Beše kraj leta. Po padinama Fruške Gore, prosula se paleta najlepših boja. Onih, koje ni najveći umetnici ne mogu dočarati onako, kako ih samo ljudsko oko može videti i osetiti u datom trenutku.

Nadolazeća rana jesen, pripremajući svoje najlepše darove, žureći da sve bude na vreme, slatko i sočno, počela je da prosipa svoje rujno – zlataste boje. Sve je bilo obojeno kao da joj je ispao fišek rujne boje na tamno zelenu šumu i zrelu travu, pa se onako stihijski, neravnomerno rasporedila. Sve dok ne bude stigla prava jesen da ovo popravi, i u stilu velikog, iskusnog majstora, ostatke zelene ravnomerno oboji u zlatno.
Aleksandra Prica

Milicu sam upoznala jednog takvog dana, u ranu jesen. Njena slika, ostala je uramljena u ove boje, na padinama Fruške Gore, u našem voćnjaku.

Čula sam korake koji  su energično gazili zrelu travu.

Kroz otvorena vrata kuće, proverila sam da vidim ko dolazi. Ugledala sam ženu u prilično zrelim godinama, koja se istovremeno kretala i gipko i ženstveno, ali i odlučno, kao kakav oficir. Prilazila mi je sa velikim osmehom, kao da se poznajemo.

Kada je prišla, pružila mi je ruku srdačno i toplo je stisnula:

– Ja sam Milica. Komšinica iz one vikendice, gore.

Pokazivala je pravac gde joj je vikendica, a meni taj pravac nije značio baš ništa. Prvi put sam je videla u životu, pa sam mislila, što bih morala znati gde je njena  kuća.

– Ti si Saška, je l’ da? Rekla je meni tvoja baba da ćeš doći. Mezimče babino, baba samo o tebi priča – nastavljala je Milica, kao da se poznajemo ceo vek.

Oči su joj bile žive i bistre, osmeh srdačan, bez trunke poze. Videlo se da je nekad bila jako lepa. U tim poznim godinama, ostala je „samo“ lepa.

– Baba je otišla, tu negde, u komšiluk. Uđite! Možemo popiti kafu – bila sam i ja  srdačna, jer mi se odmah dopala.

– Hvala ti! Baš si neka fina cura! Radujem se što sam te upoznala, jer mnogo znam o tebi iz babine priče.

– Znate, ja nisam baš tako fina i ljubazna uvek – nastavila sam krajnje iskreno – kad mi se neko ne dopada, ja sa njim ne pijem kafu, a govorim samo ako moram.

Miličin melodičan, snažan, grleni smeh, prolomio je i kuću i voćnjak, sve do početka šumice na kraju imanja. Veselo je zatapšala rukama:

– Hihihihii, da, da, znam. Reče mi tvoja baba, više puta, da smo ti i ja, kao rod. I ja sam takva. Ne znam ti ja to, cile – mile. Odmah poznam kad me neko bena.

Deo rečenice poznam kad me neko bena, za one koji ne znaju, znači, prepoznajem kada me prave ludom. Zbog toga što je to dijalekt karakterističan za Dalmaciju, Liku i deo Bosanske Krajine, nisam mogla da je ne upitam, odakle je. Tako je Milica otpočela svoju priču. Preneću je autentično, onako kako mi je pričala, na dijalektu kojim je govorila:

– Ja sam ti, curo moja, rođena pred rat, u jednom malom selu u Lici, na tromeđi sa Dalmacijom i Bosnom. Bilo nas je sedmero djece. Nekim čudom, preživjeli smo rat, po zbegovima. Kad je došlo oslobođenje, mili Bože, naše sreće. Bar nismo morali bježati po šumama. A glad? Glad je bila velika, skoro ka’ i u ratu. Trebalo je nahraniti tolika usta. A, moj ti je ćaća bio dobar i pošten čovjek, nije taj zna’ da se lakta po tijem odborima i da se prenemaže ka’ neki – pravila je Milica grimase i gestikulirala podrugljivo – što su ka’ tobož’ bili veliki borci, a sjedili ženama uz skute. Al’, što možemo? To je uvijek tako bilo. Hrabri ginu, a ove lisičetine, dijele plen. Ae! Bilo je tada, dosta djece u selu. Odmah nakon rata, pošla sam u školu. Ajme meni, baš sam voljela ići u školu. Bila sam odličan đak. Ništa drugo, osim škole, mi nijesmo imali. Jedva sam čekala da prođe raspust, jer smo na raspustu, radili teške poslove od jutra do sutra. Malo, malo, kopajući, pogodiš motikom u kamen. A vidi, ove miline, ovdje – pokazivala je rukama na bogatstvo prirode koja nas je okruživala.

– I, onda ste došli u kolonizaciju? – pretpostavljala sam, ali totalno pogrešno.

– Ma, kakvi. Svi moji su ostali tamo, samo sam ja riješila da se koloniziram – opet se Milica smejala snažno i iskreno – da živu glavu i pamet sačuvam.

