Februar je za mene, obično, mesec velikih previranja, životnih lekcija i često veoma intenzivnih iskustava.

Od kada sam svesnija, spemno ga i dočekujem. Skoro da mu se i radujem. Al’ možda i više zbog toga što mi se, po pravilu, nakon „teškog“ februara približava moj (prepo)rodni mart. Buđenje prirode, a zapravo, iz godine u godinu, ja budnija. Probuđena. Moj martovski rođen-dan.

Ana Tomović, Business & Communication CCT( consulting, coaching & training)

Ove godine sam napunila četrdesetšest godina. Ups?! Nemoguće, zaista se tako ne osećam. Kada bi me pitali u pola noći, onako bunovnu, odgovorila bih mnogo manjom cifrom. Obično za rodni dan isplaniram neko fino druženje, da se pojede i popije, proveseli, zapeva.

Ovog marta sam osetila drugačiju potrebu. Želela sam intimniju proslavu. Intimniju? Šta mi to uopšte znači? Na talasu takvog osećaja sam i ugledala poziv za plesnu radionicu baš u periodu mog (prepo)rodnog dana. Aha! To je to! Srce je odmah zatreperilo –DA. Ples 5 ritmova. Dva i po dana plesa, kroz pet različitih ritmova. Dva i po dana istraživanja poruka svoga tela, skrivenih nesvesnih delova, potonulih emocija i treperavih osećaja srca. Dva i po dana otvaranja poklona iznenađenja – SEBE.

Obožavam poklone. Naročito me obraduje lepo pakovanje, maštovit i slojevito skriveni poklon, kako bi sa velikom radoznalošću skidala sloj po sloj. Faktor iznenađenja!

Nekako se u skladu sa takvim mislima i pripremam za moj vikend plesnog iznenađenja. Smeškam se i počinjem da „pakujem poklon“. Šminkam svoje zelene oči, iscrtavam ih smaragdnom olovkom i naglašavam njihovu nepreglednu dubinu. Pažljivo biram plesnu odeću u kojoj ću se dobro osećati i u kojoj ću, pre svega, sebi biti lepa, zanosna, slobodna, opuštena, luckasta, bezobrazna, inspirativna.

Foto Brooke Cagle

Hej, odakle mi ideja da to povezujem sa odećom? Čudo je ovaj moj mozak kada počne da mi objašnjava sopstvene osećaje. Sledeća misao je – kako će telo izdržati dva i po dana neprestanog pokreta? Već imam iskustvo, ali jednodnevne radionice. Jedva sam došla do kuće. Boleo me i mali nokat na ruci. Dugo sam sebi pokušavala da objasnim to iskustvo, ali bezuspešno, jer se rečima nisam mogla objasniti. Znam samo da sam se u par navrata (ne)razumno zaustavila u pokretu, jer mi se učinilo da će me potopiti, preplaviti, obuzeti i rasturiti na milijardu paramparčadi, po belim, kitnjastim zidovima Jevreske opštine. Zato me je i bolelo.

I dalje šminkam svoje prelepe, smaragdno-zelene oči. Od skoro sam opazila da su baš takve boje. Posle „teškog“ februara, kao da su se uskladile sa smaragdnom bojom srčane čakre. Posle „teškog“ februara, kao da su najiskreniji ekran moje nemirne i istraživačke duše. Od kada su ih februarske kiše dobro sprale, blistaju širom otvorene i pokazuju svu svoju lepotu. Ne skreću pogled. Gledaju direktno i ne stide se onoga što iz njih isijava. Gledaju hrabro i pokazuju istinu. Gledaju nežno i pevaju ljubav. Žmure i maštaju stvarnost.

Al’ ima tu još nešto, još malo sete koja zaiskri na trenutke.

Stigla sam. U sali je četrdesetšestoro ljudi, a i kako drugačije, nego u rođendanskoj simbolici. Počinje prva pesma. Koža treperi do plafona, a milion čulnih receptora podiže svaku antenu. Ne ostaje ni jedna dlaka na mom telu koja nije ispravljena ka nebu.

Foto Jamie R Mink

Od čega sam, Bože, satkana kada sa toliko senzibiliteta reagujem baš na ovu melodiju? Od kakvih sam niti, sa čim to rezonujem, pa bez razmišljanja, bez preispitivanja, bez dozvole momentalno vibriram sa ovim poljem? Vrti mi se u glavi od lepote orijentalnog zvuka usklađenim sa laganim šapatom ženskog glasa u pozadini. Zatvaram oči. Putujem ka svome unutrašnjem centru.

