Na radiju se čula melodija „Prijatelji, stari, gde ste…“, baš u trenutku kada je Snežana započela temu o prijateljstvu, dok smo ispijale toplu kafu prošle nedelje.

Ana Tomović, Communication&Business Consultant
Ana Tomović, Communication&Business Consultant

Objašnjava meni Sneža kako ne može ništa da stigne, jer ima tolike prijatelje i prosto je rastrzana između rođenadana, slava, veridbi, godišnjica i ostalih društvenih (kafić) obaveza.

Već pomislih da se šeretski zahvalim na učinjenoj mi časti što je želela da se vidimo, kad ona nastavi dalje da objašnjava koliko je svi obožavaju, cene i koliko joj se dive. I onda u tom veličanstvenom trenutku sopstvene veličanstvenosti, odjednom, drvlje i kamenje po najboljoj drugarici, koja je nije “ispoštovala” zbog bla, bla, bla.

To me je setilo na moju iluziju prijateljskih odnosa od pre neku godinu kada sam na “seminaru života” branila krvlju i životom svojih čak 40 prijatelja!

Pitate se od koga sam ih branila?! Sada mogu samo da kažem da sam ih branila od same sebe, kako ne bih dublje ušla u realnost gde spoznaja o sebi i odnosima koje gradim ne odgovara mojoj iluziji. Moji “učitelji života” pokušavali su da mi raščlane bitno od nebitnog, ko gde pripada i u čemu je razlika između prijatelja i ostalih kategorija. Međutim, kao ni Snežana, nisam želela ništa od toga da čujem, već mi je bilo važno da je sve idealno i harmonično! Što ih više tako idealnih ima, to sam i ja idealnija!

Da li je jedini put o spoznaji sopstvene vrednosti kroz potvrdu drugih?

Zašto se očajnički trudimo da održimo dopadljiv imidž, čak i onda kada osvestimo da to nije naša suština?

Bori se i Snežana, vodi svoju bitku, oplakuje žive i puca iz svih oružja, samo da joj ne diram njenu četu! Bila ona Alibaba i 40 razbojnika ili komandant Sava i 40 partizana, ma ne zanima je da proveri te odnose, već samo ima utisak da joj odsecam delove tela i rušim snove o prijateljstvu. U tome je jako vešta, jer tačno zna koji prijatelj za koju ulogu služi i od kog prijatelja će dobiti (isto)mišljenje da bi potvrdila sebe.

Kao da kaže – Ne skrnavi mi spomenike moje perfektnosti, ne ruši mi iluzorne odnose, jer ako nisu takvi 100%, ne umem i ne znam kako sa manje i da li je moguće biti sa manje?

Suze pušta moja ljuta Snežana, a ja se osmehujem, jer me uvek iznova raduje spoznaja da je evolucija večan proces. Iako smo ljudi, mi i dalje sve učinimo da ne vidimo, ne osećamo i ne čujemo, zarad mladalačkih ideala i fantazija nas odraslih o tome kako treba da izgledamo. Međutim u jednom trenutku Sneža kao da je shvatila – pa ako to nije tako, zašto joj suze liju i zašto joj moje drugačije mišljenje dotiče dušu?

Sve ili ništa! Više je bolje!

A i kako drugačije, kada i sami kažemo “drug do groba”! Kao da je vremenski period jedino što se meri kao važno i da kada prvi put pomislimo da smo se združili to postaje nepromenljiva. Da li nam je važan kvalitet provedenog vremena sa nekim ili kvantitet?

Tolike krajnosti, tolike krutosti, tolike zadatosti i moranja u prijateljskim odnosima, jer ako niste 100% po očekivanjima – niste i ništa. Neke odnose gradimo još od ranog detinjstva, rastu, šire se, gledamo onda zajedničku decu i uživamo što će imati prilike da prožive isto to zajedničko detinjstvo u igri, maštanju, razdraganosti. A onda ide klasičan roman na srpski način – odjednom se osobe više ne druže, kumovi se posvađali, a najbolje drugarice se prave da su stranci u noći. Zašto?

