtvih“. Tada sam mislila da svojom toplotom i bojom podseća na Sunce. Valjda sam u svojoj dečijoj glavici povezala da jedino Suncem možemo oterati tamu. Tada mi nisu trebali začini i uvek mi je bila preukusna. Danas je samo nešto drugačije. Volim da je začinim biberom… sa puuuno bibera. Da baš „zabiberim čorbu“. Kao da crnilom bibera namerno narušavam žute zrake i ne dam im da obasjaju mnogo više od ruba tanjira.

Htedoh da obrišem ovaj deo, al’ evo neću. Borim se sa sobom da napišem i kažem direktno i onda izokola pišem o pilećoj supi. O krepkosti. O dizanju iz mrtvih onih koji su živi, pa i sebe. Plašim se. Teško mi je. Sunce je simbol oca.

Iako često mislim da sam veličanstveno svemoguća, upravo mi je jasno da sam potrošila bateriju. Solarnu, naravno. Ne vredi, pecam se na staru udicu, jer moj nepopravljivi optimizam i pobednički duh misle da mogu da spasu sve(t), čak i onda kada osoba kojoj je pomoć potrebna ne veruje u isto.

Da sam bila medicinska sestra, pukla bih već posle mesec dana. Ovako i dalje kao naivno dete, Biberče, svoje životne bajke, pomalo nespretno biberim i začinjavam verujući da je život bajka.

Međutim, kada su mi najdraži u pitanju ne umem da stanem. I ne želim da stanem!

Dodajem začine dok god vidim da mogu da dišu. Izgleda je problem samo u tome što njima ne trebaju moji začini, već moje Sunce. Sada shvatam da baš zbog dodavanja, upravo ja ostajem bez vazduha, sama sebi „zabiberim čorbu“ i dopustim da se baterija isprazni.

Šta je to u meni da ne prihvatam tuđe slabosti i ne želim da čujem „ne mogu, nema mi spasa, predajem se…“? Gde sam ja to slaba i pokazujem se(bi) da ne mogu, a upravo je suprotno?

Ovo je moj prvi susret sa ozbiljnom bolešću, meni važnog i dragog bića. Sunca, od koga sam nastala.

Osećam njegov svaki bolni pokret, kao da meni lome kosti. Gušim se pri svakom teškom udisaju koji mu razara pluća. Plačem sa svakom njegovom bolnom grimasom i neisplakanom suzom. Kaže, pravi muškarci ne plaču. Suludo, jer ispada da im je draže da se razbole nego da (ot)puste emocije koje su ih u bolest i odvele.

Danima osećam kako se zajedno lelujamo na energetskim talasima. Tuga, ogroman strah i povremeni blesci, ničim izazvane radosti i smeha. I onda, u tom trenutku, samo u tom malom trenu, osetim onu staru, iskrenu radost. Kao nekada, kada sam bila dete. Želim da te povremene trenutke produžim i da sa njima oteram tugu i strah. Da upalim svetlo i obasjam zracima, jer tad tame ni ne može biti.

Kaže mi da nije realno. Kaže da sam nepopravljivi optimista, a da život nije takav. Ljut je što ne prihvatam da nema šanse. Ljut je što verujem da je bolest govor duše i što pokušavam da ga utišam da bi je čuo. Ljut je!

I onda potonem, naizgled kao što i Sunce potone u more kada zalazi. Baterija je prazna. Šta ga toliko sprečava da i ne pokušava da poveruje? Zašto mi je važno da baš on poveruje? Šta može da izgubi? Čega se ja slepo držim u tami i plašim se svelosti?

Igramo staru igru. Preuzimam svako zrno bibera, ljutim se prvo na njega, onda i na sebe, pa i šire od ruba tanjira. Vrtimo se u začaranom krugu naše genetske potke. Očito sam i dalje slaba, al’ makar puštam da teče kroz mene. Makar sam svoj preponosni muški princip (o)stavila gde pripada. Nekada davno bih emociju sakrila, a zatim je danima obrađivala sama sa sobom. U tami. Kao da je zabranjeno neizmerno voleti i kada sam povređena ili ljuta.

Sada više ne kalkulišem. (Po)kazujem se cela, kao da se upoznajemo prvi put. Kao da sam po prvi put obasjala preko ruba tanjira. Bez mnogo reči. Eto, tek tako, samo sijam i ponašam se onako kako osećam ko sam. Ako je moja uloga da isplačem sve predačke neisplakane suze, želim, jer osećam.

Ako je na meni da oteram decenijama nagomilane strahove, tako što ću kroz postupke i dela hrabro pokazati svoja osećanja, hoću jer želim. Ako je potrebno da imamo drugačiji stav, poštovaću tuđi, jer imam sopstveni. Moj stav je da verujem u nešto što se ne može samo razumeti glavom, već se mora shvatiti celim telom.

Vidim supu i izvan rubova tanjira! Ako je potrebno da se u ime svih mojih, ponizno poklonim onome što je veće od nas samih i bezrezervno pokažem ljubav onako kako je osećam, hoću i hoću. Bez straha kako će izgledati u očima drugog. Bez naučene šeme kako se ljubav (ne)pokazuje. Bez logike, već celim svojim telom i dušom. Istovremeno i hrabro i lagano, baš kao što je i Biberče pobedio ne svojom veličinom i fizičkom snagom, već onim što je skriveno i nevidljivo. Zato što je imao poverenje u sebe. Zato što je imao poverenje u život.

Sunčan je dan. Probudila sam se iscrpljena. Sada je podne. Pojela sam pileću supu, po prvi put bez bibera. Ne treba mi. Odlučila sam da više nikada ne dopustim Suncu u meni, da zaboravi da sija. Današnju supu ću začiniti dubokim osećajem zahvalnosti i poverenja u životnu silu. Današnji začin će biti iskreno verovanje da smo svi rođeni pod srećnom zvezdom, kada shvatamo da smo i sami zvezda i tek trenutni blesak velikog zvezdanog jata. Kako je gore, tako je i dole! Život mi je to dokazao više puta. Al’ hajde da poverujemo i bez dokaza. Hajde da osećamo prapoverenje u sebe, u druge i  život, čak i kada je dobro zabibereno, ljuto i preteško. Hajde da odaberemo da verujemo u ono što nas snaži i greje, kako bi punili svoje solarne baterije iznutra.

Spremam se da krenem u posetu. Pakujem mu toplu supu u staklenu teglicu. Žuta kao Sunce, valjda zbog stakla još više sija i blješti. A možda i samo zato što sam je obasjala sa puno molekula ljubavi, zahvalnosti i poverenja da se sve odvija za najviše dobro. Jer na kraju dana ili na kraju svake životne priče, izgleda da je to jedino zbog čega smo i dobili šansu da se „(o)probamo“ u ovom životu.

Sunčan je dan. Jutros sam se probudila iscrpljena. Napisala sam svoju tridesetu priču. Sada je jedan sat popodne. Vozim se prema bolnici i bezrazložno sam srećna. Nema racionalnog objašnjenja i ne zanima me. Greje me Sunce kroz šoferšajbnu, al’ kao da je ovo u meni toplije. Jedva čekam da ga okrepim supicom i iscelim svojim toplim zagrljajem.

Danas je kišovit dan. Probudila sam se radosna. Upravo sam Žani poslala priču. Priča broj trideset. Guglam značenje broja trideset. Piše: simbol kreativnosti i komunikacije, povezan sa planetom Jupiter simbolom svrhe i vizije, broj zračenja harizmatične energije. Pitanje je samo da li smo zvezda što zrači ili tek jedno ljuto zrno bibera?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.