Ljudi, vrlo često, pobrkaju termine i njihova značenja. Neki, iz pukog neznanja i neukosti. Mnogi, sa namerom da zamene teze, zlurado, pa im po potrebi, ista stvar znači jedno, a drugi put, ono, baš suprotno. Razlozi za to su različiti, ali uzrok tome je uvek iz istog izvora – sopstvene slabosti.
Većina će reći da svako treba da gleda svoja posla, ali kada naiđu na nekoga ko to zaista i čini, uvek i neizostavno, on neće biti neko ko gleda svoja posla, već će biti – uobražen, hladan, autističan, nezainteresovan.
Zašto? Zato što ljudi vole da čačkaju po tuđoj intimi, ali vole i da se čačka po njihovoj, iako se pretvaraju da ne vole.
Čime bi hranili sujetu kada bi znali da ljude ne zanima ono što oni rade? Zar voajerizam i egzibicionizam sada nisu na vrhuncu svoje moći? Ne znam da li još iko plaća špijune, kada danas, svako može da dođe do raznih podataka o svakom, i to zato, jer su ljudi na to pristali?! Za džab-džabaka.
Dok slažu slagalicu, čeprkajući po onome što se njih ne tiče, ako fale delovi, ono što fali, oni će da izmisle. Ima slika da se složi, samo tako. Na šta će to da liči, nema veze. Njima nije bitno šta je istinito, nego da imaju sliku koja se njima sviđa.
Najzabavnije mi je, kada pred njima, tresnem pravu sliku. Da se ne muče. Eee, neće oni pravu sliku. Ima da je docrtaju i tačka. Svako vidi ono što želi, ili što se njemu sviđa, i tu, nema pomoći. Zašto im tresnem gotovu sliku, kada to znam? Rekla sam već. Ludo se zabavljam dok posmatram te izraze lica, pokušaje da neveštim pokretima menjaju sliku, i tako se, zamažu kao deca na času likovnog.
I moja mama je digla ruke. Šta će, jadna žena, ne može ni ona više da pokušava da zabašuri ono što sam rekla (a rekla sam baš ono što sam mislila), rečima: „Nije ona tako mislila“. To je moja mama stalno radila, od kad sam progovorila. Nije žena znala šta ju je snašlo. Bila sam velemajstor da kažem naglas, ono što svi vide, a ćute. I dok se ona pravdala rečima: „Nije ona tako mislila“, ja sam zaprskala do kraja, potvrdno i ozbiljno klimajući čupavom glavom:
– Jesam, jesam, baš sam to mislila.
Postigle smo nagodbu, da ćutim, dok me neko nešta ne pita. Samo, to nije baš mnogo popravilo stvar. Znate, ljudi svašta zapitkuju. I onda, grom iz vedra neba.
Nagodba je i danas na snazi. Dok me ne povuku za jezik.
Teglim ja, prošle subote, svežu robu sa pijace, pa nogom, otvaram ulazna vrata u zgradu. Kad, srećem ženu koju znam iz viđenja. Sad, da li ona živi u mom ulazu, ili onom do, ili preko puta, pojma nemam. Ne znam ni kako se zove. Kako god ko shvatio, mene mnogi ljudi zaista ne zanimaju. Eto, ja mislim da gledam svoja posla, a oni misle da sam uobražena i tako to. Još gore je, što oni znaju, da mene uopšte ne zanima šta oni o meni misle, niti me to potresa. O meni ima ko da misli. Nekoliko ljudi, i meni je to više nego dovoljno.
– Oho, komšinice, nisam vas videla 100 godina! Viđam vašeg sina, on je već veliki momak. Mislila sam da ste se vi odselili. Jeste dobro?
– Dobro sam, hvala. Kako ste vi? – ne bih je ni pitala, da mi mama nije iskrsla pred očima, sa onim njenim izrazom lica, kako se ponašaju lepo vaspitana deca.