– Od koga – grizla sam sveže ubranu jabuku i radoznalo je posmatrala.

– Eeeh, od koga?! Od onog crnog vraga, što me je prevario. Od one benetine. Ali, neka ga na miru, pokojni je, pa neka leži tamo – đe je.

– Znaš kako ti je bilo – nastavila je Milica sa nekim pobožnim mirom – kad sam završila osnovnu školu, ja sam htjela ići dalje, ali ćaća nije ima’ novaca da nas šalje dalje u školu. Taman smo imali toliko, da nijesmo gladni, ali smo bili željni i kocke šećera, a jadno ti bombona ili čokolade. Za čokoladu smo samo bili čuli. Nijesmo ti je bili ni vidjeli. Kad, jedan dan, doša’ on. Ne znam ja ni zašta je on doša’ u naše selo. Valjda nešto raditi, šta li?! Bilo mi je 15 godina. Vele ljudi da sam baš bila lijepa. A, vrag zna, valjda jesam kad tako  vele?  – smejala se tako slatko, da nisam imala dilemu čime je osvajala, na mah. – I on je bio lijep i mlad – nije Milica pravila pauzu. Bilo mu je 21 – 22 godine. Odmah se počeo motati oko mene. Svako veče, obilazio je oko moje kuće i čekao da izađem. Donosio mi je čokolade. Hej, znaš ti šta je to bilo u ono vrijeme?! Pričao mi da me voli, da sam najljepša cura koju je ikad vidio, da bez mene ne može da živi…zaljubila sam se, k’o kakva tuka. Vidjeli su to i ćaća i mater, pa mi je ćaća priprijetio, čuvaj se ti njega, taj će tebe prevariti. Znam ja kak’i su oni. Znala sam i ja da se ćaća raspita’. Al’, ko ćaću sluša kad se zaljubi?

Jednog dana, doša’ on k meni i veli – ako tebi ćaća brani, ja ću doći po te, da te ukradem. Vodiću te mojoj kući u moje selo. Niko nas neće rastavit. Tako je i bilo. Teško mi je bilo ostaviti moje, ali nisam mogla da zamislim da može biti drugačije, nego da se udam za njega. On je živio sa materom. Nije mnogo prošlo, ostala sam trudna. E, ali nije mnogo prošlo, ni kada sam vidjela da on nije onaj, za kojeg se pravio da ’est! Meni stomak do zuba, a njega skoro nikad u kući nema. K’o, tobož’, stalno je na terenu?! Sumnjala sam ja, đe je taj njegov teren, pa sam jedne noći, riješila da ga pratim. Tamo đe sam mislila da mu je teren, tamo je i bio. Kod neke cure, u obližnjem zaseoku. Zavukla ti se ja u neki grm i slušam. A on, priča priču koju sam ja i nekad i slušala i nudi je, onom istom čokoladom. Ne znam  ni kako sam potrefila da se vratim nazad, onako munjena i besna. I danas se čudim, kako sam se suzdržala da ga odmah ne napadnem? Kako sam otrpela dok nije doša’ kući? Prvo je priča’ kako to nije istina i kako su mi drugi „napunili“ uši lažima. Kad sam mu rekla da sam  bila tamo i opisala mu svaki detalj, udario me je. To je bilo prvi put.

Imala sam 16 godina kada sam rodila sina. On je nastavio da me tuče. Čim mu se nešto ne sviđa, ako je neraspoložen, i tako, što ja znadem zašto? Požalila sam se njegovoj materi. Ona meni veli: – Što moreš, snašo?! Tako je to. Trpela sam i ja njegovog ćaću. Sve žene trpe. Tak’a je sudbina.

E, mislim ja, to nije moja sudbina. Mene ćaća nije nikad udario. Ni mene, ni mater, niti bilo koga. Mene niko tući neće!

Vratila bih se ja ćaći i materi, da su oni imali od čega da nas izdržavaju. Kud ću nazad,  u ono zera sirotinje? Nije mene bilo sramota od naroda. Bilo me je sramota, što ćaću nijesam poslušala. Zato sam riješila da pobjegnem. Ali kuda? Imala sam samo dijete od 8 – 9 mjeseci. Ništa više. Ni novaca, ni prijatelja, ni škole, ni krova nad glavom. Mislim ja, kuda bih mogla ići i kako da prehranim i dijete i sebe?

Čula sam kako ljudi pričaju po selu, da na Dunavu, ima neki grad koji se zove Apatin i u kojem ima puno nekih fabrika i da puno naših ljudi tamo radi. Nijesam ja tada znala ni kako se tamo ide, ni gdje je tačno taj grad? Kako bih i znala, kada nikad to tada nijesam  bila makla dalje, od ovih par sela. Sve sam, izokola pitala, odakle polazi voz, kada polazi, kuda  prolazi, gdje se presjeda, koliko se putuje, koliko košta karta?

