Srpska reč silovanje ima etimološki koren u reči sila (na silu), dok engleska reč rape, potiče od latinske reči rapere, što znači ukrasti, uzeti, odneti sa sobom.

Pojam se prvi put pojavio u religioznim tekstovima. Krađa ili otimanje žena pripada drevnim običajima, kada je muškarac jednostavno po izboru uzimao žene, silovao ih i doslovce, odnosio plemenu kao svoj posed.

Ljubavne priče grčke mitologije obiluju incestima, silovanjima i preljubama. Zlodela najčešće čine bogovi sa boginjama, ali i sa smrtnim ženama kojima ova nebeska umešanost ne donosi dobru sudbinu. Zevs je silovao Letu, Ganimedu i Evropu, Posejdon Etru, Had Persefonu, Paris (najverovatnije) Helenu.

Za razliku od grčkih bogova, kod kojih je silovanje bilo prihvatljivo i uobičajeno, kod današnjih smrtnika je ono sankcionisano krivičnim zakonima. Međutim, suđenja su retka, broj osuđenih ispod jedne desetine procenta, presude najčešće blage s kaznama nedovoljnog trajanja. Zanimljivo je da je za vreme kolonijalnog perioda u zapadnoj Evropi silovanje bilo tretirano kao i ubistvo, izdaja ili podmetanje požara. Zabeleženo je da je u XII veku, rodbini žrtve bila data mogućnost da kaznu nad zločincem sama izvrši. U ranom XIV veku u Engleskoj, bilo je očekivano da ‘žrtva silovanja iskopa počiniocu oči ili da mu svojeručno odseče testise’ (Trisha Olson: The Medieval Blood Sanction and the Divine Beneficence of Pain, Journal of Law and Religion, 22 JLREL 63, 2006).

Silovanje je jedno od najčešćih zločina u svim državama i kulturama.

Američki statistički biro pravde u istraživanjima iz 1999. godine ustanovio je da su žrtve silovanja najčešće žene, čak u 91% slučajeva a počinioci u 99% slučajeva muškarci. Silovatelji su prosečne starosti od 16 do 24 godine, dok silovane žene pripadaju svim starosnim grupama od šest meseci, do postmenopauzalnih žena i starica od devedeset godina.

Silovanje je akt agresije, a motivi silovanja su multifaktorijalni.

Počinioci silovanja ovim činom nekada dokazuju svoju opakost i maskulinost na antisocijalan način. Motivi mogu biti i srdžba, potreba da se vlada, dominira, preuzme kontrola nad drugim ljudskim bićem, sadizam, seksualna gratifikacija, oslobađanje od frustracije, socijalnog, biološkog i evolucionog pritiska. Primarna potreba muškarca da preuzme moć od žene opisana je u monomitu otimanja vlasti.

I osećanje bespomoćnosti može voditi ka agresivnom, dominirajućem i silovateljskom ponašanju. U osnovi patologije silovateljevog ponašanja je i želja da se ponizi drugi, iskoristi tuđa slabost i osveti zbog sopstvene slabosti. Mada zvuči paradoksalno, silovanje najčešće nije seksualno motivisano.

Ovaj akt nasilja kod žene prouzrokuje strah i ostavlja duboke emotivne ožiljke.

Žrtve pate od postraumatskog stres sindroma u čijem sklopu je uznemirenost, emotivna nestabilnost, povlačenje iz stvarnosti, depersonalizacija ili disocijacija (slično otupelosti), poremećaj koncentracije i sna, osećaj poniženja, umanjene vrednosti, nesigurnosti, krivice, besa. Čin silovanja može oblikovati život žene i uticati na njeno potomstvo i okolinu.

Mnogi muškarci navode da lepota žene čini da se osećaju bespomoćnim.

Iz te navodne bespomoćnosti, nastaju maštanja ili dolazi do silovanja koje se smatra legitimnim sredstvom da se poseduje lepota. Muškarci i danas veruju da ne mogu kontrolisati seksualnu potrebu u prisustvu lepe žene, čak i ako je ona još dete, te se silovanje time opravdava (tvrdnju o nemogućnosti kontrole, na osnovu svog istraživanja, iznosi pisac i istraživač Tim Beneke, 1982).

Postoje i običajna silovanja u društvima koja smatraju da se tim putem ženi ukazuje na pripadajuće mesto u društvenoj hijerarhiji.

