“Ima da mu zabiberim čorbu !!!“, odgovara Ranka ljutito. Od besa joj para izlazi na uši, imam utisak šiknuće joj i na usta.
Ustuknuh u stranu od naleta destruktivne energije. U tom stiže konobar i ja joj intuitivno naručih kafu na promociji – sa ukusom đumbira i belog bibera. Možda je to zagreje iznutra, da usmeri pažnju na neku drugu ljutinu, da joj opeče to pogano grlo i kondenzuje „biber paru” u kapljice suza, koje bi joj jedino pristajale u ovom trenutku. Kada bi samo sebi priznala da on nije za nju i dopustila da umesto zakuvavanja, kojom ženskom suzom, opere prozore i zavese zbog kojih ne može da vidi izbor koji je pogrešan, a svakako ga je sama “zakuvala” u startu.
Da li takva podela važi i za naše odnose? Da li smo bolje u zakuvavanju ili sređivanju problema? Ili to znači da možemo “od oka” odmeriti pravu meru ili sve srediti “cakum-pakum”, da blista? Da li nam lako ide brisanje prašine sa odnosa ili možda slatko filovanje?
Moja Ranka definitivno misli da je kulinarka?!
“Ma ima da ga seckam na komade, a nju ću da očerupam ko’ pile”, nastavlja ona da sikće i ne primećuje da od njenog besa, kafić počinje da liči na parno kupatilo, prozori se zamagljuju, a ljudi počinju da skidaju slojeve odeće. Meni smešno, jer već vidim novi trend lanaca “parnih kafića”, gde je pored konzumacije specijalnih detoks kafa, dozvoljeno i skidanje do donjeg veša, u zavisnosti od količine toplotne energije koju će oslobođene emocije proizvesti. Reklamni slogan dvosmislen – “ Parenje sa ukusom”.
Čim je spomenula tranžiranje i piletinu, meni se ote: ”Dokle ćeš da izigravaš ćurku i da se mešaš sa zauzetim petlićima? Traži slobodnog ćurana sebi ravnog!”
Uvređeno mi kaže da nije ništa tako kako ja “kljucam” i da joj “ne dosoljevam so na ranu”. Eto, opet začinjavanja! Znam ja da bi umesto ćurke rađe sada ušla u ulogu ranjene vučice, znate ono rana, ližemo ranu i pomažemo tako što zajedno zavijamo u noći.
E, Ranka, rano moja, sama rane otvaraš i sama ih dosoljevaš. Međutim ja ovde vidim samo razjarenu paklenu kuvaricu još jednog životnog rijalitija koji se odvija po zakonu – što je jelo sočnije, začinjenije i krvavije to je veća gledanost!
Kada bi se ku(r)varica zagledala u sebe ima li bi šta da nađe – sve teglice sa ljutom tucanom paprikom, biberom i čilijem skoro da su prazne. Brašno, beli i crni luk se troše u velikoj količini što za zapršku, što protiv “ urokljivih pilećih očiju”. Naravno da je naša kuhinja vekovima zahtevala jaku hranu zbog rada na njivi, ali mi se čini da je danas jedan od uzroka nerada u sopstvenom polju, našem energetskom. Nesvesno se “nakljucamo i nakrkamo”, pa dremnemo ili kukamo kako nam je teško palo – oba fenomenalna načina da ne primetimo šta nam se zapravo zaista događa.
I onda smo u čudu što su Japanci stalno nasmejani, vredni i puni energije?!
Ne sviđa se Ranki što joj dajem drugačiji recept, pa mi reče onu našu čuvenu: “ Ma jedi, bre, pite (premda danas češće čujete go…)”.
Eto ku(r)varice, zašto baš pite?! Pa zato što volimo slojeve, redove, kore, filove, trpaj samo i savijaj, da se što teže nađe i pokaže.
I kod moje babe se sve vrtelo oko te kuhinje, volela je da kaže da kod muškarca “ljubav ulazi na usta” ili “ide preko stomaka”. U našem vremenu, usta kao čulni organ zaista imaju ogromnu ulogu, kako onu koja vam je prvo pala na pamet, tako i kao put za slobodu govora i izražavanje emocija. Da li smo na to zaboravili? Da li nam je danas važnije da oduševljavamo druge napravljenim đakonijama ili pažljivim biranjem sastojaka svojih rečenica i začina svojih emocija?
Umemo li uopšte da napravimo sopstveni balans- recept po kome smo zadovoljne i kada kuvamo i kada se izražavamo?
Zapravo je vrlo jednostavno – treba samo dopustiti sebi da svoja osećanja pretočimo u govor tela i duše, da na vreme otvorimo poklopac kako ne bi “iskipeli”, po potrebi stišamo vatru, jer mora duže da se “krčka”, da ukrasimo i “udarimo glazuru” kada je prilika, ponekad da ne kuvamo i opušteno naručimo, a ponekad da budemo i gladni, zar ne ?
Recepti mogu biti razni i začini su više nego poželjni. Mera i veština su ono što jelo čini preukusnim, kao i svesni odabir korisnih i kvalitetnih namirnica. Svesni odabir!!! I na kraju od naše harizme, posebnosti i ljubavi koju unosimo, zavisi hoćemo li naizgled isto jelo pojesti sa radošću samo jednom, dvaput…ili celog života.
I zato Ranka, prestani sa ranjavanjem i trajnim vidanjem kulinarskih rana! Zaceli ih jednom za svagda, smućkaj pravi melem, prozori i zavese na generalku, izbaci zapršku iz upotrebe, može nekad i bez mesa (naročito ovog žilavog), malo vegeterijane i detoksa koji mesec neće da škodi! Želim ti da umesto paklene postaneš radosna kuvarica,vešta sobarica ili jednostavno – RANKA!
