Mirišeeeeee…direktno opija, okida neurološke veze, otvara davno odigrane priče, budi sećanja i istovremeno podseća na lepotu sadašnjeg trenutka. LIPA.

Čini mi se da u periodu cvetanja lipe imam posebno privilegiju života, konstantnu naduvanost dobrim vibracijama, dok hodam ne dodirujući tlo. Sve doživljavam harmonično i kao da gledam kroz neka radosna sočiva. A možda je sve zapravo isto, samo me LIPA na jedinstven način PALI, odnosno PA-LI me ubacila u trip?
Ana Tomović, communication consultant
Ana Tomović, communication consultant

Doputovala mi je najbolja drugarica iz onog inostranstva gde ne cvetaju lipe. Reših da je povedem na najbolju domaću kafu, sa najlepšim pogledom na reku, ispod najveće krošnje što opija. Za najbolju, najbolje!  Jest da nije Amsterdam, ali kada je već džabe „lipoduvka“, daj da ugođaj bude „u fulu“.

„ Mmm, kako miriše…“, reče ona, zatvara oči i zastaje na trenutak, da duboko udahne i upije, kao da joj je poslednji udah u životu. Usne se lagano razvlače u osmeh. I konobar se smeje, mi se smejemo, čini mi se da se cela kafana osmehuje i raduje.

„AAA pćihaaaa.. u pič.. mat….“, izbaci nas iz nirvane urlik kijanja, sa muškim naricanjem u nastavku. Nepristojno se okrenusmo da vidimo, ko to sebe oplakuje, dok mu život uskraćuje ovako čarobne trenutke? Muškarac, srednjih godina, suznih očiju i slinavog nosa, namršteno je zagledan u novine. Izgleda napeto i kao da bi posekao ceo drvored zbog preneglašene alergijske reakcije, da može. Alergije na lipu ili na život?

I onda prepoznasmo njega! Bog-otac njene mladalačke, nesrećne ljubavi! Onaj zbog koga je vredelo da ode, kada je otišla. Onaj zbog koga joj je, kao neiskusnoj šiparici, trebalo još puno da se povrati i zavoli sebe. Onaj zbog koga je u mladosti postala alergična – na sebe. Odjednom, tamna senka prekri njeno lice i prekinu se čarolija kafanskog ašrama. Jebi ga, kad’ lipa nije vutra! Nikada ne znaš kada će se pojaviti duhovi prošlosti i podsetiti te, da je baš ovaj čaroban trenutak iluzoran, onoliko koliko i senka prošlosti. Hodajući duhovi kao senke sopstvenih dubina?

„ Idi, javi mu se…“, lagano je nagovaram.

„Ja da se javim?! Pa valjda je on džentlmen…?!“, odgovara besno.

„Ma zar je to sada važno, pusti njega. Javi mu se zbog sebe, zatvori tu priču zbog sebe, oprosti mu zbog sebe i zahvali mu se zbog SEBE. Hajde, pa da pustiš da tu senku opet zameni sjaj lipe na Balkanu i da srknemo ovu kafu od srca“, nežno je podržavam,“…i ne shvataj me bukvalno, dovoljno je da se sve odigra u tebi…“

I baš kada je u sebi osetila o čemu se radi, on je ugleda, poskoči i krenu prema nama. Oči mu zasijale, osmehom oterao kijanje i srdačnim zagrljajem pokazao da je vreme zaustavljeno. Ona je za njega, još uvek, sidro koje ga vraća u radosnu luku. Njena pojava je antihistaminik, dovoljno jak da pobedi čitavu šumu lipa, kako bi prodisao punim plućima. Neke stvari se u životu nikada ne menjaju! On je podseti kako su baš ovako mirisale lipe i kada je prvi put ugledao, opisuje svaki detalj, pokušava da nađe reči i kupi vreme – zadrži ovaj trenutak u kome je oživeo. Nalazim izgovor da se na kratko udaljim i dopustim da odrade ono što nisu mogli kada je trebalo. Ili je trebalo baš danas?

