Uh, što mi je teško da kažem jedno radosno NEĆU!

Dozivale me Milijana i Draginja već par meseci da se vidimo, urgirale preko crnogorske veze, a pošto sam na ćaleta uvek slaba, ko’ velim, da čujem o čemu se radi.

Ana Tomović, communication consultant
Ana Tomović, communication consultant

Sakrile ono što im treba u redove empatije, slatkih reči i hvalospeva o mom načinu rada, dofilovano mojim stavom – biti korektan i ispoštovati.

Ko bi odbio takvu, naizgled ukusnu tortu, sem Dalaj Lame?

I pošto moja šolja čaja nisu, kada smo se našle, udarismo po krempitama i nezaobilaznoj domaćoj kafi. Reč po reč, srk po srk, mljac po mljac i rastasmo se. Meni rogovi nikli već na trećem koraku od rastanka, a kada sam sela u automobil, zbog izraslog repa sam samo mogla da mučem do kuće.

Zašto?

Ma sadržaj nije važan, jer mi je osećaj bio nepogrešiv još par godina ranije, al’ tera genetski inženjering iznutra da se, ipak, „ispoštuje“. Da stvar bude smešnija, tu njihovu potrebu da me vide i da im „učinim“, sam uredno izmirila na kasi, pošto su baš tada žurile, a pritisla bešika, pa umesto u toaletu, ispišaše se po našem odnosu skroz.

Odnosu?! Opet se pitate o čemu smo pričale?

Pa zar je to uopšte važno, kada već posle par dana od obavljenog interesnog ispijanja kafe, čujem da društvenokorisni odnosi dobijaju drugačiji oblik, kuloarsku priču, izvrnutu konotaciju, zamenu teza i upotrebnih glagola. Sve se seje kroz sito i rešeto, ne po dogovoru već kako kome odgovara. Što bi moja baba rekla: „Ljudi se vežu za reč, a volovi za rogove“, samo mi ne beše jasno koju to lekciju još nisam naučila, pa rogove nabiše meni?!

I tako, uz umilno, potmuli južni vetar, što mi tek malo produva misli, počeh da razmišljam o mojoj babi, kako mi svako malo dođe sa svojim mudrostima, jer baba je kraljica, baba ZNA!

I sada mi je živa slika njenog dostojanstva, pravednosti, ponosa i očiju koje igraju! Bogata iskustva, pure nature, 100% organska i kada je bila žena čoveka na položaju u staroj kraljevini i kada je bila društveno nepodobna samohrana udovica, sa devetoro dece u „novoj seljaniji“.

Aaaaa, u tom grmu ćarlija vetrić – osećam moje korene!!! Osećam i pitam se ko su svi muškarci i žene koji čine korenje ove moje 45-godišnje biljke?

A koji plodovi niču na vašem stablu i kakvo ga korenje napaja? Imate li dovoljno vode i vazduha da nahranite životnu energiju u sebi, ili vam je lakše da se nakalemite na komšijsko? Koji deo vašeg stable vidite, a koji je u seni krošnje koja je iznad vas?

Olovka u ruke i počeh da crtam. Kada sam nacrtala svoje stablo imalo je tu šta da se vidi. Koliko sam samo sebe videla u njima i u sebi prepoznala njih. Koliko sam samo poznatih sopstvenih obrazaca mogla da uvidim u drugačijoj formi njihovih životnih priča. Znači tu smo! Prihvatiti korene i odlučiti kako dalje – ukoreniti ono što mi (društveno)koristi i iskoreniti ono što me vodi u (samo)ubistvo. Da, da upravo tako surovo zvuči, jer baba kaže da i u miru neprijatelj nikada ne spava. Babu je naučio život! Prenosi se sa kolena na koleno, dok neko ne dobije preko dupeta.

I tako razmišljam što mene dotiče to „pišanje niz južni vetar“, šatro oplakivanje, a zapravo ispiranje usta drugima? Da li sam ukorenjena u svom stavu ili mi ipak treba južni vetar da duvamo svi u istu slamku? I počeh da proveravam očeve korene – budi korektan, pravedan, ispravan, ne čini drugome ono što ne želiš sebi. Izgleda me moj deda i dalje ukorenjeno drži na  godu  pravde i biti ispravan. Ali šta je za koga pravda, pitanje je sada?

Deda bio „persona“ o kojoj se i danas priča u bratskoj nam Crnoj gori, načelnik sreza, diplomirani pravnik, koji je čak na par dana poslao u zatvor svoga oca, kada je saznao da ne poštuje zabranu seče drva iz šume. Ej, bre, u ono vreme kada je bilo samo važno šta će drugi da kažu – svog oca!

Čovek se vezivao za reč i primer, a ne za rogove!

Duboko je ta informacija u genu, pa dok je nisam osvestila, pecala sam se k’o šaran na udicu isterivanja pravde i ispravnosti. Biti ispravan! Koliko mi je to važno i prema kome?

A onda pomislim na babu i sudbinu njenu kada su dedu skratili za glavu, oni koji nisu mogli drugačije do vlasti nego pravo iz opanaka. Ja bih danas pre rekla, ne iz opanaka nego sa grane, jer častan i vredan opanak je svakako deo svih nas na ovim prostorima. Za njih je pravni fakultet bio osuditi po sopstvenoj pravdi, ko’ da se Boga ne plaše. Odbio je ponudu da pobegne u inostranstvo, jer to nije časno i pravedno – ispravni ne beže.

