Značaj vitamina C u lečenju karcinoma

Vitamin C učestvuje u metaboličkim procesima stvaranja energije. Takođe je izuzetno moćan antioksidans.

Esencijalan je za stvaranje kolagena i razvoj kostiju. Neophodan je za održanje i unapređenje imuniteta. 

Samo primati, među kojima i ljudi, gvinejske svinje, indijski slepi miš i jedna indijska vrsta ptica (Pycnonotus cafer), ne mogu da sintetišu ovaj vitamin već se oslanjaju na dijetetske izvore.

Smatra se da su ljudi izgubili ovu sposobnost vremenom zbog toga što su kao sakupljači unosili velike količine hranom. Nije bilo bojazni da bi moglo doći do deficita. I danas, gorile, na primer, konzumiraju oko 4.500 mg dnevno. To je gotovo 100 puta više nego što prosečan čovek unese.

Pokazao je svoju uspešnost protiv svakog do sada testiranog virusa, od gripa do HIV-a.

Takođe, može delovati bakteriostatski i baktericidno. Neophodan je za naročitu ćelijsku deobu koja rezultira rapidnim povećanjem stvaranja B i T limfocita. Mehanizam dejstva virusa gripa je onemogućavanje vršenja ove deobe. Ćelije pogođene infekcijom, zasićene vitaminom C, luče više interferona. Na taj način se blokira sinteza virusnih proteina što onemogućava inficirane ćelije da vrše deobu.

Potpomaže produkciju C3 komplementa, što za posledicu ima prizvodnju više antitela i antitoksičnih materija. Podstiče proizvodnju fagocita, koji ne mogu da funkcionišu ako je koncentracija vitamina C manja od 20mcg na 100 miliona ćelija. Postoji još mnoštvo mehanizama kojima on ojačava imuni sistem u borbi protiv infekcija, toksina i posledičnih mutacija.

Dobar indikator potreba organizma za ovom vitaminom je tolerancija GI trakta. Zdrav, odrastao čovek može da toleriše oko 6.000 mg, pre nego što dobije diareju.

Tokom infekcije gripom ova tolerancija se povećava na oko 12.000 mg. Zanimljivo je da osobe sa karcinomima i AIDS-om najčešće mogu da tolerišu količine od 20.000-30.000 mg dnevno. Jedini uzrok smanjene tolerancije kod ovakvih pacijenata može biti oštećenje GI trakta nekim agensom.

Istraživanja vitamina C je među prvima započeo dvostruki dobitnik Nobelove nagrade, Linus Poling, sedamdesetih godina dvadesetog veka. Postoje mišljenja da visoke doze vitamina C izazivaju nastanak kamena u bubregu, ili ometaju druge tretmane lečenja raka. Međutim, to su neosnovane tvrdnje.

Vitamin C je intenzivno ispitivan u smislu stvaranja kamena u bubregu i za to nisu pronađeni adekvatni dokazi. Ali su pronađeni dokazi da vitamin C smanjuje rizik od raka, a visoke doze ovog vitamina su efikasna terapija protiv raka.

Sedamdesetih godina dvadesetog veka je prvi put dokazano da je vitamin C moćan anti-kancerogeni agens, ali tek dvadeset godina kasnije je počeo da bude prihvaćen od strane redovne medicinske struke.

Ishrana bogata ovim vitaminom značajno smanjuje rizik od raka, a veće doze – iznad 5.000mg dnevno (ekvivalent 100 pomorandži) – značajno povećava životni vek pacijenata obolelih od raka.

U januaru 1991. godine, dr Gledis Blok, sa Američkog Nacionalnog instituta za rak, objavio je pregled istraživanja koji je zaključio da vitamin C ima veoma jako dejstvo na ne-hormonske karcinome. Od 46 takvih studija, u kojima je obračunata količina vitamina C u ishrani, 33 pokazuje statistički značajan uticaj. Kasnije te godine dr Blok objavljuje drugi pregled i doneo je zaključak: “Oko 90 epidemioloških studija su ispitivale ulogu vitamina C ili hrane bogate njime u prevenciji raka, a ogromna većina je našla statistički značajne zaštitne efekte. Jaki su dokazi da prevenira rak jednjaka, usne duplje, želuca i pankreasa. Postoje takođe dokazi o zaštitnom efektu kod kancera grlića materice, rektuma i dojke. Čak i za rak pluća postoje nedavni dokazi o pozitivnoj ulozi vitamina C. ”

Prva studija u kojoj je vitamin C dat obolelima od raka su sproveli 1970. godine, Dr Linus Poling i dr Evan Kameron. Stotinu pacijenata obolelih od raka, sa smrtnom prognozom, dobijalo je 10g (10.000mg) vitamina C dnevno. Poređenje je vršeno sa kontrolnom grupom koju je činilo 1.000 pacijenata obolelih od raka, sa istom prognozom bolesti, kojima je davana konvencionalna terapija. Stopa preživljavanja bila je pet puta veća kod onih koji su uzimali vitamin C. Do 1978. godine, svih 1.000 pacijenata iz kontrolne grupe je preminulo, 13 pacijenata iz grupe koja je dobijala vitamin C su još bili živi, a njih 12 sa potpunim odsustvom bilo kakvih simptoma raka.

Istraživanje dr Murata i dr Morišige Sage, sa Univerziteta u Japanu, pokazalo je da pacijenti oboleli od karcinoma koji uzimaju dnevno od 5-30g vitamina C, žive šest puta duže od onih koji uzimaju 4g ili manje, dok su oni koji boluju od karcinoma materice živeli 15 puta duže ukoliko su bili na terapiji visokim dozama vitamina C.

