Beše to jedan od onih dana, kada uradiš nešto što inače niti kada radiš, niti imaš naviku, pa se posle pitaš, šta mi bi da ovo uradim, a ne mogu da se setim da sam se najela bunike.
Šta se to dogodi, pa se ponekad krećemo, kao da nam neko nabije u leđa onaj šraf za navijanje igračaka koje se kreću istim ritmom, u pravcu koji im odredi onaj koji je okretao šraf?!
Nikada ne idem na pijacu popodne, a nekim čudom, našla sam se na njoj pre neki dan oko pet. Nije me niko kidnapovao, sama sam otišla svojim, rođenim nogama. Prolazim tuda skoro svaki dan, pa čak ni glavu ne okrenem. Što bih ulazila? Tezge, gotovo, sasvim prazne, ono što je ostalo na tezgama, sasvim je probrano i nekako, raskupusano. Ostalo je par prodavaca za tezgama, koji te merkaju ljubopitljivo, dok im u pogledu čitaš:
– Gospođo, malo si zakasnila, ali možemo se dogovoriti za cenu, ako bi uzela nešto, da bar znam da nisam stajao uzalud.
Ni oni, kao ni malobrojni šetači, ne očekuju da će napraviti neku dobru trgovinu, pa iako znaju da je teško da se dogodi neka dobra trgovina, ipak su tu jer nešto traže i nude. Svi se nadaju da će baš to i naći, da će oni biti srećne ruke tog dana, iako su šanse male.
Od par preostalih prodavaca, sa probranom robom, već umornih od stajanja i svih tih ljudi sa kojima su se sretali od ujutro, tu je mnogo više onih koji raspremaju pijacu. E, tu tek vidiš sve, čak i ono ispod tezge. Onu prljavštinu koju su ostavili oni koji su tuda gazili pre tebe. Sve ono što se ne vidi ujutro, kada je sve puno, šareno, sveže isprskano vodom, zategnuto, dekorisano i mnogo čistije. Ujutro je puno sveta, svi odmorni i sveži, pa ko bi tada gledao ispod tezge, kada oko može da bira šta mu je srcu drago.
Sve u svemu, kada bi trebalo da opišem jednom rečju kako izgleda pijaca oko pet popodne, rekla bih, jadno.
Ne znajući šta tu tražim i zašto sam uopšte ušla, brzo sam se našla izvan ograde i preko puta, zakucala u izlog parfimerije. Zrak Sunca je prostrelio baš neku cenu koju sam htela da vidim, pa dok sam menjala ugao posmatranja, ne bih li eliminisala bleštavilo zbog kojeg ju je bilo nemoguće videti, već samo nazirati, oslovio me je muški glas:
– Dobar dan! Kako si, gospođo?
Odlepila sam nos od izloga i videla nepoznatog muškarca, kako me gleda značajno, smeškajući se. Malo mi je ludaka – mislila sam u sebi, samo mi je još jedan falio! Odmerila sam ga i okrenula se da pođem dalje.
– Saška?! Nećeš ni da se javiš?!
Na pomen mog imena, trgla sam se i zastala. Odakle on zna moje ime? Očigledno me poznaje od nekud? Rotirajući se ponovo za 180 stepeni, dobro sam ga osmotrila. Pedesetogodišnjak, gromada od čoveka, i u visinu i u širinu, brada od dva dana, sav nekako šljampav. Onako, kao da ga je neko izvukao iz centrifuge, a pre toga oprao na pogrešnoj temperaturi. Dakle, ja bih valjda trebalo da poznajem ovog čoveka, ali… čekaj, čekaj…oči! Oči jesu njegove. Malo je falilo da padnem. Zar je moguće da je to on?
Sad ću vam reći ko je.
To je, pre tridesetak godina, bio frajer nad frajerima. Onaj, što se svi okreću za njim, gde god da se pojavi. Nije se znalo šta je na njemu bolje kad ga vidiš. U to vreme, frajeri sa reklama bili su lošiji. Ne preterujem. Onaj, kojeg su devojke proganjale, i koje su na časovima, onako zaljubljene, pored svog imena, ispisivale njegovo prezime. Bili smo baš mladi, a on, zbog takvog izgleda, bio je sujetniji daleko iznad proseka običnog muškarca. Ako znamo kolika je sujeta prosečnog muškarca, njegova je bila, nezamislivo velika. Nemerljiva. Ali?! Uvek ima neko „ali“, što devojci sreću kvari – kaže stara narodna!