– Bože, od kad vas nisam videla – prelazila je pogledom preko mene, gore –dole, par puta, kao skenerom – Nisam dugo videla ni onog finog gospodina što vas je posećivao, pa sam mislila…
– Nisam ga ni ja videla, verovatno isto toliko. Cenim da vam je evidencija precizna. Ako vam on treba, da vam dam njegov broj? – spuštam one gomile kesa, da mi ne seku ruke.
– Aaaaaaa, ne, ne, ja onako – gledala me je zabezeknuto.
– Niste mi rekli, šta ste mislili, što bih se selila iz svog stana? – procenila sam da zabava može da počne.
– Paaaa – izgledala je kao miš kad upadne u mišolovku, dok sam je gledala podignutih obrva – mislila sam, možda ste se udali. Nemojte se ljutiti, ali ljudi svašta pričaju. Znate kakvi su ljudi? Vi ste dugo sami, a ovako spolja, ne fali vam ništa, pa, eto, ljudi kažu…
– … da mora da mi nešto jako fali, što se ne vidi spolja, kad me niko neće – nastavila sam namerno umesto nje.
– Ne, ne, zaboga, nego, eto, ja mislim, gre’ota da ostanete sami. Teška je samoća, a nešto se mora trpeti. Eto, ja hvala Bogu, već 32 godine živim u braku. Svašta sam i ja preturila preko glave, pa opet…
– Vi živite u braku 32 godine, a meni pričate o tome kako je teško biti sam?! Kako vi to znate? Imate dojavu ili ste sami u braku? Bila sam u braku, ali ne presrećem ljude po stepenicama da im na tu temu delim savete. Inače, ne morate da se mučite. Znam da mi mnogi ne znaju ni ime, i da sam za većinu, raspuštenica sa drugog sprata. Sad, zamislite da ja vas savetujem da se razvedete?! A imala bih veći kredibilitet od vas, jer sam bila „u“ i „van“ braka.
Pošto je ona zanemela, a ja nastavila svojim putem, sa teretom koji sam nosila, sad ću da nastavim sliku. U ime nas udovica i raspuštenica, koje se nikad više nismo udavale, a za sve one, koji godinama zabadaju nos u naš život, daju sebi za pravo da nas savetuju, manje pod plaštom žaljenja, a više pod plaštom zavisti.
Istina je da je samoća teška. Zato je se ljudi i plaše. Ali, ljudi se plaše i smrti, sve dok im život ne servira toliko okrutne okolnosti, pa shvate da smrt nije najgore što može da im se dogodi u životu. Tako je i sa samoćom. Nekad te ona izabere, a nekad ti izabereš nju. U našem slučaju, a govorim u svoje ime, u ime još nekoliko žena koje poznajem, i možda, mnogo više njih koje ne poznajem uopšte, mi smo je izabrale, najviše zbog gađenja. Znate, imamo slab želudac.
Najmanji je problem što nam se zgadio brak. To bi i prošlo, da nas odmah nakon toga nisu sačekali razni „udvarači“ među njima muževi naših poznanica, bivši kućni prijatelji, prijatelji bivših muževa, saradnici. Svi su imali ideju da smo mi otvorile „firmu“ u kojoj su oni dobrodošli, kao tešitelji, sa idejom da smo mi ucveljene. Kad vide da nismo, i da mi ne pristajemo na „daj šta daš“, postajali su uvređeni. Oni, a ne mi, koje tretiraju kao polovnu robu, pa bi još trebalo da budemo zahvalne Bogu na njihovim ponudama i postanemo njihove ljubavnice, kad već nismo bile „pametne“ da sačuvamo brak.
To je funkcija koja nam logično sleduje?! Pazi, Boga ti?! Kada smo uspevale da nađemo nekog slobodnog, i pokušavale da ostvarimo vezu, on je bukvalno bio slobodan, jer je svoju decu, i najveći deo tereta, ostavio svojoj bivšoj ženi. Isto, kao što je i nama ostao naš, pa je „slobodni pastuv“ imao sve vreme ovog sveta. U satima koje smo provodili zajedno, zašto bi on sa nama delio brigu, gde su i šta rade naši tinejdžeri, kad o njegovim, kako rekoh, ima ko da brine. On nema sluha za to, da mi nismo u punom sjaju i na visini zadatka, baš kada on od nas to najviše očekuje, jer nas hvata panika zašto nam se dete dva sata ne javlja na telefon. Nije on sebičan, on nas obožava pa ne može da podnese da nas deli. Nije to isto.
