Mrzim proleće. Kad se sve budi, u meni sve umire. Isto je.

Mrzim proleće odavno. Od kad me je on ostavio, mrzim ga još više. Samo je otišao kao svako ko ima dve noge. Izašao je iz mog života s lakoćom prolećne kiše.

OK, u novembru sam bila kao nova. Blistavog pogleda osobe koja je isplakala par okeana i četiri reke. Tad se i vratio, ali ja sam otišla. Otišla sam da nikada ne odem. Otišla da ga se uvek sećam. Njega i ukletog proleća. Sledeće proleće odnelo je mog saučesnika, mog prijatelja, mog mačora. Ubila ga je nečija žurba. Neka divna i strašna niska magla. Mrzim proleće.

A mržnja je samo bol.