Čim se vratim sa letovanja, ja prvo odjurim na terasu da vidim u kakvom su mi stanju biljke.

Obožavam svoju malu oazu, moj mirni kutak gde ispijam onu prvu jutarnju…kafu, naravno. Sama sa  sobom, a zapravo, sa njima.

Ana Tomović, communication consultant
Ana Tomović, communication consultant

I onda ugledah “uljeza”, cvet čije je seme doneo vetar ili je skriveno u zemlji, čekalo pravi trenutak da nikne – žutu zevalicu.

Izazvala mi je osmeh, tako jednostavno lepa i nepretenciozna, baš onakva kakva jeste. Rame uz rame sa svim ostalim cvećem, koje je “za klasu” raskošnije, a bogami, i za pet, skuplje. Na trenutak pomislih kako bi izgledala, ta već sama za sebe predivna zevalica, kada bi nekim čudom stavila na sebe trnje sa susedne ruže i dugačke prašnike ljiljana? Mašta krenu dalje – zevalica sa veštačkim zubima tamani sve klasne (ne)prijatelje po terasi! Počeh grohotom da se smejem, jer me podseti na Nušićevu G-đu ministarku i jednu simpatičnu epizodu sa scene moga života.

Dobila sam pozivnicu za proslavu 25 godina mature. Obradovah se iskreno, jer me je katapultirao u “ono vreme” – ljubav, sloboda, bezbrižnost. Već za koji dan stiže i telefonski iz inostranstva – Manja.

Manja je moja drugarica iz srednje škole, koja je kasnije tokom života menjala uloge u našem odnosu u zavisnosti od mesta stanovanja, inostranih granica koje je prelazila (sada znam i onih mojih, nepovučenih) i životnih prilika u kojima se (s)nalazila. A bilo ih je puno, od najbolje drugarice do stranca u noći, nesrećne sekretarice do uspešne poslovne žene, nesigurne devojke do drske gospođe. Ko bi im znao broj. Vremenom sam se pitala, da li ih bira svesno ili je njeno neprihvatanje sebe i porekla, koga se (bezrazložno) nesvesno i dalje stidi, tera u prilagođavanje i obmanu sebe, pa i drugih?

Odakle tolika potreba za prikazivanjem i ambiciozna glad za uspehom, čak i kada su stomaci prepuni?!

Ej, ćao, mačkice, kako si, šta ima novo? – veselo započinje razgovor. Ja taman zaustih da odgovorim, al’ Manja nastavi dalje: “Dobila sam poziv za poslavu. Jao, baš me zanima ko će doći, mogu misliti kako sada izgledaju…nego, reci mi, šta ćeš da obučeš?”

Osećam nelagodu u stomaku i zbunjenost. Na koje pitanje da odgovorim, prvo ili drugo? Da li uopšte želim da odgovaram na informativna pitanja osobi, koju očito moj odgovor ne zanima? Da li su njena pitanja samo udica koju treba da zagrizem ne bih li sebi osigurala slušaoca o lepoti i krasoti svog gardarobera/života, sada kada napokon ima previše i nije “gladna” kao nekada?

Da li materijalna sitost uopšte može da utoli duševnu glad?

Proslava počinje. Stigla sam među prvima. Počinjemo da se slivamo sa svih strana i osmehujemo jedni drugima. Osećam kako žubori moje IV/3. Svi smo se naravno izgledom promenili, razne su “forme” vizualnog prikazivanja, vidi se da nam je svima važno kako izgledamo, a ipak, neka prijatna suština izbija, čini mi se, iz očiju.

Očiju srednoškolaca ili očiju kao ogledala duše sadašnjeg trenutka?

U današnje vreme, kada je vizualna hipnotizacija na svome vrhuncu, nikada nije bilo lakše ostaviti dobar prvi utisak i “srediti se za sve pare”! Međutim, šta ćemo sa slušno – emotivnim aparatom i vibracijama koje ne možemo videti? Da li ih uopšte čujemo i osećamo, pod skoro monopolističkom vladavinom čula vida? Na kome je da pokrene smenu vlasti i raspiše nove izbore?

Evo i Manje. Izbor je pao na plavu Valentino haljinu, više nego “prikladnu” za skromnu kafanicu kod Race.

Bogami se u formi skoro ništa nije promenila, čak izgleda bolje nego ikada! Priča Manja, zauzima poze, provežbava svoju ulogu namenjenu za domaće tržište i neverovatno me podseća na g-đu ministarku. Baš onu, mišićavu, koju je naš poznati muški glumac izneo bravurozno! Kao i kod Živke, ništa se nije desilo i nije tako važno, ako oni koji su svedoci prave Manje, one koja se otisnula pre više decenija sa kesom u ruci i koferom ogorčenja, nek crknu od muke! Bogu, hvala, pa se bavim komunikacijom i radom sa ljudima – te se svesno odlučih da “spontano” oglednem onaj deo sebe, zbog koga je sela baš pored mene. Jer kao što znate – ništa nije slučajno!

Kulja iz nje potreba da obriše prošlost, sliku zgodne, lepuškaste devojke, nesigurne, zatvorene i večito ogorčene na besparicu i ne-podršku svojih bližnjih. Međutim, upravo ne vidi da su sada bogatstvo i status, proizveli ogorčenje prenapornog (24/7) igranja uloge g-đe, po scenariju koji je napisao neko drugi. Po tačnom i preciznom scenariju, kojim izdaje samu sebe, sopstvenu suštinu, spontanost i mogućnost improvizacije.