Zavaraće vas odgovori poput Snežaninog “nije me ispoštovala” ili da je kum kumu prodao auto za 100eur više ili da je Mica ogovarala Jucu kod Cece? Ehejjjjjj!!! A onih deset, dvadeset, pet…ma nebitno koliko godina pre nemilog- šatro slučaja, da li se i to računa ili je samo 100%, rešenje koje zadovoljava koncentraciju prijateljskog rastvora?

I najvažnije pitanje – da li suštinski odnos uopšte postoji ili samo zadovoljavamo društvenu formu?

Za početak prihvatite ili osvestite da je za onih deset, dvadeset ili pet godina, bilo situacija kada ste zarad 100% prijateljstva, koje uključuje i 100% prijatnosti, puno puta ispustili mogućnost da unapredite odnose jer niste znali kako. To što smo nekada “zajedno piškili u pesku” ne treba da ima veću vrednost od toga da “zajedno odrastemo”, jer u suprotnom može da se desi da nam se svi smeju što hodamo upišani, a da jedino mi to ne primećujemo.

Za sve koji i dalje žele instant rešenje za unapređenje sintetičkih odnosa evo predloga – svakom prijatelju damo anketu ili test sa željama i očekivanjima i onda potpišemo ugovor o saradnji na osnovu zadatih parametara.

Znači – Da li sam ja Ana T. spremna da budem 45% prisutna za tešenje, 25% za humor i zabavu, 25% za ogovaranje i još 15% za društvene događaje? Onda ubacimo mesečne podatke i izađe da je potrebno provesti tačno toliko sati za zadate kontekste. Milina Božija!

Na primer, neko se naljuti, a ja lepo izvadim potpisan ugovor kojim se obezbeđujem da nisam bila u obavezi da idem na taj društveni događaj, jer smo već potrošile zajedničke sate za humor i zabavu. Ako je ostalo koji sat viška za ogovaranje, onda eventualno možemo da preugovorimo uslove, prebacimo sate i potpišemo aneks ugovora za taj mesec. Kako bi to bilo dobro i bezbedno! Kako bi to bili divni i jasni odnosi!

Da ne pričam tek što bi mogli i javno da kačimo rezultate na Fejs i da biramo razne kategorije –  kvartalnu Mis prijateljstva (proleće, leto, jesen, zima), pa recimo, Najzabavniji prijatelj 2015, Najispaljivač meseca, Najkorisniji drug na drumu i sl.

Naravno da se samo šalim i da to, šatro, mislim!

Iz mog iskustva žalbe i nezadovoljstva na prijateljske odnose povećavaju se rapidno, ali po ćoškovima i kuloarima. Nešto nikada nisam volela ni ćoškare ni kulo(ar)ve. Uvek mi je draže da se poveća potreba za unapređenjem prijateljskih odnosa i da naša pisma idu na pravu adresu. Značajnije ćemo doprineti odnosu kada pismo odnesemo sami, što se kaže, na ruke. Časno je danas biti kurir svojih informacija, naspram zablude da elektonika ima veću vrednost od poštara, zvonio on i dva i tri i koliko god treba puta.

Šta napisati u pismu? Volim da pišem o promenama u svom životu, svojim bitkama, padovima, pobedama i svojim osećanjima. Volim da se zagledam u sebe i da ogledajući se u drugima gradim odnose. Neki stari odnosi su legli tamo gde pripadaju, a neki novi su mi ogrejali srce. Već danas ne znam šta će život da mi donese, ali znam da sam životnija i stabilnija kada prijateljske odnose čuvam, osećam i dopuštam da iz njih učim, umesto da ih koristim. Danas me ne zavarava prijatnost kao konstanta, već vrednujem drugačiji ugao koji je važan za mene lično, za mog prijatelja i za život u celosti.

I zato draga Snežana, ne zaboravi da je i u bajci bilo mesta za samo sedam patuljaka, jednog princa, jednu vešticu i nekoliko životinja.

Ideja je da učimo iz bajki ono što nam koristi u životu, a ne da po svaku cenu od života pravimo bajku!

Koliko ih je ostalo u mojoj četi, pitate se?  Od kada sam počela da osećam –  više ne brojim!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.