Kroz napola otvoren prozor, počela je da se šunja jutarnja svežina. Stidljivo i skromno, povetarac prolećnog jutra mešao se sa ustajalim sobnim vazduhom, koji je u sebi ljubomorno čuvao sve tragove protekle noći.

Taj povetarac, odlučan i nežan, provlačeći se pažljivo, da ne dodirne zavesu preko prozora, koji ostadoše zatvoreni, lako bi se izborio sa pomešanim mirisima duvana, ostataka crnog, oporog vina, kolonjske vode kojom dominira kedrovina, origana sa nepojedenih komada pice, maslina, ali nije mogao da osveži ustajali miris koji se gomilao danima, sabijenim u godine proživljene u toj sobi.
Aleksandra Prica

Ta soba, hronično je mirisala na strast, na tugu, na bes, čekanje, nemir, kratke radosti i beskonačno duge dileme. Taj težak miris, na bazi čekanja i mošusa, da, da, mošusa, mogao je svako da oseti, čim kroči u prostoriju. Stare slike, porodične fotografije, jedna mala komoda iz 1931. godine, jedina koja je uspešno sačuvana posle rata, sat sa klatnom koje odavno samo mirno stoji iako sat radi, bili su nemi svedoci natopljeni ovim mirisima.

Ona je slušala rok balade i posmatrala taj nered oko sebe, ravnodušna prema svemu, a posebno prema njemu – neredu!

Do nozdrva joj se došunjao miris Dunava koji je doneo povetarac, nakratko. Taj miris Dunava mogu da prepoznaju samo oni koji su kraj njega odrasli i da u njemu uživaju, nakratko, jer on nikada ne miriše kao more, dugo i intenzivno. Dunav miriše kao blesak i samo onima koji su kraj njega odrasli. Ostalima, ili smrdi, ili ne osete ništa.

E, sada je vreme da se trgnemo. Mogla bih ovako danima da pišem, da opisujem, da postavim junake u zaplete, pa rasplete, da raspalim metafore, hiperbole, onomatopeje, dijaloge, da rečima pravim akvarele koje, inače, obožavam, ali ovoga puta neću. Možda neću hteti ni sledeći put, ali da ne predviđam unapred.

Uglavnom, kada ljudima želiš nešto da saopštiš, valjda imaš nameru da se razumete i da nema dileme oko toga šta je pisac hteo da kaže. Valjda?! Kako imam tu potrebu, a neki, pak, imaju potrebu da sve ostane poludorečeno, da se tumači po potrebi i ovako i onako, da ostave manevarski prostor kroz koji se mogu provući, ako im, da izvinite, dupe dođe u procep, ostavljam sve stilske slike i opise za neku drugu priliku. Mogla sam i malopre da zamenim izraz dupe, pa da  se kao prava dama izrazim na nivou. Na primer, ako im lični interes bude ugrožen pod nekim drugim okolnostima, ali nisam. Namerno.

Photo by Vladimir Tsokalo on Unsplash

Nije to meni izletelo. Ceo život mi zameraju na direktnosti, dok se, takođe, ceo život kunu kako vole istinu i iskrenost. Kažu, mogla si sve to reći, onako, izokola, uvijeno, fino. Pa, mogla sam. Ali, kada god nekome tako nešto važno govoriš izokola, uvijeno i fino, slaba vajda od sporazuma. On lepo proguta tu fino zavijenu oblandu koju si ti začinila, kao ja prvi pasus, pa to lako sklizne, jer fine reči opijaju kao povetarac sa Dunava. Samo, ne mogu da oteraju mirise nagomilane taloženjem svega onoga što taloženjem počinje da zaudara.

Tako, svaki put kada krenem fino, sa stilskim slikama i rečnikom jedne dame, moram da „prevodim“ sopstvene reči ili da objašnjavam, kao nekada davno na času, šta je pisac hteo da kaže. Moje iskustvo i pragmatizam su pokazali da, dok ne kažeš direktno ono što misliš i osećaš, i stvari ne nazoveš pravim imenom, svaki „sporazum“ ostane nedorečen, pa kroz taj međuprostor  od nedorečenog do konačnog sporazuma, oni kojima je najviše stalo do sopstvenog dupeta, lako ga tuda provuku. Da im je stalo do nekih drugih vrednosti, vodili bi računa o obrazu.

Photo by Daria Litvinova on Unsplash

Ne želeći da stvari nazove pravim imenom, pogrešno primenjujući stilske slike u opisu sopstvenog života, dok je slušala rok balade posle jedne u nizu noći koje su bile slične  kao jaje jajetu, čvrsto je rešila:

– Danas ću mu saopštiti da odluči. Ili ona, ili ja! Nemam više snage da slušam laži o tome gde je i sa kim bio, praveći se da slušam istinu. Neću da iščekujem da čujem njegove korake po stepeništu, strahujući da pogledam u telefon kada čujem zvuk poruke.  Neću više da budem ona, koja svoje vreme prilagođava njegovom. Neću više da…

Škljoc. Škljoc, škljoc!