Uprkos brojnim dokazima koji govore u prilog lečenju karcinoma vitaminom C, danas se i dalje terapija megadozama vitamina C smatra nadrilekarstvom. Uzrok tome možda treba potražiti u sukobljenim interesima farmaceutskog lobija, s obzirom na to da je vitamin C izuzetno jeftin (100 tableta od 500 mg, ukupno 50.000 mg ili 50g, u maloprodaji košta 350 din.).

Vitamin C pomaže prevenciju i lečenje malignih oboljenja povećanjem snage imunog sistema.

Takođe, stimuliše formiranje kolagena koji je neophodan za inhibiranje ćelijskog zida tumora. Sprečava njihovo metastaziranje inhibicijom određenih enzima. Inhibira rast i razmnožavanje virusa koji su karcinogeni. Ubrzava zarastanje rana kod pacijenata sa karcinomom nakon operacije; poboljšava efikasnost hemoterapije. Smanjuje toksičnosti nekih lekova koji se koriste kao hemoterapija, sprečava dejstvo slobodnih radikala i neutrališe neke kancerogene supstance.

Brojne studije su pronašle vezu između unosa vitamina C i učestalosti nekoliko različitih vrsta raka, posebno nehormonskih vrsta raka.

Dokazi o koristima vitamina C su najveći za karcinom usne duplje, jednjaka, želuca, pluća, pankreasa i grlića materice. Unos iznad 100 mg dnevno značajno smanjuje rizik od raka pluća.

Ubrizgavanje visokih doza vitamina C laboratorijskim miševima sa agresivnim tumorima, otpornim na uobičajene tretmane, mogu smanjiti tumorsku masu za 41 do 53 odsto, Nastavak ovog istraživanja, koje je vršio dr Mark Levin, iz američkog nacionalnog instituta za zdravlje, je kliničko ispitivanje na pacijentima sa karcinomom kojima je intravenski davan vitamin C. Efekti su bili veoma dobri.

Antioksidansi, poput vitamina C, su molekuli koji imaju slobodne elektrone koji se vezuju za nesparene elektrone oksidanasa i stabilišu ih (neutrališu). U trenutku predaje elektrona, vitamin C postaje oksidant- dehidroaskorbat. U zdravim ćelijama, on se regeneriše i ponovo postaje antioksidant.

Drugim rečima, antioksidansi postaju pro-oksidansi ako obavljaju svoj posao kako treba.

Prooksidantna aktivnost im je privremena tako da se ne stvara mnogo dehidroaskorbata u zdravim ćelijama. Sa ćelijama raka je sasvim drugačije. Istraživač vitamina C, dr Stiv Hiki, sa Mančester Metropolitan univerziteta, objašnjava da su tumorske ćelije oštećene i imaju više nivoe nestabilnih metalnih jona, kao što su bakar ili gvožđe. Smeša slobodnog gvožđa i vitamina C generiše vodonik peroksid unutar tumora. Posledica toga je da vitamin C truje ćelije tumora ili stvara dehidroaskorbat koji ih truje. On ističe da mogu postojati i drugi mehanizmi uništavanja kancerogenih ćelija vitaminom C. On ima desetak funkcija koje poboljšavaju prirodni imunitet ljudskog organizma.

Ćelije raka možemo shvatiti kao ćelije koje su izgubile informacije o apoptozi, ili kao ćelije koje imaju nizak nivo energije.

To ih vraća na primitivan način preživljavanja čime ugrožavaju susedne, okolne ćelije. Povećanjem unosa hranljivih materija u ćelijama se povećava energija i ispravljaju se informacione greške u sistemu, što omogućava ćeliji da povrati zdravlje.

Pitanje je da li se isti antikancerogeni efekat može postići oralnim unosom, kao i intravenskim. Istraživači se u tome ne slažu. Neki od njih su postigli zadovoljavajuće koncentracije u krvi davanjem visokih oralnih doza, dok drugi tvrde da je nemoguće postići dovoljno visoku koncentraciju na taj način.

Bez obzira na to kakav je način administracije, vitamin C je dokazano kancerotoksičan i treba ga maksimalno koristiti kao bezbedan i jeftin antikancerogeni agens, odnosno, lek.

U tom smislu se doze mogu podeliti na profilaktičke i terapijske. Profilaktičke se mogu davati oralno, a optimalne dnevne doze se kreću oko 1.000-4.000 mg. U terapijske svrhe je bolje davati vitamin C intravenski jer je sigurnije da će se postići zadovoljavajuća koncentracija u krvi. U terapijske svrhe bi trebalo koristiti i do 30 puta veće doze od profilaktičkih. Takođe, vitamin C može biti od velike pomoći ostalim tretmanima koji se koriste u lečenju.

Zimi, takođe, rastu potrebe za ovm vitaminom, kao i u starijem dobu, kada dnevnu dozu ovog vitamina treba podeliti u više delova. Onima koji redovno konzumiraju alkohol potrebno je mnogo više vitamina C i Cinka, koji su neophodni za proizvodnju alkoholne dehidrogenaze – jetrenog enzima koji detoksifikuje alkohol.

Dakle, uzimajte vitamin C u mnogo većim količinama nego do sada. Bezbedan je, jeftin i efikasan. Ukoliko bolujete od bilo koje hronične bolesti, povećajte unos maksimalno.