Ne znam kada se tačno desilo da sam uhvatila sebe da se radujem broju osam, tek primetih da dok pričam i predajem opisujem osmicu rukama. Dok igram kukovi spontano opisuju i kruže po njenim obodima. Dok pevam glasom kružim po jednom delu njene orbitale, a telom dodajem osećanja i bojim njenu drugu polovinu.

A zapravo, polovine nema i sve se utapa jedno u drugo i pleše po njenom obliku, svesnost se utapa u telo, kako je gore tako je i dole, dan zamenjuje noć, ono što vidimo spolja odraz je naše unutrašnjosti i zapravo sve vibrira u večnosti zamišljenog broja osam. U jedinstvu suprotnosti.

Ana Tomović, communication consultant
Ana Tomović, communication consultant

Počinju slavski dani, dani porodične tradicije. Aranđelovdan je slava koja mi dolazi i sa muške i sa ženske predačke linije, i po majci i po ocu.

Obično se ljudi dvoume da li spremati žito za Sv. Arhangela Mihaila, s obzirom na to da spada u žive svece. A zapravo se žito uvek sprema za duše predaka. Duše svih žena i muškaraca od kojih smo potekli, baš svih koji u nama i dalje šapuću, podržavaju, bune se, bore, raduju, tuguju.

Dok razmišljam tako o mom muško-ženskom principu, pitam se da li je nekada jedino moguće ujediniti suprotnosti isključivo uz pomoć neke više sile? Ili su nam takve životne metafore samo naznake, da opazimo sledeći korak?

Gledam ikonu i osmehujem se jer shvatam zašto Sv. Arhangel Mihajlo u desnoj ruci drži koplje kojim popire Lucifera, a u levoj palminu grančicu. Čuvar vere i borac protiv jeresi, proglašen je vojvodom zato što je spasao mnoge anđele otpale pred Bogom, koje je Lucifer povukao sa sobom u propast.

Ove godine imam snažan unutrašnji naboj da odem u svoje bosanske korene, sa majkom, baš na dan njene devojačke slave. Poslednji put sam bila – nikada! Da li me to moja unutrašnja osmica podseća da je u meni još uvek presnažan muški princip i da je vreme da pruži ruku ženskom? Da joj pruži ruku ili da ga ona zaseni svojom unutrašnjom lepotom?

Sunčan je dan, putujemo lagano i razgovaramo, onako, ženski. Odavno nas dve nismo odvojile baš vreme za nas i za nešto što je samo nama važno. Za nešto što je samo njoj važno! Moja majka ima skoro 80 godina. Da je živela u neko drugo vreme bila bi „Mis Univerzuma“, ne samo zbog izuzetne spoljašnje lepote, već i zbog izuzetne unutrašnje čistote i snage njenog univerzuma. Jednog posebnog univerzuma od koga sam nastala. Ona je koren moga samopoštovanja i moje nepresušne energije. Mnoge stvari ranije nisam shvatala, nije mi bilo vreme i nije mi bilo jasno. Sada sam napokon sela na svoje mesto u Univerzumu i pogled doseže do neslućenih daljina. Kako gore, tako i dole. Kako spolja, tako i iznutra. Upravo zbog toga želim da upijem još nje, još skrivene sebe i još osenčenih dubina, koje ranije nisam mogla da pronađem. Želim da joj ugodim, dok osećam zahvalnost za sve ono što mi je životom podarila.

Sunčan je dan, predivan dan za laganu, žensku vožnju. Vidim i Sunce u njoj, greje me snažno. Ona ima nepresušnu energiju žene borca, jer je i sama dete palog borca, čiju je boračku štafetu kasnije preuzela baka, kako bi se sama izborila sa sedmoro dece. Moja majka oduvek zna da je sva snaga u nama samima i zato ima vitalnost na kojoj bi joj pozavideli i nekoliko decenija mlađi od nje. Stižemo. Želim da obiđem njenu gimnaziju, park za koji je vezuje prvi poljubac, buregdžinicu sa najslasnijom pitom savijačom i korzo, na kome su uzdisali za njenim pogledom. „ Ne, drugi put ćemo“, kaže ona, kao da joj se žuri da stane svojom nogom na tlo sa koga je potekla. Kao da joj se žuri da se napoji i ukoreni, baš na ovaj slavski dan. Stižemo u porodičnu kuću. Dočekuje nas ujak, njen stariji brat.

