Danas je prvi septembar. Početak školske godine. Kraj raspusta.

Gledam moje ćerke kako se spremaju za polazak. Vidno su uzbuđene. Koga će prvo sresti? Kakvi su novi profesori? Koje poglavlje života otvaraju ovom školskom godinom?

Ana Tomović, communication consultant
Ana Tomović, communication consultant

Sećam se prvog dana kada sam u školu krenula sama, moji nisu mogli da izostanu sa posla. Tako je moralo biti.

Sećam se i dana kada su moje ćerke krenule u prvi razred – ruku pod ruku, sa mamom i tatom. Oba puta su mi zasuzile oči, neka čudna mešavina emocija. Početak kraja ili kraj zarad novog početka? Čiji je kraj, a čiji početak?

„Sve je stalo, samo deca rastu“, odzvanja mi kroz glavu dečija pesmica, koju sam pevala kao najmlađi solista hora osnovne škole. Uh, odjednom mi nekakva neprijatnost zagolica stomak. Mora da je zbog sećanja na sebe, kao deteta koje se bori sa tremom i nelagodom dok peva. A možda mi više smeta pomisao da sve stoji da bi deca rasla? Da se nisam ja negde zaustavila, zakočila i zastala?

Prvi septembar, prvi dan škole, a za najmlađe i prvi korak u svet odraslih.

Dečije igrarije i maštanje polako zamenjuju misaono-intelektualne operacije. Čini mi se da smo u moje vreme, preozbiljno pristupali školi. K’o mali čo’eci. Umesto mesta gde ćemo se razvijati i intelektualno i kreativno, nekako se desilo da je kreativnost izgubila bitku pod plaketama i brojčanim nagradama intelektualnih dela. Tito, partija, omladina, armija! Vukovci, učenici generacija, najbolji među najboljima! Ozbiljni i odgovorni, vredno smo učili i radili, borili se za svaku peticu i prerano odrastali, kao da smo se plašili da ne zakasnimo u svet odraslih. Zašto? Tako je moralo biti!

Već u prvom razredu osnovne škole sam se izdvojila izuzetnim darom za pevanje. Odjednom se nađoh na sceni svih školskih i opštinskih priredbi, samo mi niko nije objasnio da je pored bele košulje i pionirske marame, normalno imati i tremu pred punom salom. Mislila sam da to nije dozvoljeno. S obzirom na to da nisam znala šta ću sa tolikim strahom, umesto „kreativnog zanosa“, ja sam uključivala mozak i razmišljala kako tremu savladati, pakovala nelagodu negde duboko i borila se sama sa sobom. Samo da ispadne dobro, da se svidi profesorki, publici, žiriju i da niko ne primeti da se, u stvari, plašim.

A gde sam bila ja u svemu tome i koliko sam uživala u vibraciji anđeoskog glasa?

Odakle sam crpela energiju da držim pod kontrolom glasić dok srce lupa i ručice podrhtavaju? Kako se nisam dosetila da mogu nekoga i da pitam? Nisam, jer tako je moralo biti.

Uveče, ovog prvog septembra odlazim na rođendansku proslavu kod kuma. Uživamo u predivnom ambijentu, muzici i hrani. Slušam pevačicu i razmišljam kada se tačno desilo da sam odustala od svog talenta i ušla u ulogu talentovane biznisMEN-ke. Išlo je to svojim putem, bavila sam se muzikom, samo je osećaj nelagode uvek bio isti. Negde oko moje dvadesete godine su mi kao solisti u horu, rekli da se „ne čujem“ na sceni. Ne dirigent, ne oduševljena publika, već nekolicina „odabranih“ kolega. Potpuno sigurna u svojoj nesigurnosti, sa idejom da mora svako da me pohvali, uzela sam to zdravo za gotovo, zapakovala dugogodišnji paket straha i odustala od pevanja. Zauvek!

Dok veče odmiče, meni telo poigrava, pevušim onako stidljivo za sebe i razmišljam kada je, ako ne sada, pravi trenutak da ne odustanem u potpunosti.