Decu smo same podigle, a i ako smo dobile poneku alimentaciju, za te sitne pare, očekivalo se da se klanjamo do crne zemlje. A mi, eto, nismo htele, pa smo opet bile nezahvalne, jer celokupno društvo od nas u svemu očekuje da budemo zahvalne za mrvice. Mrvice ljubavi, mrvice pažnje, mrvice novca. Zauzvrat, očekuju sve, samo ne mrvice. A mi se drznule, pa nećemo. Nećemo i dalje. Jer, sve što imamo, same smo stekle. Niko nam nije pomagao, nego naprotiv, svaka šuša je gledala da zloupotrebi naš status. Sada, kada smo sve to pregurale, kada su nam deca odrasla, kada smo uredile naše živote i pronašle unutrašnji mir, mi, eto, nećemo da postanemo negovateljice za koju godinu. Nekome, koga su druge trošile dok je bio mlad, lep i snažan. Neka mu one mere pritisak, opominju ga da popije terapiju na vreme i pire mu u…hladan čaj. Ja, vala, neću. Ni moje rane niko od njih nije previjao.
Eto, drage komšinice, posmatrači i ostali dušebrižnici, po službenoj dužnosti, zabadači nosa u tuđi život. Da li vam je palo na pamet, šta mi sve znamo, a ćutimo? Šta mislite, da li nam se povraća, dok vi kačite slike o vašem srećnom braku, a mi primamo poruke od vaših dragih muževa? Ignorišemo i ćutimo, samo da ne bismo razbucale to ruglo, koje vi smatrate svetinjom. Uostalom, žene su uvek bolje pravdale muškarce, nego oni, sami sebe. Znamo za opravdanje, ne, bi oni, nego, smotale ih one raspuštenice. Je l’ da?!
Sliku sam vam dala, do pola nacrtanu. Ona se vama ne sviđa, pa ćete je, ionako, krečiti. Kada završite sa mojom, znam da nećete preći na svoju, iako bilo bi tu dosta posla.
Izvini, mama, ako te poneko popreko pogleda. Ne vredi da se pravdaš. Baš sam tako mislila.
Čitam i ne verujem jer opisuje mene..
E svaka Vam čast za sve što ste napisali!!!
Raduje me što se u komentarima javljaju i Gospoda očigledno pogođena istinom a to baš boli zar ne?
Ma da,žene su sve poludele…
Posle petogodišnje nege teško bolesnog, nepokretnog muža, jada, bede i depresije, koja me stigla posle njegove smrti, višednevnog ležanja i buljenja u plafon, počela sam da mrdam i koprcam se i polako, prstić po prstić, nogicu po nogicu, rukicu po rukicu, da izvlačim sebe iz mekane posteljine i udobnog kreveta, uz veliku unutrašnju borbu, naravno… Kroz prozor je delovalo da je nebo još uvek tu, da su u parkiću procvetali maslačci, da se neki parovi šetaju i da je proradila nova radnja u komšiluku… Život ide dalje, a ja u flanelu posteljine lečim umornu dušu?! Da li imam pravo da me neko zagrli i poželi dobro jutro? Da li postoji i ta druga šansa – “u mojim godinama”? Da li izaći na blind-date i naravno, razočarati se, “jer oni traže samo seks”? Da li potražiti stare ljubavi, od kojih je većina pomrla ili je bolesna ili čuva unuke?! A kako da izadjem sa nekim, ako je dobar film na TV? Mnogo pitanja, malo odgovora… Shvatih, da je moja samoća – nagrada za pretrpljeni bol, strah, patnju i tugu. Da je moram upotpuniti samo onim čime ja hoću, ne više, nikada više, onim čime drugi hoće! Volela sam čoveka, njega više nema, delili smo i sreću i tugu, sada je sve samo moje. Nije to sebičluk, to je gledanje istini u oči. A ona je jednostavna – nemam više vremena za druge, samo za sebe.