I započe Manja sa prvim činom – pokazivanje fotografija od Indije do Japana, raskoši kuća, bazena i automobila, večernjih haljina, muža i deteta (kaže, jedno je dosta!), sebe pre i posle (botoksa i ostalih punjenja).

Sve šareno i fotošopirano, pršti od raskošne scenografije i naučenih osmeha, al’ džabe kada su duševni kostimi sivi, a nokti izgrickani, kao i kada je bila devojka. Doduše, sada izgrickani sa stilom! Čini mi se, kada bi kulise pale, ono što je u srži i što želi da potisne, katapultiralo bi nas obe do Kalemegdana. Ja je gledam „ko tele u šarena vrata“ i pitam se kako je moguće da ni jednu jedinu emociju ova žena ne emituje!? Kako je moguće da o svemu priča sa tačno uvežbanom pozom i tonalitetom, sve fizički i intelektualno besprekorno, al’ bez trunke spontanosti, emotivne razmene i osećajnosti?!

Sve se svodi na ko je s’kim i šta ko ima?! Da smo muškarci, pa i nekako da se kurčimo sa novim modelom kola, Roleksom ili ribom, al’ Manja sestro slatka, dokle više ta muška potreba, sa dodatnom motivacijom zavrtanja muda koja nemamo. Svaku sekundu koristi za sebe i hranjenje svog pregladnog ega. Drži predavanje Đoletu, drugaru iz klupe, kako se po bontonu čačkalice ne koriste u restoranu (koga to zanima?!), odgovara na telefonske pozive sa tačno naučenom maskom „za svadbe i sahrane“ u zavisnosti od svrhe poziva, a mene zapitkuje, po treći put, a ne primećuje da ujedno i sama sebi odgovara :„Sada baš super izgledam, zar ne?“

Sve je fotografija i scenografija. Korišćenje čula vida 100%! Druga čula kao da su van funkcije, na našu nesreću.

Skoro nisam srela toliku količinu zamene teza, koju jedino veštim prebiranjem po osećanjima i istančanom intuicijom uspeh da dokučim. Da poslušah samo mozak, u sekundi bi zagrizla Manjinu udicu i porodični poziv da obavezno dođemo na njenu hacijendu. Kao nekada, opet bi se upecala na vešto pričanje priča o iluzijama našeg prijateljstva, što bi moja deca moderno nazvala BFF (best friends forever). Ovako, osetih da jedina uloga sa kojom želi da me intelektualno hipnotizira jeste – potencijalni producent njene „španske serije“ na domaće tržište, kako bi se okoristila sporednim glumcima (uključujući i mene), koji će udahnuti malo čiste životne energije u njen tako čisto veštački scenario.

E, je..ga, Živkice, klasa može da se kupi, al’ postoje stvari u životu koje nemaju cenu! Makar sam ja to osetila na svojoj koži, od kada sam osvestila svoje nove granice!

Nakon sat vremena, postavlja pitanje šta ima novo kod mene. Ja naivno, razdragano započeh priču o meni važnoj temi, tek vidim, a zapravo, osećam, kako me žena uopšte ne konstatuje, već okreće glavu za prezgodnim mladićem, koji je upravo prošao. Tu zastadoh, udahnuh duboko i počeh da se sama sebi smejem.

Da li sam ja Pera, iz ministarstva, fotelja, zavesa ili neki drugi deo scenografije, prođe mi kroz glavu?

Obuzela me neka čudna radost i odmah mi je bilo jasno zašto mi je bio važan ovaj, poslednji susret sa g-đom ministarkom. U završnom trećem činu, napokon shvatih koje ogledalce je razbijeno. Ogledalce, ogledalce moje, reci mi na svetu naj….. ko je?

Živka, pardon, Manja me zbunjeno gleda i dalje održavajući dobro naučenu formu govora tela. Kako sada da ukapira zašto se ja smejem, kada je ionako sve vreme bila sama sa sobom?! Ja napokon dopustih sebi da joj iskažem sve svoje nelagodnosti i zbunjenosti vezane za naš odnos, onako iz srca, pravu suštinu, sa setnim osvrtom na onu moju Živku, koja je i dalje prekoputa mene, duboko potisnuta terorom vladavine kupljene klase.

Odjednom, primećujem da pored prelepe forme, počinje da izranja onaj njen stari, spontani pogled.

Kao da joj je oko zasuzilo u jednom trenutku i obasjalo onu staru Manju, našu! Gleda me napokon sa puno pažnje, duboko, a zbunjeno, jer je očito nešto od izrečenog drmnulo u emociju, od koje se ne može pobeći. Ne znam da li sam dotakla suštinu, ali znam da se u njenom savršeno-kontrolisano-manipulativnom svetu jedna stvar izmakla kontroli. Može i u njenoj Srbiji umesto od muke da se crkne od smeha i to na sopstveni račun!

I kada primetih da ponovo prebacuje svoj program sa emotivnog na intelektualni kanal, kako bi ipak njena bila poslednja, baš kao izmaštana zevalica sa veštački zubima – ja je zaustavih! Iako su joj novi izbori srca pokazali da je do smene vlasti došlo, da u tom svetu klasne razlike nema i ne može da se kupi, njoj očito izborni rezultat ne bi dovoljan! Baš kao ni Živki! Al’ meni jeste! Napokon (do)pustih sebi! Svesna da trenutno ne umemo da se sporazumemo, a da na ovaj način i nikada nećemo, donela sam novu odluku!

Dole Vlada manipulacije, živela (r)evolucija!

Veselo ustajem, pozdravljam je i zahvalno žurim kući da izljubim one moje obične, spontane i nesavršene. Asta la vista, Manjana, bejbi, adios amigos, ljubavi dobrodošla!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.