Prepoznajete li znakove pored puta?

Da li ih pratite? Ja, obavezno. Ne oduvek, nažalost. Prvo, nisam bila sigurna da li su ti znaci moji. Da li uopšte na njih treba da obratim pažnju? Nakon par cikličnih ponavljanja, videla sam da jesu. I znaci i putokazi.

Kad te život malo jače povuče na neku stranu, u glavi odmah nastane vir. Ponekad, uragan. Sve se zakovitla i uzburka. Misliš, gotovo je. Odneće te. Plašiš se jer misliš da nemaš snage da se boriš sa takvim silom.

I onda, iznenada, pojavi se znak. E, da?! Na njemu ne piše baš sasvim jasno, kao na autoputu, gde je isključenje i koliko je kilometara ostalo do cilja. Ti znakovi pored životnog puta pisani su šatrovački, kao anagrami, zagonetke. Samo nam je još to falilo! Da rešavamo zagonetke i šifre, dok nas nosi uragan! Svaki put, kada sam ignorisala rešavanje istih, dogodila se samo jedna stvar. Vratila sam se na početak problema, tapkala u mestu i raspravljala sa životom.

– Slušaj ti, neću ja da ti rešavam te tvoje anagrame i slušam tvoj šatrovački, znaš! Em me maltretiraš, em još i putokaze da dešifrujem. E, neće moći!

– Dobro – reče Život – ne moraš. Biraj kako ti je drago. Ti imaš svoja pravila, ja svoja, pa  ćemo se ćerati, ti i ja!

Ćeraćemo se, mislila sam u sebi, to mi bar nije problem. I ćerali smo se. Žestoko! Promašim putokaz, nastavim kuda ja mislim da treba, taman pomislim da sam stigla tamo kuda sam pošla, a ono! A ono, neverica! Ja sam išla sasvim drugim putem, videla sve  i svašta i opet se nekim čudom našla na istom mestu. Na onoj koti, na kojoj nisam htela da rešim šifru na putokazu.

Onako, besna, pitala sam taj Život gde sam ja. Zašto sam opet na istom mestu, a toliko sam puta prešla? Što me maltretira? Što se sa mnom šegači? Odgovorio mi je, vrlo  jednostavno:

– Samo je trebalo da pratiš znakove. Rekla si da nećeš. Da ne moraš. U pravu si. Svako može kako mu je drago, ali postoje neka pravila. Njihovo poštovanje ili nepoštovanje, dobrim delom krči stazu, vodi u ćorsokake ili na široke, ravne, bezbednije puteve. Ponekad, naiđeš na raskrsnicu, pa imaš veći izbor. Pravo, levo, desno. Opet, nekada se desi da imaš samo jedan put, kojim možeš ići napred, kakav god bio. Ako odlučiš da kreneš  njime, nećeš ostati na istom mestu. Ostajući na istom mestu, zaparložiš se ti, zaparloži se i put. Kako vreme prolazi, put sve više zarasta u korov, a ti, srastaš sa onim od čega se htela da se odmakneš i odeš daleko. Nije smak sveta ni ako nemaš hrabrosti da kreneš dalje i ostaneš tu gde jesi.

Vidi ga! Kako je ovaj Život bezobrazan! On mene provocira?! Ja nemam hrabrosti?! Daj te šifre, da to rešim, pa da te posle pitam brije li se vladika.

Beše to jednog davnog leta, u avionu, dok sam čekala da poleti za Tivat. Moj sinčić je seo do prozora da bi mogao da gleda napolje i vrpoljio se, nestrpljivo čekajući da se avion odlepi od piste. Do tog momenta, nailazila sam na znakove pored puta koji nisu bili ni šifrovani. Iako nije bilo dileme oko toga šta na njima piše, dozvolila sam sebi neviđenu glupost – da mi drugi govore da na mojim putokazima ne piše ono što ja čitam. Oni su tvrdili drugačije. Rekoše da piše:

– Nemoj. Nemoj sada. Sačekaj. Biće bolje. Svanuće. Ne treba. Nemoj zbog malog. Nemoj zbog malog! Nemoj zbog malog!!

Džaba sam dokazivala da ne piše ono što oni tvrde. Bile su dovoljne samo tri reči, da me slude potpuno – nemoj zbog malog!

Bilo je jutro, bilo je sunčano i očekivala sam da se vinem u visine. Da moj sin i ja uživamo u prizoru. Da poletimo. Svi uslovi za sreću bili su tu, a ja sam u sebi nosila jeziv teret koji je, osim što je bio pretežak, već ušao u poslednju fazu razlaganja, pa sam samoj sebi zaudarala i gušila se. Tada se pojavila ona. Stjuardesa. Samo je radila svoj posao. Ništa više od toga. Rutinska stvar. Nakon pozdrava i osnovnih informacija, davala je instrukcije u slučaju da…

…u slučaju pada kiseonika, iznad vas će se spustiti maske sa kiseonikom. Roditelji sa decom, prvo maske stavljaju sebi, pa deci. U tom slučaju, bez panike, molim. Jer ako niste u stanju da pomognete sebi, nećete moći ni da pomognete svojoj deci.