Šta to nisam znala tada što znam danas, kako bi zadovoljila očiglednu potrebu svog bića i lepotom zvuka otključala deo sebe? Šta me je sprečavalo svih ovih godina da pevam jer mi se peva – da pevam za svoju dušu?! Dušu!

Odjednom, shvatih da je možda ovaj prvi septembar zaista simboličan, kako bi se odlučila za neki drugačiji početak školske godine u životnoj školi. „Mogla bih da počnem da odlučujem kao biznisWOMAN-ka, svojim osećajem“, čikam se sa sobom. Bez obzira na buru straha koja me nesvesno zapljuskuje, kao da sam i dalje dete, osećam da žena u meni želi da otpočne pesmu na drugačiji način i sa drugačijom motivacijom. Ne želim da to bude samo dobro upakovan rođendanski poklon koji će impresionirati publiku, već želim da bude poklon iz srca, na moj način. Sebi, slavljeniku i divnim ljudima u sali. Želim da se povežem sa svima kroz neku višu frekvenciju. Hoću glasom da obojim svaku reč pesme i zatalasam vazduh probuđenim osećajem. Mogla bih zaista da zapevam iz duše i za svoju dušu.

I sada se pitam da li me je neko gurnuo ili sam sama ustala i otišla do muzičara?!?

Tek, počela sam poznatom pesmom, prvo malo stidljivo, prepuštena poznatoj tremi i nelagodi. Međutim, nisam joj pružala otpor i bavila se njome! Zapravo sam bila spremna da istražim osećaj koji me vuče da ispustim baš taj ton, vibraciju i boju glasa, koja opisuje pravu mene. I desio se novi početak, jedno sasvim drugačije iskustvo, gde se frekvencija u sali podigla na najviši nivo, gde su mnogima oči zacaklile, a meni se učinilo da je vreme stalo dok sam uživala u svojoj suštini. Novoj, neistraženoj, nepoznatoj. Ma, zar je važno kakvoj?!

Da bi nešto moglo da uđe u naš život, definitivno nešto mora da izađe.

Šta izbaciti?! Obično nas ideja da nam je baš sve životno važno i sprečava da napravimo slobodan prostor za novi manevar.

Često opterećeni vrlo zahtevnim životnim standardima novog doba, jurimo za ljudima, stvarima i situacijama koje nam nude trenutni osećaj zadovoljstva ili kratkoročne sreće. Nismo spremni da se odreknemo nijedne kockice takvog mozaika, jer su efekti trenutni, a mi nestrpljivi. Postajemo punoletni zavisnici kojima se može upravljati već i sa malom dozom, daljinskim upravljačem. Sve shvatamo zdravo za gotovo, ne postavljajući sebi ni jedno pitanje.  A zar tako mora biti?

Sigurna sam da postoji mnogo opcija kako bi trpno stanje preraslo u željeno. Stara poslovica „strpljen spašen“, nam između ostalog poručuje da negujemo strpljivost dok se budimo i daljinski upravljač uzimamo u svoje ruke. Ne da upalimo, već da ugasimo program koji nas vodi daleko od sebe. Program koji nas gura u ono što suštinski nismo, što ne želimo da (p)ostanemo, a mislimo da je važno.

I tako, razmišljajući o mom inspirativnom prvom septembru, pitam se koju poruku poslati deci, kako ih vaspitavati i koje im lekcije davati u školi života.

Reči zarad reči nemaju smisla, ako primerom šaljemo poruku drugačije prirode. I zato najbolje što možemo da učinimo za decu, jeste da već danas učinimo nešto i za sebe. Da ne stojimo u mestu, već da se razvijamo i rastemo zajedno sa njima! Da budemo ona promena koju bi voleli da vidimo, a onda će je svakako videti i oni. Da nema početka bez kraja i kraja bez početka! Odaberite šta ćete da učinite za početak svoje, nove školske godine. Napravite neki novi raspored časova! Ja sam se upisala na časove doživotnog pevanja, a pesmica poručuje: „ Sve se razvija baš kad’ deca rastu!“

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.