Stari Grci i Rimljani su silovali žene kako bi ih kaznili ili prikazali svoju moć. Ponižavajućim činom silovanja destimulisala se ženina pobuna i potencijalna borba za promenom statusa. Ako bi silovanje u nekom društvu i bilo kažnjivo, stepen krivice se razlikovao u zavisnosti od toga da li je žrtva bila devica, supruga ili udovica.

Neke kulture silovanje vide kao zločin protiv glave porodice ili protiv nevinosti. Silovanje prostitutki i drugih ne-vrlih žena se u mnogim zakonodavstvima nije smatralo zločinom, jer se nije mogla povrediti nevinost koje nema.

U društvu, poput antičkog rimskog, očekivalo se da će poštena žena, ako je bila žrtva silovanja, poput Lukrecije, mrlju sa svog imena skinuti time što će izvršiti samoubistvo. Lukreciju, kćerku Spurija Lukrecija, prefekta Rima i ženu konzula Lucija Tarkvinija Kolatina, silovao je Sekst Tarkvinije, sin kralja Lucija Tarkvinija Superba. Čin silovanja posle koga je usledilo njeno samoubistvo i smrt na rukama oca (preminula je oko 508. godine pre Hrista), isprovocirali su revoluciju protiv kralja i monarhističke vlasti, i uspostavljanje Rimske republike.

Žrtva silovanja se često nalazi u invertovanoj ulozi, gde joj se pripisuje krivica za „izazivanje“ silovanja. Čuju se navodi da je žena ta koja je „tražila“ silovanje svojim provokativnim ponašanjem, privlačnim izgledom, spontanošću, ljubaznošću, komunikativnošću ili pukom prijatnošću pri kontaktu.

Neko je rekao da je želja žene za nasilnim seksom onolika, kolika i želja čoveka da mu neko otme novac iz džepa.

Pored pomenutih motiva, skrenula bih pažnju na psihološke uzroke koji kod silovatelja nastaju kao posledica fiksacija u ranim fazama odrastanja.

Uzroci ove vrste nasilja su osećanje bespomoćnosti, kada se nemoć invertuje u nadmoć. Cilj nasilnika je osveta, a sredstvo dolaska do cilja, nasilje.

Ako usvojimo Frojdovo učenje, iz njega sledi da se muškarčeva seksualnost začinje sa objektom majke. Slika majke je od početka prisutna i kao arhetipska slika oblikovana u nesvesnom. Rekla bih da je muškarčeva svesnost od samog nastanka, kao i tokom čitavog odrastanja, pod dominantnim uticajem slike majke. Sadržaji koji su izbegli potiskivanju ili razrešenju, predstavljaju muškarčeve Erinije, progoniteljke koje deluju između nagonskog nesvesnog i manifestovanog svesnog.

Nerazrešenost ovih fiksacija predstavlja osnov agresije, usmerene ka ženi-partnerki koju muškarac vidi kao pod velom, skrivenu. Kada veo podigne, ne vidi ono što nesvesno želi – svoju majku, što stvara osnov za neurotsku reakciju.

I ova frustracija je dvostruka: Muškarac ne želi da podigne veo i vidi svoju „majku“, jer tako razotkriva fiksaciju na ljubavni objekat majke, na nedovoljnu odvojenost i nepotpunu definiciju svesnog Ja, što ga čini nesigurnim i bojažljivim. Nesigurnost kompenzuje silom i tu se nalazi jedan od uzroka muškarčevog nasilja. Muškarac regredira na emocionalni nivo svesnosti[1] na kome se može identifikovati samo sa svojim organizmom, postojećim u prostoru i vremenu. U ovoj fazi sazrevanja svesnosti, stvara se egzistencijalna potreba za preživljavanjem i pojavljuje se strah od smrti. Iz tog straha, muškarac razara, što je drugi deo uzroka koji vodi ka nasilju. Povezani procesi razvoja svesnosti i stvaranja straha od smrti – buđenja Tanatosa, sa Edipalnim stupnjem psihioseksualnog razvoja, u zrelom dobu upravo mogu proizvesti reakciju razaranja.

