“Ima da mu zabiberim čorbu !!!“, odgovara Ranka ljutito. Od besa joj para izlazi na uši, imam utisak šiknuće joj i na usta.

Ustuknuh u stranu od naleta destruktivne energije. U tom stiže konobar i ja joj intuitivno naručih kafu na promociji – sa ukusom đumbira i belog bibera. Možda je to zagreje iznutra, da usmeri pažnju na neku drugu ljutinu, da joj opeče to pogano grlo i kondenzuje „biber paru” u kapljice suza, koje bi joj jedino pristajale u ovom trenutku. Kada bi samo sebi priznala da on nije za nju i dopustila da umesto zakuvavanja, kojom ženskom suzom, opere prozore i zavese zbog kojih ne može da vidi izbor koji je pogrešan, a svakako ga je sama “zakuvala” u startu.

DSC02914
Ana Tomović, Business&Communication consultant Foto: Fabrika fotografa

Da li takva podela važi i za naše odnose? Da li smo bolje u zakuvavanju ili sređivanju problema? Ili to znači da možemo “od oka” odmeriti pravu meru ili sve srediti “cakum-pakum”, da blista? Da li nam lako ide brisanje prašine sa odnosa ili možda slatko filovanje?

Moja Ranka definitivno misli da je kulinarka?!

“Ma ima da ga seckam na komade, a nju ću da očerupam ko’ pile”, nastavlja ona da sikće i ne primećuje da od njenog besa, kafić počinje da liči na parno kupatilo, prozori se zamagljuju, a ljudi počinju da skidaju slojeve odeće. Meni smešno, jer već vidim novi trend lanaca “parnih kafića”, gde je pored konzumacije specijalnih detoks kafa, dozvoljeno i skidanje do donjeg veša, u zavisnosti od količine toplotne energije koju će oslobođene emocije proizvesti. Reklamni slogan dvosmislen – “ Parenje sa ukusom”.

Čim je spomenula tranžiranje i piletinu, meni se ote: ”Dokle ćeš da izigravaš ćurku i da se mešaš sa zauzetim petlićima? Traži slobodnog ćurana sebi ravnog!”

Uvređeno mi kaže da nije ništa tako kako ja “kljucam” i da joj “ne dosoljevam so na ranu”. Eto, opet začinjavanja! Znam ja da bi umesto ćurke rađe sada ušla u ulogu ranjene vučice, znate ono rana, ližemo ranu i pomažemo tako što zajedno zavijamo u noći.

E, Ranka, rano moja, sama rane otvaraš i sama ih dosoljevaš. Međutim ja ovde vidim samo razjarenu paklenu kuvaricu još jednog životnog rijalitija koji se odvija po zakonu – što je jelo sočnije, začinjenije i krvavije to je veća gledanost!

Kada bi se ku(r)varica zagledala u sebe ima li bi šta da nađe – sve teglice sa ljutom tucanom paprikom, biberom i čilijem skoro da su prazne. Brašno, beli i crni luk se troše u velikoj količini što za zapršku, što protiv “ urokljivih pilećih očiju”. Naravno da je naša kuhinja vekovima zahtevala jaku hranu zbog rada na njivi, ali mi se čini da je danas jedan od uzroka nerada u sopstvenom polju, našem energetskom. Nesvesno se “nakljucamo i nakrkamo”, pa dremnemo ili kukamo kako nam je teško palo – oba fenomenalna načina da ne primetimo šta nam se zapravo zaista događa.

I onda smo u čudu što su Japanci stalno nasmejani, vredni i puni energije?!

Ne sviđa se Ranki što joj dajem drugačiji recept, pa mi reče onu našu čuvenu: “ Ma jedi, bre, pite (premda danas češće čujete go…)”.

Eto ku(r)varice, zašto baš pite?! Pa zato što volimo slojeve, redove, kore, filove, trpaj samo i savijaj, da se što teže nađe i pokaže.

I kod moje babe se sve vrtelo oko te kuhinje, volela je da kaže da kod muškarca “ljubav ulazi na usta” ili “ide preko stomaka”. U našem vremenu, usta kao čulni organ zaista imaju ogromnu ulogu, kako onu koja vam je prvo pala na pamet, tako i kao put za slobodu govora i izražavanje emocija. Da li smo na to zaboravili? Da li nam je danas važnije da oduševljavamo druge napravljenim đakonijama ili pažljivim biranjem sastojaka svojih rečenica i začina svojih emocija?

Umemo li uopšte da napravimo sopstveni balans- recept po kome smo zadovoljne i kada kuvamo i kada se izražavamo?

Zapravo je vrlo jednostavno – treba samo dopustiti sebi da svoja osećanja pretočimo u govor tela i duše, da na vreme otvorimo poklopac kako ne bi “iskipeli”, po potrebi stišamo vatru, jer mora duže da se “krčka”, da ukrasimo i “udarimo glazuru” kada je prilika, ponekad da ne kuvamo i opušteno naručimo, a ponekad da budemo i gladni, zar ne ?

Recepti mogu biti razni i začini su više nego poželjni. Mera i veština su ono što jelo čini preukusnim, kao i svesni odabir korisnih i kvalitetnih namirnica. Svesni odabir!!! I na kraju od naše harizme, posebnosti i ljubavi koju unosimo, zavisi hoćemo li naizgled isto jelo pojesti sa radošću samo jednom, dvaput…ili celog života.

I zato Ranka, prestani sa ranjavanjem i trajnim vidanjem kulinarskih rana! Zaceli ih jednom za svagda, smućkaj pravi melem, prozori i zavese na generalku, izbaci zapršku iz upotrebe, može nekad i bez mesa (naročito ovog žilavog), malo vegeterijane i detoksa koji mesec neće da škodi! Želim ti da umesto paklene postaneš radosna kuvarica,vešta sobarica ili jednostavno – RANKA!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.