Ovo je bila onomatopeja zvuka zamke u koju je upala. To je jedan od modela zamki, takozvane „ženskolovke“, u koju upadaju samo žene. Najzastupljeniji model „ženskolovke“ zasnovan je na ženskoj sujeti i veri da je ona u svemu bolja od suparnice. Drugi model, nešto skuplji, pravi se na temelju vere da će i on shvatiti da je ona u svemu bolja od „one tamo“ i da će oterati sve iz harema. Hopa! Iz jedne zamke, pravo u drugu.

Photo by Boba Jovanovic on Unsplash

On da odluči? On, koji živi u Bermudskom trouglu čije jedno teme drži on, a druga dva temena dve žene, koje znaju da ona druga postoji i prave se da ne znaju dok se svojski trude da ga zadrže, takmičući se jedna sa drugom. Što bi se on opredeljivao? Ne gleda on fudbalsku utakmicu pa da navija za jednu ekipu. On uživa u takmičenju dve žene, koje samo njemu ide u prilog. Oguglao je on na povremene izlive besa svake od njih, kao deca na roditelje koji stalno viču, a ništa ne sprovode u delo.

Nego, ona je odlučila da on odluči?! Manje-više što glupo zvuči. Važnije je što ultimatumi obično donose Pirovu pobedu. Na početku je jako slatko, a kasnije, gorče od pelina. Ko nema snage da odlučuje i čeka da drugi odlučuju umesto njega, trebalo bi da se moli da bude miljenik sreće. U ovom slučaju, da se on opredeli za onu drugu, umesto tebe. Ako se odluči za tebe, ili ako ona druga reši da prestane da bude teme Bermudskog trougla, njemu će se ravnoteža poremetiti, pa ćete samo promeniti mesta u trouglu i neka druga će morati da popuni prazno teme. Opet zamka. Škljoc.

Photo by Allef Vinicius on Unsplash

Na ovu temu nikad ne morališem, jer mi se odavno smučilo društveno licemerje. U sličnim situacijama, samo se priča o (ne)moralu žena. Posle te mučnine, pošto o tom (ne)moralu pretežno govore žene, dobijem proliv, da ne kažem, dijareju. Zašto se niko ne zgražava kada neko kaže dijareja, a kada neko kaže proliv, njega ispravljaju jer se kulturno ne izražava?! Strašno! Pa jeste. Strašno je što većini možeš da fino da upakuješ najgore đubre i poturiš mu kao skupoceni poklon. Tako, proliv upakovan kao dijareja, iako je značenje potpuno isto, dođe kao nešto fino?!

Posle proliva od lažnog moralisanja, počinjem da se smejem, jer kada treba da presude, krenu da rasuđuju kao deca: Ko je prvi počeo, koja ima pravo prvenstva, koja je prošla na crveno, koja se, u igri žmurke, prva zapljunula.

Photo by Morgan Sessions on Unsplash

Izigrana, izvarana, izbodena njegovim porukama satkanim od laži, ona čeka od ON odluči?! On, koji joj se tako fino upakovan prodavao godinama na kredit sa zelenaškom kamatom?! On, koga sve vreme pokriva ćebencetom, koje je u satima iščekivanja, isplela mislima: – Nije ni njemu lako u svemu ovome!

On se ne pita! Takav se ne pita!

Kada bih trebala da biram između nje i mene, ja bih kao iz topa, rekla: – Ona. U usmenoj i pisanoj formi, ispravno je u nabrajanju sebe staviti na poslednje mesto. Samo zato, nju sam  prethodno stavila na prvo mesto. Inače, ne bih.  Nekako, kada bih nju volela više od sebe, to bi mi bilo nešto kao protivprirodan blud. Da se sa njom takmičim, a on da uživa?! Budiboksnama?!

Photo by Henri Pham on Unsplash

Sad ću da prebrojim koliko sam ružnih reči upotrebila, a koje sam, kao prava dama mogla da zamenim drugim rečima i stilskim figurama. Hm, hm…Nije strašno. Posebno zbog toga što sam napisala alternativne izraze, da ne bude da ne znam. Moja odluka je da sve zovem pravim imenom, na maternjem jeziku. Moja odluka je da ja odlučujem o svom životu.

Škljoc, škljoc. Nisam upala u  „ženskolovku“. Dva puta sam zaključala bravu na ulaznim vratima.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

1 KOMENTAR

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.