Sta ako nadjete srodnu dušu, u svemu se slažete, jednom rečju: PREPOZNATE SE… i onda shvatite da je nemoguće ostvariti tu vezu, jer sam ja majka troje dece i starija od njega 15 godina??
Neki muškarci posle razvoda ne zapostave svoju decu. Ne treba generalizovati. Nije lako u takvoj situaciji ostvariti ljubavnu vezu, ali vredno je truda. A uvek će biti onih koji zabadaju nos u tuđa posla i treba im staviti do znanja da je bolje da se bave sobom. Tu ste sasvim u pravu.
Opet ja, ako ste pogresili u izboru partnera, nemojte njega kriviti. On je takav oduvek.
Neko rece da zene ucine sve za malo ljubavi i paznje, greska, koliko cinite toliko i trazite. Generalno zene zele da zive lepo i da budu postovane u vremenu u kom se vise ne ceni supruga, majka. Nista se danas vise ne ceni. Uzele ste slobodu u svoje ruke a nespremne ste skroz, proroda vam je dala da budete zene a ne muskarci.
Da ipak prokomentarisem i misljenje autora teksta da ona ne bi da bude dadilja, previja pelene itd nekom kome je neka druga potrosila mladost. Vi ste vasu mladost sacuvali za gospodina pravog?
Da, priroda nam je dala da budemo žene a ne muškarci i s ponosom sam žena u pravom smislu te riječi. Uzele smo slobodu?! Zašto da je ne uzmemo kad nam je, kao i vama (muškarcima) od Boga data. Nijesmo mi nespremne biti žene, nego je današnji muškarac nespreman uzeti svoju ulogu i biti muško. Muškarac koji nije za svoju porodicu, nije dostojan ni jedne druge. Pogodila je u srce problema, jer danas ima više muževa koji zadovoljstvo traže van svoje kuće. Nažalost i žena. Malo je onih koji će biti “Svoji na svome”. Kada bi ljudi imali hrabrosti da ispred ogledala sebi pristaju istinu, mnoge bi ta ista uništila. Zato je “spasitelj” laž u plaštu licemjerja uvijek i nažalost, za većinu ogrtač od studeni života.
Uopšte nije bitno da li je ona sačuvala mladost. Nije uopšte bitno ko je od njih dvoje bolja “prilka”. Ona od njega ništa ne traži. On nudi, ona razmatra ponudu, to je njeno pravo.
pozdrav draga nasa svideo mi se tekst pogotovo deo kada kazes ;da ne zelis da budes nekom negovateljica , da mu dajes terapiju , dok su mu druge trosile mladost . e a sam se pronasla u tomdelu jer je moj sadasnji partner posle razvoda aproslo je dosta vremena , upravo muskarac stariji od mene dosta nekih 17 godina , a iskreno ponekad se pitam dali sam ja mozda starija od njega po ponasanju . nema veze moja greska ali se zaista pronalazim u ovom vasem tekstu i stvarno svaka cast .
Draga Radmila, nemojte sebi ništa prebacivati u smislu greske. Svaka od nas, lako pada u takvo iskušenje, jer je većina žena, spremna da da mnogo, za malo ljubavi i pažnje. A razlika u godinama, ne znači ništa, jer bez obzira ko je koliko i od koga stariji, muškarci se većinom ponašaju kao razmažena deca u kući. Znate ono: Jaooj, svi ga hvale u vrtiću, kako je dobar i pametan, a kod kuće, kao da nije isto dete :))
Hvala Vam i svako dobro.