A vi? Ima li nekog sidra koje zaustavlja vaš brod na moru života i vraća u luku prošlosti ? Prijatnosti ili neprijatnosti? Koji su okidači, a možda i prekidači, kojima palite svetlo ili ga upravo gasite i tonete u mrak? Palite li ih svesno?

Kada sam napokon ušla u svet odraslih, doduše, nedavno, osvestila sam neka svoja „sidra“ i čudne vezanosti, koje me vuku unazad debelim konopcima i jakim mornarskim čvorovima. Najčešće, uvezanim od tuđih ruku i isprepleteni mojim slabostima. Dugo sam se pitala kako ih preseći, kako razvezati, s obzirom na to da je i vezanost za neprijatna osećanja, jednako bila jaka kao i za prijatna? Znam da suludo zvuči da je upravo osvešćenje zavisnosti od „vutre“ neprijatnosti, bio ključni korak u dešifrovanju mape sa blagom. Drame i pobune „za i protiv“ na brodu moga života, kao da su značile da drugačije živa nisam. Što više sam dramskih uloga ostvarivala, to se onaj odozgo potrudio da ih obezbedi u još većim količinama. Drama Queen! Pobuna na brodu Bounty! Titanik!

Zasukala sam rukave i počela da popravljam brod. Ovaj put u ulozi „malog od palube“. Ko god da vikne „Rupa na brodu, ulazi voda!“, brže bolje zakivam, zapušavam, čak i onda kada brod uopšte nije moj! Hoće „mali od palube“ da se dokaže i pokaže, što bi klinci rekli „prima se ko…“. Obezvredio mališa i ono što sam znala do tada i ono što sam osećala do tada i ono što sam videla do tada. Poništio me na nulu. I tako, volonterski, prekovremeni rad me sa godinama naučio, ali bogami i umorio za nove uloge. Pošto već oplovih skoro ceo svet, kao i u „Alhemičaru“, shvatih gde je blago i  svesno odlučih da se skrasim u svojoj luci. Nova uloga – JA. Hajde da vidim šta će sada desiti?

Teško je jakom temperamentu da zastane. Teško je mornaru bez plovidbe! Međutim, istraživački duh je uzeo kormilo u svoje ruke, uporan, zainteresovan, oprečan, pratio je mapu sopstvenih dubina i razmenjivao je sa drugima. Snage je uvek bilo na pretek i kada je bilo prijatno i kada je bilo neprijatno! Učeći od drugih i uvek osluškujući svoj unutrašnji glas, napokon shvatih i osetih – da je već dovoljno da samo osećam.

Šta god da se dešava, dovoljno je da samo dobro osećam, umesto da se dobro osećam.

Kako mi je to delovalo zbunjujuće jednostavno! Pružajući otpor samo još više podebljavamo lance, konopce i mornarske čvorove, da brod stoji u mestu i kada je željan plovidbe. Prepuštajući se bez drame, već samo osluškujući sebe i posmatrajući situaciju, dopuštamo da plovimo slobodno, bez suvišnog prtljaga, često pogurani nekom nevidljivom silom ili osobom koju smo, možda, tek upoznali.

Kada sam se vratila za sto, njega više nije bilo, a ona je žmurela, dok joj je zagonetni osmeh golicao uglove usana. Tiho sam je posmatrala kako duboko diše i upija omamljujući miris lipe, kroz celo svoje biće. Lipe, njega ili NOVE sebe? Sa merakom, baš kao da joj je poslednji put u životu! Lice joj je isijavalo nekim novim sjajem, a ja sam prvi put ispred sebe videla moju najbolju drugaricu iz detinjstva, kao odraslu ženu. Jedan biser joj je skliznuo iz levog oka, niz levi obraz , pravo na srce. Onda je otvorila oči, pogledala pravo u moje, a ja sam osetila.

I zato verujte da se biser može naći u svojoj luci, jer mapa sa blagom zaista postoji! A za otvaranje školjke ne brinite, nekoga ili nešto će već onaj odozgo poslati, kada je mornar spreman! Kada mali od palube ili Drama Queen odluči da bude Kapetan na moru svoga života! Dobro vam more želim!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.