„ Neverovatno“, pomislih, „pa i ovaj čovek se ne menja!“. Kakva je to unutrašnjost njegovog univerzuma koja podržava i isijava spoljašnjost zaustavljenu u vremenu? Kakvim se životnim zaslugama dobija ili nasleđuje ovako dragocena vitalna energija?

Posmatram odnos brata i sestre, izgrađen u neko drugo vreme, koje zaista i pripada prošlom veku. Poštovanje, odmerenost i pažnja. Evociraju uspomene, a ja upijam kao zemlja posle suše. Žedna sam ovih informacija, žedna sam ove vode, ovih ženskih emocija koje me natapaju. Slušam priču o njihovim roditeljima, koje nisam nikada upoznala. Naročito me dotiče priča o njihovoj majci, mojoj baki koja je koren moga imena. Zvala se Anka. Opisuju je kao ženu punu ljubavi, koju je isijavala i sa kojom ih je hranila i grejala svojim postupcima, verom, pogledima, rečima,smirenošću u ono teško posleratno vreme. I opet dok upijam svaku priču njihovog detinjstva, svaku scenu odmotanih životnih scenarija, osećam poštovanje, poštovanje i poštovanje onih koji su im darivali život.

Ujak mi na rastanku poklanja porodično stablo iz 1680 godine. Posmatram taj predivno urađen rad, ogromno drvo života što izlazi iz utrobe jedne davne godine, raste, grana se i lista. Na svakom listu po jedna osoba. Osećam toplinu u stopalima, koja počinje da se penje. Ovaj put žena neće pobeći. Ovaj put ću se prepustiti, bez objašnjavanja i analize. Greje me, plavi, popunjava sve praznine, a čisti i izbacuje ono što mi više ne koristi. Moji ženski koreni. Krv počinje ubrzano da teče kroz svaku ćeliju moje organske osmice, ispisuje neku novu orbitalu i zapis, dok se polovine stapaju u centru gde se srce raduje. Spokoj. Napokon je muškarac osetio ženu, napokon je žena izašla iz sene, napokon je sever poljubio jug, a istok pružio ruku zapadu. I spojiše se planine Crne gore sa nizijom Bosne, ali ne kroz bratstvo i jedinstvo, već jedinstvo suprotnosti!

Vraćamo se kući, prepune utisaka. Nahranjene smo i spolja i iznutra. Ovo je bio jedan sasvim poseban dan. Na jednoj od petlji ka Beogradu se zbunjujem, ne isključujem se blagovremeno i prinuđena sam da čak i automobilom napravim putanju osmice. Smejemo se, ovo je baš dobar znak!

U tom trenu jedna zvezda sa neba je jako zatreperila i ohrabrila me da idem dalje svojim putem. Da povedem svoje pretke, putem jedne nežne i radosne žene u slavu životu! Pa i Šarganska osmica je prvo napravljena za jednu svrhu, a danas služi za razonodu i uživanciju dok se vozite vozom „Nostalgija“.

Čudo je ta osmica, taj centar dve petlje koje se ulivaju jedna u drugu, utapaju njeno u njegovo i izlaze nikada iste, već uvek promenjene za sve ono što je najdragocenije u nama….onda kad dopuštamo, praštamo, prihvatamo, poštujemo, volimo i slavimo srcem.

To veče sam pred spavanje sasvim slučajno otvorila knjigu „Stubovi sudbine“ na stranici – sazvežđe Feniks. Feniks je simbol vaskrsa i preporoda, čiste alhemije života, moja životna metafora. I tada ponovo osetih toplinu, jer se u ovom sazvežđu nalazi samo jedna značajna zvezda po imenu – Anka. Čudo je ovaj život , zar ne? Koja je vaša zvezda dok ga slavite?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.