Vrlo često, ništa nije kao što izgleda!

Skoro sam dobila pozivnicu za kompanijsku proslavu, baš onu koja mi je nekada značila da sam važna, a danas mi na prvu izgleda da ću ozbiljno protraćiti vreme. S obzirom na to da već dugo nisam u biznisu, kao operativac, pomislih da im se potkrala greška i da sam po difoltu upala u poslate mailove. Naravno sa takvim sledom misli i odlučih da se zahvalim na pozivu i ne odem.

Ana Tomović, communications consultant
Ana Tomović, communications consultant

Međutim nakon par dana, neki neobjašnjiv osećaj u stomaku mi šapnu da je važno da se pojavim i proverim, sama sa sobom, o čemu se radi. Glava kaže “ne”, a stomak kaže “da”. Kome poverovati?

Spremam se na brzinu, užurbano krećem, jer već kasnim, a sa druge strane osećam da veče klizi, lagano i opušteno. Hmm, interesantna polarnost.

Iz prve nalazim mesto za parking. Kako sam kročila u svečanu salu, zapljusnuo me je talas dobre energije i nasmejanih lica. Dobrodošlica se osećala u vazduhu. Srela sam ljude koje nisam videla goooodinama, a srdačnost i iskrenost su talasale dobru atmosferu sa svih strana. Zaista bih pogrešila da se nisam odazvala, al’ krije se u vazduhu i još neka tema, zbog koje me je stomak navigirao večeras.

I onda osetih poznati parfem, veliki zagrljaj s leđa, a topli prsti mi zatvoriše oči. Znam da biste voleli da napišem da je neki mačo tip, bivši frajer, neuzvraćena ljubav, ali, nije.

Ona je, Višnja. Ona sa kojom sam preskakala svoj prvi lastiš i ona zbog koje sam po prvi put, bez objašnjavanja, odlučila da je bolje okrenuti se i otići bez reči. Sećam se da je tada, nivo mog razočaranja bio začinjen nepodnošljivo kiselim ukusom u ustima. Ukusom ranih višanja. Postojale su situacije za koje nisam imala strpljenja i nisam davala priliku za objašnjenja. Rani radovi. Nezrelo voće. Glava u oblacima.

Sada je ispred mene, gledam je, a na moje veliko iznenađenje srce mi se raduje. Zapravo, baš u ovom trenutku i ne mogu da se setim preciznih detalja naše svađe i prekida drugarskog odnosa. Znam samo da je previše želela da uzme. Znam samo da ja nisam bila spremna toliko da dajem. Bile smo obe nezrele kada su u pitanju emocije. Sada me ljubi u obraz i nazaustavljivo priča o tome kako je pogrešila, kako je sve shvatila i koliko sam joj nedostajala. Ovo veče zaista nezaustavljivo klizi.

Odlazim sa proslave, puna utisaka. Polako hodam, a kao da lebdim po hladnom betonu ulice Neznanog junaka i upravo razmišljam o tom junačenju, neznanju i borbi u odnosima. Koliko nam je važnije da smo u pravu, umesto da budemo srećni? Ko pobeđuje – glava, stomak ili srce? Kakva je uloga strpljenja u spašavanju odnosa ( ili sebe) ?

Nakon par dana, nalazim se Višnjom na reci. Idemo u brzi hod, kao nekada kada smo bile devojke. Vidim je u daljini, a srce se raduje. Dok se približavam, pitam se šta me je sprečavalo svih ovih godina da je pozovem. I ako je srce šaputalo, ja ga nisam čula. Nije bilo vreme. Nije bilo zrelo. Izgleda da smo, tek sada, obe spremne da na novi način uplovimo tamo gde smo stale. Da se pustimo da teče, baš kao i reka pored koje hodamo.

Višnja mi priča koliko se promenila i koliko je sazrela. Vodimo zreo razgovor o drugarstvu i prijateljskim odnosima. Slažemo se da je suštinski najvažnije prvo opaziti ono što zaista osećamo i što se dešava u nama. Kao da nam je ranije bilo zabranjeno, a sada shvatamo koliko je dragoceno da pokazujemo i iskazujemo osećanja. Da malo dopustimo sebi da nam mozak sa analizom, logikom i racionalizacijom, ne bude glavni i prvosnažni.

Izmaknite se umesto borbe!

Iako nam je u krvi borba neprestalna i ko je u pravu (a time i bolji), za početak je dovoljno samo da se povučemo u sopstveno društvo. Teško je ne reagovati u trenutku kada nam se čini da je nešto nepravedno, manipulativno, nekorektno. Međutim, pravi potez je tu spoljašnju reakciju okrenuti na unutra, ka sebi i videti šta nam je lekcija i šta nam je važno za dalje. Prvo sve nejasno objasniti sebi, kako bi uopšte dali priliku da budemo jasni i drugima.

Verujte životu!

Prihvatite ono što život donosi i verujte da je to najbolje za vas, u datom trenutku. Možda je injekcija radosti, možda je težina kroz lekciju. Sve je važno i vredno. Kada verujemo životu, sve je mnogo jednostavnije i laganije, samo je važno biti budan i opažati. Ne samo da se dobro osećamo u odnosima sa drugima, već da dobro osećamo odnose u kojima se nalazimo. Da dobro osećamo i one koji se vraćaju jer nas podržavaju na životnom putu, kao i one koji sami sebi kupuju kartu za neke druge smerove. Jeste li zreli da ih (do)pustite?

Budite strpljivi!

Posmatrajte vreme kao vašeg saveznika, dok život nezaustavljivo svodi račune. Strpljenje se uči, ako se već nije steklo. Strpljenjem dobijamo šansu da se istina pokaže, umesto da je sami izmišljamo iz sopstvenih, često uskih uglova. Strpljenje ne znači čekam, a u sebi kunem! Strpljenje znači da puštam, jer u sebi praštam! Svako ko je strpljiv biće zaista i spašen, jer dobro se dobrim vraća. Uvek!

Smejem se sa Višnjom i prisećam detinjstva. Bila je često nesrećna što se ne zove Trešnja, baš zbog slasnosti istoimenog voća.

Sećam se da smo, kao deca, voleli da preskačemo u deda Miletovo dvorište i krademo rane trešnje. Tada nismo razumeli kako nas i pored krađe i polomljenih grana, deda Mile kasnije poziva i pušta da ih beremo. Međutim, tek onda kada su bordo – crvene i slatke kao med. Zrele u svojoj lepoti. Izgleda da nas je učio strpljenju, na neki njegov način. Strpljivo nam je davao lekciju, kroz šansu da osetimo slasnost dozrelih trešanja. Blagim pogledom nam je poručivao da čuvamo taj osećaj, kako bi dogodine položili test zrelosti. Test strpljenja. Neko dogodine, neko mnogo kasnije, a sigurno svako tek onda kada je sazrelo. “Nikad nije kasno da se druži slasno” sa Višnjom, Trešnjom, Jagodom… a možda, ipak, sa sobom, zar ne?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.