Ovakvih i sličnih priča sam se načitala i naslušala…žene borci…snažne žene….žene koje umiju da “otresu” život…žene koje ne prepričavaju, već žene koje umiju da čuju…žene koje gledaju svoja posla …žene “u brk”…žene “mislila sam baš tako”…..itd, itd…
Pitam se, do kad će žene imati potrebu da dokazuju da su “jači pol”, da su iznad drugih žena, da su pametnije, izdržljivije…da su posebne !
Zašto muškarci nemaju potrebu ni za čim sličnim? da li ste ikad čuli nekog muškarca da kaže “ja sam sve to sam stekao….ja ne virim u tuđu spavaću sobu, a ni u tuđi ručak…. mene ne interesuju tuđe mišljenje, ja sam svoj…..itd, itd
Muškarci jednostvo uopšte ne razmišljaju o ovakvim stvarima….a i zašto bi ?! Briga ih…ali njih je stvarno baš briga i oni stvarno žive svoj život onako kako žele, ne pokušavajući to i da dokažu !
Uostalom ako neke žene više vole da prepričavaju tuđe živote, a ne svoj..pa nek pričaju…nek dijele savjete i onima koji ih ne traže…nek čuvaju svetinju svoga braka i onda kad je po drugima, taj brak truo, samo ako ih to čini zadovoljnima….nek vjeruju u šta god žele….nek vjeruju svojim muževima koji kr…..u njihove koleginice… Da li su te žene lošije od onih koje se busaju svojom samosvješću, samostalnošću, snagom, stabilnošću…nekim otkorvenjem života ?! Po meni nisu…. neko nosi donji veš, a neko ide bez gaća…velika stvar….
@Naja
Vaš komentar odlično dopunjuje moj tekst. Samo nastavite da “krečite” ??. To je, baš to. Hvala.
Vjerovatno kasnim sa komentarom, iz prostog razloga sto sam tek danas procitala ovaj fantasticni osvrt na pravo stanje u drustvu u kome zivite, a iz koga sam ja otisla prije cetvrt vijeka ! Da nije stravicna ta gola istina, ovaj tekst bi bio jako komican….Nazalost…
Ne treba traziti kako i zasto, nego se svom snagom, i svim raspolozivim sredstvima, nastaviti boriti, u cilju oslobadjanja drustva od primitivizma i machoizma !
Da, da, PRIMITIVIZMA !
Nazalost, sve ono sto su zene postigle u proteklom stoljecu, u trenu je da bude totalno degradirano, i vraceno u praistoriju !
Zivim u jednoj od evropskih zemalja ! Jezivo je gledati koji raskorak je izmedju njihove domace zene koja ravnopravno sa muskarcima dise punim plucima u svom zivotu, i svih onih zena izbjeglih iz manje razvijenih zemalja ! Bitka je svakodnevna da se i tim zenama otvore prozori, ali njihov najveci neprijatelj je upravo ona sama – ZENA ! Od bake, preko majke, tetaka, i raznoraznih rodjaka, mlade zene ne mogu da pristupe u zivot koji im ta sredina pruza, nego i dalje trpe presiju koja zna voditi do smaknuca te mlade zene !
200 godisnje ih, u Evropi, bude ubijeno od ruke najblizeg partnera !
SAMO OBRAZOVANJE, EDUKACIJA, dostojna ravnopravnog tretmana oba pola, moze dovesti do napretka u tom smislu ! Bez muske podrske nije moguce voditi tu borbu !
@Naji bih odgovorila da zene MORAJU da se dokazuju, jer im se na svakom koraku podapinje noga, a muskarac je taj polozaj zauzeo u istorijskom momentu kad je ponio oruzje u borbi za opstanak ! Cinjenica da se naoruzao, automatski mu je okrenula svijest na ideju da je on “gazda”, i to traje i danas !
Zene, i kad zaradjuju dva puta vise od muskarca, u najvecem broju slucajeva podijele sa cijelom porodicom, dok muskarci zadrzavaju sebi pravo da “komanduju” svim novcanim sredstvima, pa cak i “skrtare” nazivajuci zene “raspikucama”, sakrivaju, i kad dodje do razlaza, najcesce ostavllaju i zenu i djecu bez icega !