E, deda, pa oni na to i računaju – ispravne su ubijali ili im kasnije ispirali mozak do ludila. I presudiše mu na pravdi Boga, baš kada je predsedavao skupom i držao govor. Mučki pištoljem, pred najstarijim sinom od sedam godina. Pogađate da je taj sin moj otac i zato razmišljam, a pre bih rekla osećam, koliko je straha i muke poneo još kao mali.

Kako preživeti?! I sa koliko je muke probijao svoj stav i prilagođavao se opancima, koliko je morao južnih vetrova da izdrži kako bi opstao i izgradio se u akademika i časnog čoveka. Najstariji muškarac od devetoro dece – postao je muškarac, glava porodice preko noći. I uvek je imao tremu od javnog nastupa, intelektualni lumen koji je samo delom svoje krošnje zanjihao grane i protresao neku kilu oraha na ovu našu zemlju. Duboko ukorenjen strah od osude javnosti, „ćuti da te ne skrate za glavu“, kao najdeblja crta na godu našeg porodičnog oraha. Najdeblji god kao najslabija karika?!

I tako ja, još od pete godine, stanem na binu javnosti, a srce lupa. I imam šta da kažem, i imam šta da otpevam, al’ srce lupa. Juri me poznati strah, jer opanaka, grana i vetrova će uvek biti, i važni su za život naš zajednički, al’ hajde da svako stane tamo gde mu je mesto i da se ne upliće tamo gde mu nije.

Lupa srce od treme, a zapravo od straha da me ne ubiju ovi što šapuću preko drugih il’ što nemuštim jezikom riču šuplju priču. Ubi, bre, ta ljubomora što iz opanaka viri, umesto da pitaju samo kako se vezuju cipele i koje čarape idu uz njih. Skriveni, nepokazani, pa teško na prvu prepoznatljivi divlji, došli da oteraju pitome.

I kaže meni moj otac: „Ne ističi se sine (ovo sine mi „najviše“ prija), skloni se, ne istrčavaj…“ Mudro zbori uplašeni dečak, al’ neko mora to Kozaračko kolo da prekine. Pa ako su dedu ubili, njemu oteli detinjstvo, meni jedino preostaje da se izborim za sebe oružjem koje nije pištolj, cinkarenje i silovanje.

Pitate me kako?

Nema potrebe da pitate druge kako, jer imate svoje srce. Ako pitate svoje srce poruka je jednostavna – osluškujte čemu se ono raduje, ulazite u takva iskustva kuda vas srce vuče, jer radosno srce je znak da živite časno i dostojanstveno!

Za takvo radosno srce će se vezivati oni koji su na istoj frekvenciji, a prirodnom selekcijom odbijati oni koji žele nešto drugo. I to nisu svi i ne mogu biti svi. Pitajte svoje korene šta je preostalo da još proučite i poručite sebi u ovo demokratsko vreme, sa raznim slobodama govora – u kom kolu želite da igrate, koja vas igra zanima, Kozaračko, Samba, Užičko, Tango ili nešto sasvim drugačije? Vi birate i imate potpuno pravo da odaberete, baš ono koje vas zanima, kao i da promenite kada vas više ne zanima. Dozvoljena je promena, iako vam se čini da su koreni predebeli i preduboki! Samo ih osvestite i zahvalite im se! I nije važno da li ste orah, ruža, hrast, maslačak, travka… molim vas, samo lišajevi nemojte biti!

Dosta je bilo, nema nazad, promena, sećate se – gotov(o) je!

Stalno su komšijske trešnje slađe! Stalno neke podele na konjicu i pešadiju, pa se zaboravi da smo svi ljudi i da jedino nije dozvoljeno jahati druge. Bog nam dao govor i ljubav i sve što je potrebno jeste izraziti se, pokazati se i pričati o sebi i svojim potrebama. Oberite svoje trešnje, kupite ih na pijaci ili se obradujte kada vam ih neko pokloni, al’ shvatite već jednom da smo svi jako različiti i da početna tačka razumevanja drugih, jeste da prvo razumemo sebe! Ne dajte da vas jašu, budite dostojanstveni!

U ovo divno vreme u kome živimo, uvek možete da prestanete da učestvujete u tuđoj borbi,  iako vam se činilo da je vaša, samo tako što je dostojanstveno i kapitulirati i poći u drugom pravcu. Al’ pre toga je važno da taj Balkanski gen u vama prepoznate, zahvalite mu se na dosadašnjoj borbi misleći da je za opstanak i s osmehom se okrenete borbi za radostan i ispunjen život. Da je to znao i sebi dopustio moj deda, sada bih vam pisala najverovatnije iz Londona, ali ko zna …nije slučajno što mi se život vezao za London, samo je to za neku drugu priču o korenima, sa one druge strane srca.

I zato, oj, đevojko Milijana … pesma poručuje da si fina bez pudera i karmina, u prevodu skidaj šminku, neka maske popadaju, „pušćaj druge“ i pokaži se časno i dostojanstveno!

Lepota je u oku posmatrača i jeste uživanje u hladovini orahove krošnje, al’ bez mirisa cveća i po neke travke doživljaj nije potpun. Još ako nije sunčan dan, čemu hlad?  Što bi moja baba rekla: „Tvrd je orah voćka čudnovata , ne slomi ga al’ zube polomi! “ i zato ja uvek savetujem da orahe kupujete očišćene i ne ’vatate se u kolo koje nije na frekvenciji vašeg srčanog aparata. Prvi korak – fine tuning! Radosno vam bilo ukorenjenje!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.