Ne mogu reći da nisam padala na takav izgled, ali priroda se uvek poigrava. Volela bih da sam njega mogla da sačuvam u tegli kao neki etalon. Ne, ne, zato što je bio tako zgodan, nego da ga imam kao dokaz kada muškarci započnu temu, kako žena ne može da bude i lepa i pametna. Ako je lepa, po njima mora da bude glupa. Ili obrnuto. E, tad mi je on trebao da im pokažem njihov uzorak – jako lep i jako, hm, plitak.
Šteta, i ja kažem. I što nemam etalon kao dokaz, i što nije bio bar malo više „u pamet“, na uštrb ramena i fascinantnog osmeha. Da jeste bio, ne bih se predomišljala ni sekunda, a ovako, pošto mi se sviđao samo kad ćuti, od te veze nije moglo biti ništa. Tako, naviknut da sve trče za njim, i to lepotica za lepoticom, njegova sujeta nije mogla da podnese da ja neću da se viđam sa njim. Stalno je insistirao da mu kažem razloge. Izbegavala sam direktan odgovor, jer jedini pravi odgovor je bio:
– Lepi, dubok si k’o plehani tanjir.
Eto! Umesto toga, izgovarala sam nešto sasvim trivijalno i diplomatski. Ma, ko sam ja da neću da se viđam sa njim, a on k’o nacrtan?! U jednom momentu, dok se davio u talasu sujete, rekao mi je:
– Ma znaš šta, mala?! Ti bi bila najidealnija na svetu, ali fale ti dve stvari, da imaš veće grudi i kraći jezik.
To je bio naš poslednji razgovor.
E, moj lave – mislila sam dok sam ga posmatrala – ko je tebe isključio na pola centrifuge? Šta to bi, kad sam te jedva prepoznala, samo po tim zelenim očima?
Radostan što sam ga uopšte prepoznala, a izgleda da je ovih godina, umesto da jure za njim, bio naviknut da ga ne prepoznaju, krenuo je da ćaska sa mnom, kao da smo se juče čuli. Stajala sam iz čiste pristojnosti, jer me zaista nije zanimalo ništa. Spominjao je da je razveden, kolika su mu deca, da živi sam, da bi hteo da ima pravu vezu…
Tako, pogled mi je lutao, malo po njemu, malo okolo, malo po pijaci preko puta, i odjednom mi je sinulo – auuu, ići na pijacu u pet popodne je isto kao tražiti kvalitetnu vezu oko pedesete. Malo ih je, spremni su da idu i ispod cene, ako ima ponude, nema tražnje, ako ima tražnje, nema ponude, nikako da se nađu na pijaci istovremeno, vidiš sve što ne vidiš u podne, niko više ne glanca ono voće i povrće, nego onako, kako se zateklo, pa ko hoće – hoće, ko neće, baš i ne mora. Šta smo pazarili, pazarili smo, dok smo išli na vreme. Ako kojim čudom nađem nešto, odlično. Ako ne, možeš misliti, sprčkaću nešto iz frižidera i mirna Bačka.
U to doba, svačiji bagaž je prilično i težak i kabast, a svako bi želeo nekoga da mu pomogne i podeli taj teret. Samo, u to doba, teško da neko ide praznih ruku, pa je nerealno očekivati da ponese pola tvog prtljaga, kada je svojim isto tako opterećen.
Valjda je tako trebalo tog dana. Da uđem na pijacu i zadržim se taman toliko, da bih njega srela, posle toliko godina. Sudbina? Kako da nije. Ovo je bio sudbinski susret posle tridesetak godina da bih ja napravila ovu paralelu između pijace u pet i kvalitetnih veza pedesetogodišnjaka, napisala tekst i vratila stari dug.
Tražio je broj telefona i predlagao da se vidimo isto veče. Rekla sam mu da bi to bio katastrofalan promašaj.
– Zašto, zaboga? Ja mislim da bi bilo sjajno, i za tebe i za mene, da nastavimo tamo gde smo stali. Sami smo oboje. Zašto misliš da ne treba ni da pokušamo?
Došao mi je kao kec na desetku. Znam da nije trebalo, ali prosto nisam mogla da odolim. Nasmejala sam se prvi put, onako široko i iskreno, jer me je oraspoložila misao koja mi je prošla kroz glavu. Od tog naglog raspoloženja, i glas mi je postao, prosto mazan. Došlo mi je da ga uštinem za obraz, kao neko nevaljalo dete, ali nisam.
– Mi bismo bili katastrofa i u mladosti, a sada, pogotovo. Ti bi sa mnom skroz propao. Kod mene su se stvari izmenile drastično. I to, na gore!
– Šta je bilo? Šta ti se desilo? – gledao me je začuđeno.
– Znaš, lepi, sada su mi grudi malo manje, a jezik mi je mnogooo duži!
Al’ baš mnogo!