Tragovi vezanosti za majku, stvoreni u Edipalnoj fazi razvoja, najčešće ostaju trajno prisutni. Iako to svesno želi, muškarac gotovo da ne može da voli ženu koja nije njegova majka. Žena pred njim nikada ne može odgovoriti njegovim potrebama, jer ih on nije definisao u pravcu drugog objekta. Muškarac nije završio psihički rad odvajanja i sliku majke nije dovoljno potisnuo[2]. Nezadovoljeni libido se pretvara u strah, a zatim u agresiju. Muškarac ima potrebu da sebe kazni zbog neadekvatnog izbora objekta, ali se ta samodestruktivna namera invertuje u destruktivnu, te drugi trpi nasilje.

Muškarčevo silovateljsko ponašanje ću objasniti i Jungovom teorijom o arhetipu Anime.

Nasilje bi onda imalo izvor u projekciji zle Anime. Intergrisanjem u nesvesno sadržaja zle Anime – čije je poreklo majka koja nije bila negujuća, prisutna i pouzdana, stvara se mogućnost reakcije nasilja. Kasnijim projektovanjem zle Anime na partnera, muškarac oseća istovetno nezadovoljstvo ženom, kao i sa majkom u periodu odrastanja, što u njemu može probuditi potrebu za osvetom putem bilo kog oblika nasilja.

Kastrativna majka, koja je pritom doživotno zadržala uticaj na muškarca, čini da on još teže prevaziđe strah u fazi zamene majke ženom. Ako prihvatamo tezu da su svi strahovi povezani s porazima ili da su sećanja na poraze, onda sebična, nenegujuća majka koja detetu odbija pažnju, ne pruža ljubav i negu kada ono to traži, pruža osnovu za osećanje poraženosti i posledično straha. Dete je poraženo od majke-žene, onda kada mu je ispunjenje prvih, egzistencijalnih potreba i želja uskraćeno. Ako je nesvesni sadržaj koji je majka introjektovala u dete dominantno negativan, očekivane posledice su između ostalog smanjena životna energija i agresija prema sebi i drugima. Agresijom prema drugome, transformiše se želja da se umre, u želju da se ubije drugi.

Razmotrila bih i koncept prenatalnih psihičkih procesa i pojave prvih strahova, gde bih ponudila sledeće tumačenje njihovog nastanka: ako posegnemo za nivoima prenatalne svesti, možemo otvoriti mogućnost razmatranja dubljih osnova porekla straha.

Život deteta se odvija u utrobi majke, kada ono u potpunosti zavisi od majčinog fiziopsihičkog i voljnog stanja. Do ometanja procesa stvaranja svesti u prenatalnom periodu može doći usled bioloških i psihičkih uzroka koji vode poreklo od majke ili usled još nerazjašnjenih elemenata koji učestvuju u stvaranju svesti.

Trauma stvorena u fetalnom prenatalnom periodu, posebno je dramatična i pogubna.

U prenatalnom periodu, u prvoj fazi nastajanja svesti i razvoja psihičkog života, individui je uskraćena svaka podrška. Ovo je ostavlja bez ikakve odbrane i potencijala za buduće razumevanja psihičkih događanja kod sebe i kod drugih a posebno u transakcijama među ljudima.

Tako je fiksacija nastala u najranijem periodu najteže rešiva, pošto dete ostavlja bez psihoenergetskih resursa. Do uzroka kasnije nesigurnosti i straha, teško se može doći (samo)analizom, već su potrebne metode dubljeg prodiranja u nesvesno. Agresija koja vodi poreklo iz prenatalnog straha, može nastati iznenada i delovati bezrazložno. Pritom se teško može držati pod kontrolom. Osobe sa prenatalnom fiksacijom često postaju psihopate, sociopate, silovatelji, ubice i teški kriminalci.

_______________________________________________________________________

[1] Emocionalna svesnost se, kako to NLP definiše, razvija do druge godine života. Koincidira sa Edipalnom fazom Frojdove teorije o psihoseksualnom razvoju.

[2] U skladu sa Frojdovim učenjem, svaki dečak bi trebalo da izgubi Edipalnu bitku sa ocem a devojčica sa majkom. Dečak, dakle, treba sebi da kaže: „Kada odrastem biću muškarac kao tata, a oženiću se ženom kao što je moja majka“. Predložila bih ipak, da se ideal zrelosti muškarca preformuliše u sledeće: „Kada odrastem biću muškarac kao tata a oženiću se ženom koja nije kao što je moja majka.“