Došlo mi je da skočim i da je izljubim. To je to.

– Ćurko, jedna – častila sam se u sebi. Dozvolila si da te drugi sluđuju?! Da ti drugi čitaju, ono što piše onako, kako njima odgovara?! Da budeš slepa kod očiju?! Eh…

Par rutinskih rečenica stjuardese razrešile su me i raspetljale za ceo život. Avion je poleteo. Vinuli smo se. Moj sin i ja. Oboje srećni, svako iz svog razloga. Avion, let, sunce, more. Šifra je jasna. I simbolika.

To je bilo pre 15 godina. Avgusta meseca, leta Gospodnjeg 2002. U septembru sam započela sasvim novi život i disala punim plućima. Nisam se rešila tereta, niti sam mogla. Našla sam tačku oslonca. Napravila sam polugu pomoću koje sam ga mnogo lakše nosila.

Život mi je, baš u avgustu, svašta donosio i odnosio. Ove godine, doneo mi je jako važnu potvrdu. Da sam bila na dobrom putu. Da sam birala prave letove, čak i kada su oni bili turbulentni, neprijatni. Kada sam morala prinudno da se spuštam i čekam nove prilike za let.

Potvrdu je doneo moj „mali“. Mali je stasao u svakom smislu te reči i jedan je u armiji onih koji nisu odrasli sa oba roditelja, pa su još kao deca bili diskriminisani i žigosani kao pripadnici krnjih porodica, onih koji se „lakše regrutuju“ u svim oblicima socijalne patologije.

Onih, za koje ovo društvo, pa i stručnjaci, olako tvrde da su skloniji nasilju, psihopatiji, kriminalu, bolestima zavisnosti. U armiji onih, koji su tvrdili da je moja odluka o razvodu i moj način vaspitanja početak pakla i za dete i za mene, bila je i majka njegovog druga i vršnjaka. Žena, koja je kao i njena deca, trpela nasilje i to negirala. Ona je sačuvala brak, na štetu svog i mentalnog zdravlja svoje dece. Sačuvala je i onaj izveštačeni osmeh i pozu „sve je u najboljem redu, nije meni ništa“. Odaju je tikovi.

Kada se rodiš, odrasteš i živiš u zemlji apsurda, predrasuda, dogmi, u kojoj, u toku prosečnog životnog veka jednog stanovnika, isti ljudi budu i heroji i izdajnici, i dželati i žrtve, teško je i opstati, a kamo li ne biti u dilemi svaki dan.

Tamo, gde je sve pobrkano i gotovo ništa nije na svom mestu i ne zove se pravim imenom, lako je promašiti putokaze.

U sredini, u kojoj je glorifikovana žrtva. Tamo, gde vrlo namerno, deljenje zamene žrtvovanjem. Tamo, gde te uče da si dobar samo ako se žrtvuješ, ako patiš, ako trpiš. Ako se protiv toga pobuniš, onda ti kažu da ćeš za to žrtvovanje biti nagrađen jednog dana. Samo, kojeg dana i gde tačno, ne znaju da ti kažu. Tamo, gde teško mogu da ti oproste uspeh i lepotu. Ako poseduješ oboje, onda te pretežno mrze.

Eh, tamo?! Pisala sam „tamo“, samo da vidim kome je palo na pamet dok je čitao da nije „tamo“, nego je „ovde“. Bar da je „tamo“! Ko ima hrabrosti i ko želi, neka objasni onima koji ga teraju da čita ono što nigde ne piše, par vrlo jednostavnih, pragmatičnih i sasvim dokazanih stvari.

Niko ne može da podeli ono što nema. Ako neko deli ono što nema, znači da je već zadužen. A dug je loš drug i uvek dođe na naplatu sa kamatom. Da bi mogao da brineš o drugima, da sa njima podeliš ljubav i dobrotu, moraš je imati. To je čista energija, koja se potroši ma koliko da je imaš, ako se ne obnavlja i ne akumulira. Energija je obnovljiva. Nije nepresušna.

Voditi računa o sebi, znači voditi računa i o drugima. Onim najbližim, pa čak i svim ostalima.