Dugacka, siroka, i duboka je lista neravnopravnog tretmana zene, ne samo supruge, nego i majke, sestre, ljubavnice ! Jednom oslobodjena ta zena postaje opasnost za onu koja iz svojih razloga ostaje i u najodvratnijim uslovima, iz straha da ne bude obiljezena. Kad najvise mrzi tog svog krvoloka, ona zmiri, glumi finocu, i budno pazi da tu “kokurentkinju” sto vise okalja ! Nazalost, sve koje istupaju protiv ovog Aleksandrinog predivnog svjedocenja, neka jos jednom, pa i vise puta, pazljivo procitaju, jer nijedna nije zagarantovano u braku do kraja zivota ! Te, ne da ne odu nikuda same, nego budu izbacene, s noge na nogu, popracene pljuvackom onoga koga su dotle gladile tamo gdje im je najdraze !
Bravo jos jednom, i Aleksandri, a i svim zenama HEROJIMA, kao i muskarcima koji su solidarni sa njima !
Minka, svako postovanje, tvoje vidjenje me rasplaka (nisam placljivica) a sve potpisujem svaku rec sto si napisala… Hvala ti.
Zahvaljujem svima na pažnji i komentarima. Broj žena, koji se pronašao uovom tekstu, potpuno ili delimično, zaista je poražavajući. Iskreno, kao autoru teskta, umesto da mi imponuje, boli me. Svima želim puno sreće i hrabrosti. I svakako – ljubavi.
Pozdrav Aleksandra i hvala za ovaj tekst, temeljno i tacno ste obradili nasu stvarnost. Delim vase misljenje u vezi sa ovom temom, jer sam i sama izabrala:bolje biti kvalitetno sama, nego sa bilo kim. A u nasoj jos uvek primitivnoj sredini uvek ce biti neprimerenih i nerazumnih komentara na racun nas koje same vaspitavamo svoj decu.
Aleksandra zahvaljujem se na ovako divnoj prici. U njoj pronadok sebe, gdje komsije bolje znaju gdje idem nego I ja sama nekada :). Uzivanje je bilo citati vasu pricu I u svakom slovu vidjeti golu istinu danasnjeg drustva. Hvala
Svaka na mestu. I svaka cast svakoj zeni borcu, koja je u ovoj mucenoj zemlji izborila status – nezavisna (pogotovo od muskaraca), dok je vecina razvedenih (kazem vecina, ne bas svi) muskaraca nastavila da se momči, trazeci novu zenu i novi brak, sa “novom” decom, majke su hodale muski, boreci se sa egzistencijom, domacim zadacima, pubertetima, nestasicama, nemanjem i ko zna cime jos sve ne. Zene nose na svojim plecima ovu krizu, decu, a neretko i svoje muskarce koji se nisu snasli. Tu samo fali da joj neko pametuje i zabada nos u njen zivot. I majki Terezi bi puk’o film 🙂
Saglasna sam sa svakom napisanom rečenicom. Što žena o ženi misli, muško nikad neće. Žene su po pravilu dušebrižnice
Ako neka žena i pati u braku, svi je sažaljevju. Kad se razvede, žene je ogovaraju i brinu o njenom životu, a Muškarci se ponašaju kao da je biro u koji svako može da svrati i dobije što poželi.
Hvala Dejane. Istopolnu? Nema šanse.? Ako se ikad pojavi srodna duša i karakter, koja će ovo demantovati, napisaću javno. Pišem onako, kako jeste. Ne stidim se da priznam, ako pogrešim. I ne glumim ništa. Posebno ne sveticu, jer to nije niko od nas.
Svaka cast, svaka rec na mestu. Zalosno ali istinito. Najbolje je ziveti svoj zivot i ne osluskivati druge.
Svako kreira svoju sudbinu, ali tuzno je ne naci sridnu dusu. Nemojte samo istopolnu, to je tek pad.