Svi senzori su u stopostotnoj reakciji, da sam upaljena i živa, onakva kakva zaista jesam, baš sada i ovde. Telo pravi prve pokrete, plovi na talasima božanstvenog zvuka, prepušteno samo sebi. Smenjuju se melodije i ritmovi. Smenjuju se instrukcije Silvije, majstorice zvuka i pokreta. Zaranjam tamo gde nikada ranije nisam bila. Hrabra sam i istovremeno slaba, odlučna sam i istvremeno nežna, besna sam i istovremeno pokorna, jer znam. Jer po prvi put verujem i osećam da tek kada se raspadnem na milion i jedan deo, po kitnjasto belim zidovima Jevrejske opštine, tek tada ću i dobiti šansu da shvatim ko JESAM. I šta NISAM.

I onda se desila baš ta melodija, koju nikada ranije nisam čula. Baš ta harmonija zbog koje pomislih da sam u disharmoniji ja lično.

A zapravo, samo nisam shvatala da je jezik duše takav da ona uvek sve oseća i prevodi govorom tela na način da je čujem. Hej!!! Ne čuješ ovu lepotu? Osuđuješ je i procenjuješ? Možda ćeš je čuti tako što ćeš doživeti eksploziju i bujicu suza kako bi razgradila i sprala te betonske zidove kojima se štitiš.

Foto Kevin Lee

Hej…budi se! Čega se plašiš? Osećaš neprijatnost? Ma pokaži se iskreno do kraja, da bi tek videla šta ti iskustvo donosi…i prasak! Emotivna eksplozija sa orgazmičnom završnicom zvuka i svetlosti!

Ne, neću vam reći do kakvog sam uvida došla, jer ta infomacija za vas i nije dragocena.

Ali hoću da vam kažem da sam se osećala bezbedno kada je „zemljotres“ počeo. Hoću da vam kažem da hrabro istražujete sebe i kada vam mozak viče NE, a srce tek šapuće DA.

Za sada, ne umem da opišem ovo iskustvo, jer reči su šture, a meni se desio ceo moj život, u samo dva dana.

Kao da sam u zgusnutom vremenskom intervalu ponovo preživela sve trenutke od kada postojim. Svaku emotivnu stanicu svoga života sam ponovo osetila, naročito one koje je bilo važno rastopiti i otpustiti. I to samo kroz osećaj sopstvenog tela, a bez pitanja i logičkog razmišljanja – šta ja sada ovde radim i šta tačno ovo sada znači? Kao da sam u okviru 46 sati, na čudesnom muzičkom rendgenu, otkrila i snimila zgusnuta mesta niskih vibracija, koje je inteligentno telo uspelo da alhemizuje. Da pretvori teške metale u zlato. Da rastvori i ponovo sintetizuje u sasvim novi osećaj – čistu radost. Bezrazložnu radost postojanja.

Foto Ryan Moreno

Budim se, jutro nakon. Pomeram sa sumnjom prste na nogama, pa lagano ruke, izvijam kičmu. Ništa. Niti jedan jedini bolni deo. Naprotiv, osećam se laganije nego ikada.

Sećate li se filma I konje ubijaju, zar ne?

Sećate li se slike iscrpljenih plesača, koji su spremni i da umru, zarad nečega što misle da će im obezbediti bolji život? Da umru da bi bolje živeli? Kakva suluda situacija, kada ljudi zaborave na telo i misle samo glavom. I iscrpljuju se, „ržu i deru“ svoje telo, čak i onda kada je više nego očigledno da je uspeh jedino u tome da se zaustave, da oslušnu svoje telo i skrenu sebe na neki drugi pravac. Zarad spoljašnje nagrade bili su spremni da ubiju sebe iznutra!

I ja sam dugo „plesala“ život baš na tako (ne)human način. I baš nekako pred odstrel, samo zahvaljujući svom osećaju, uspela sam da uteknem, da spasem svoga konja, uzmem dizgine u svoje ruke i odaberem sopstveni put. Ka zaista boljem životu. A nagrada je uvek unutra, u nama.

Ne čekajte da vas ubiju. Ne očekujte nekada bolji život, jer vi ste život. Samo je pitanje da li vas jašu ili ste vi na sedlu svoga konja? Da li alhemizujete ili banalizujete?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.