Kada sebi stvaraš okolnosti u kojima možeš normalno da funkcionišeš, kao materijalno i duhovno biće, imaćeš veću količinu ljubavi, dobrog raspoloženja, samilosti, etike. To je tvoja akumulacija iz koje možeš da deliš. Kome želiš. Sama činjenica da nisi nezadovoljna osoba, dovoljna je dobrobit za društvo u celini. Kada o sebi vodiš računa, niko drugi nema ni potrebu, ni obavezu da to radi umesto tebe.

Žrtvovanje znači namerno uništavanje jednog, radi dobrobiti ili koristi drugog, ili više njih. To je retko neophodno. Porodični i drugi odnosi nikako ne traže žrtvu, nego harmoniju. Nije redak slučaj osoba koje se žrtvuju, a da im to niko nije tražio. Samo zbog toga što su odrasle po tom modelu. Kada potroše akumulaciju, obično presuše sasvim i postaju teret onima za koje su mislili da se žrtvuju. Ovi pak, ne znaju ni šta treba da rade, ni zašto se ta osoba promenila. Ona je doživotno balast i sebi i drugima.

Slabijima, na neki način zavisnim od nas, najviše pomažemo tako što ih učimo kako da pecaju, umesto da pecamo umesto njih i serviramo im gotovu ribu. Tako su oni snažniji, pa kad nauče da pecaju, zajedno imamo više. I ribe i slobodnog vremena. Poštovanja i ljubavi.

Suprotstaviti se, reći naglas šta misliš i želiš, napraviti rez, odstraniti neke ljude iz svog života je ponekad neophodno i jedino moguće. Obično se radi o parazitima. One, koje ne parazitiraju na nama, nema potrebe da odstranjujemo. Čak nam to ni pamet neće pasti, zar ne?

Zbog toga, nisi sebičan ako vodiš računa o sebi. Nisi sebičan ako odstraniš parazita. Sebičan si ako to što imaš, ne deliš. Sebičan si ako deliš samo onda kada očekuješ nešto zauzvrat. To nije deljenje, to je trgovina. Ako deliš ono što nemaš, misleći da činiš dobru stvar jer se žrtvuješ, hodaš u ćorsokak. Oni koji te proglašavaju sebičnim osobom i bodre te u žrtvovanju, nisu ti prijatelji. Njima je važno da ti otmu i ono što imaš i ono što nemaš. Sve dok ima života u tebi.

Kad počneš da pratiš znakove, svaka sledeća šifra i zagonetka je mnogo lakša od one prethodne.

Na početku je najteže, ali može se. Izvodljivo je. Svako sreću tumači drugačije, a ja sam srećna sve dok imam mogućnosti. Ne, dok sam živa i zdrava. Ne znam da li iko može da bude zdrav, ako nije živ. Ovo nije baš školski primer pleonazma, više je adinaton, ako bismo ga svrstavali u stilske figure. U praksi, po meni to nije stanje sreće, već defanzivnog stava. Zdravlje je osnovna pretpostavka za sve što možemo i želimo da ostvarimo, što nas čini srećnima u životu. „Samo nek smo živi i zdravi“ je jedan od najlicemernijih i najprodavanijih paketa sa ovih prostora jer smo mi tako tražili. Zato što nasedamo na jeftine trikove, a slabo čitamo. Pustimo druge da nam tumače ono što nigde ne piše, pa se trudimo da budemo srećni samo zbog toga što smo živi i zdravi, jer nemamo ništa drugo da valja. U prevodu, što vegetiramo kao fikus u saksiji.

Danas, nakon 15 godina odluke, turbulentnih letova i prinudnih sletanja, uzvodnog plivanja, dokazivanja da ne moram biti deo krda koje se kreće onamo gde ga tera neki čobanin, mogu da kažem da sam srećna. Ne zbog toga što mi je lako, nego zbog toga što znam kuda treba da idem.

Trenutno znam da treba da idem do mora. Red je da malo predahnem. Onaj moj „mali“ nije postao ništa od onog, što „sleduje decu koja odrastaju bez oca“.

Ni lopov, ni probisvet, ni zavisnik. Naprotiv. Ona njegova majka, što stalno tera po svom i čita ono što stvarno piše, naučila ga je da peca, a on je dokazao da ume, može i hoće. Da ne pati od bolesti zavisnosti od majke, od koje ovde pati veliki broj muške populacije. Da je pre svega svoj, jer ko nije svoj, teško da može biti ičiji.

Ah, šta ćete?! Nije on imao sreće što ima takvu majku, nego je ona imala sreće što ima takvo dete. Palo joj s neba. Tako je to ovde. Ili si žrtva ili aspida. Za neupućene, izvorno značenje grčke reči -aspida- je štit. Ne znači oštrokonđa. Žao mi je. To što oštrokonđama proglašavaju žene koje štite svoje pravo da ne budu žrtve, stvar je onih koji ne umeju da čitaju.