Biće da su godine, tačnije, iskustva.
Samo gledam i srećna sam zbog toga što ne bih nikad menjala iskrenu nesreću ni za jednu lažnu sreću.
Gledam jedan par. Sreli su se na dogovorenom mestu, u dogovoreno vreme. Oseća se napon u vazduhu. Istom vazduhu u kojem se nazire i isti kraj u kojem će neko samo za dlaku biti nesrećniji. Na kraju je uvek isto. Nije li?!
Gledam nju, gazdaricu, veleposednici svega osim sebe. Nema tu ljubavi. Tretira sve sa površnosću osobe koja vlada i osećam se dobro. Znam gde mi je srce. Mislim. Ne vredi niko i ništa njegovog gubitka i zaturanja.
Pogledam tebe i pravim se da te nisam videla.
Nemam problem ja. Imaš ga ti.
Dao si mali značaj onome što te niko nije terao da obećaš i kažeš.
Na kraju mi bude i žao.
Svi hoće bolje, ali ne i da budu bolji od sebe.
Kažem: Vreme. Treba vremena za uvide i spoznaje. Pomolim se za sve. Za ljude da postanu ljudi. Pomolim se za moje najveće neprijatelje.
Ne znaju na kojoj samoći mi zavide.
Pomislim na drage, moje drage mrtve i žive, za ljude, za Kalu, za Mačora, okrenem krug oko sebe i zaspim.
To bi bilo to.
Jednostavno kao vazduh.