Slušala sam je netremice. Bila je toliko živahnog izraza lica, sa takvom mimikom, žarom u očima, emocijom kojom je odisala, da sam imala utisak, da na njenom licu vidim ceo događaj. Sve te likove, pejzaže, kuće… Kao na filmu. Nizala je Milica svoju priču, tako glatko i pitko, da nije bilo potrebe da joj postavljam potpitanja, ali jedno mi se otrglo:

– Je li vas bilo strah?

Htela sam da mi dočara kako se psihički osećala, šta ju je guralo napred, a šta sputavalo i koliko? Nije njoj trebalo dodatno pojašnjenje. Nastavila je jasno i sigurno:

– Bilo me je strah, kako nije?! Prvo, da me ne uhvate u bijegu, pre nego što se domognem voza. Onda, ako stignem tamo, gdje ću se smjestiti? Šta raditi? Čime dijete prehraniti? Eh, svašta je mene mučilo. Samo, znala sam da šta god da mi se dogodi, ne može biti gore od ovoga, što sada imam. Jedan dan, pokupim ja mog malog,  torbicu nekih prnja,  hrane za jedan dan i uzmem nešto malo novca koji je mali dobio kad se rodio, a koji sam sakrila. To je bilo toliko, koliko je koštala karta, otprilike. Svekrvi kažem da idem da vidim moje i da ću se vratiti prije mraka. I pravo na željezničku stanicu. Gledala sam lijevo – desno, da neko poznat ne bane. Šta ću reći, kuda sam i zašto krenula? Srećom, voz je krenuo pre nego što je naišao bilo ko poznat. Taj osjećaj koji mi je prošao kroz cijelo tijelo, koje se po inerciji cimnulo kada je lokomotiva povukla kompoziciju, nikad neću zaboraviti. Osjetila sam da sam pokidala sve lance koji su me okivali i krenula u nešto bolje.

Pokušavala sam da dočaram situaciju u kojoj se ona tada nalazila. Kako je devojčici – ženi – majci, koja se prvi put otiskuje na dalek put sa malom bebom? I to ne radi turizma, zabave, provoda… Prvi put, bez ičega, daleko od svega poznatog, kao beg u borbu za bolji život. Bez ikakve potpore i izvesnosti, samo sa verom u samu sebe. Samo sa verom u samu sebe?? Nije to „samo“. To je ključ za gotovo svaku bravu. Iz takvih misli, prenuo me je nastavak njene priče:

– Na stanicu u Apatinu, voz je stao u sumrak. Sreća, bio je ljetnji dan, pa se nije rano smrkavalo. Krenula sam sa stanice, noseći dijete u naručju i onu sirotinjsku torbicu u drugoj ruci. Šta ja znam, krenula sam tako, prvom ulicom na koju sam naišla, nasumice. Gledala sam one kuće, ljude, bicikle. Bio je i po koji auto. Nisam znala ni gdje ću, ni šta ću. Da mi je bar da ovu noć, provedem pod nekim krovom?! Šetala sam tako, gore – dolje, nekom velikom ulicom, kad mi je prišla neka baka. Rekla mi je da je sjedila na klupi i vidjela da se šetam tako, kao da ne znam kuda ću. Pitala me je odakle idem i čije je to dijete što nosim. Ja sam joj odmah sve rekla. Ništa nisam krila. Onda me je ona pozvala u njenu kuću. Živjela je sama, kuća je bila velika. Poreklom, i ona je bila iz nekog sela iz mog kraja. Kaže ona meni: – Hajde ti sad da jedeš i da to dijete nahraniš, a sutra ćemo vidjeti šta ćemo. Ići ćemo ujutro u fabriku čarapa, tamo ima posla za vredne cure.

Tako je i bilo. Posle nekoliko dana, počela sam raditi u čarapari, a kod bake sam ostala kao podstanar par godina. Voljela sam je ka’ rođenu mater. Ona mi je i malog čuvala.  Njoj se nikad ne bih mogla odužiti. Jesam i ja njoj pomagala sve što sam mogla, ali malo je to spram onoga, što je ona meni učinila.

Tu joj je, prvi put, zasuzilo oko. Na spomen  dobrote i humanosti. To su takve žene. Ne možeš ih videti da plaču ni u najgorim mukama, ali kada ih dotakne ljudskost, ljubav, razumevanje, otvori im se i srce i duša, pa teče u potocima. Ljubav i dobrotu dele. Ono loše odbace, kako bi Milica rekla, k vragu.

Milica je ostala kod bake, dok se nije udala za Milana, sa kojim vrlo skladno živi i dan danas. Milan je bio oficir JNA, stariji od nje, ali neženjen, pa se opet cela malograđanska klika obrušila da osujeti vezu sa grešnom raspuštenicom. Duga je to priča. Milica baštini razne istinite priče i anegdote, pa sam je, prilikom narednih susreta, rado slušala.

Prvu,  najvažniju bitku, okončala je kao pobednica. Zahvaljujući svojoj hrabrosti i strategiji. Strategija koja je gotovo uvek osuđena na propast je takozvana: KRENI – STANI!

Zbog te strategije, kreni – stani, danas se mnogi vrte u krug, i udaraju zarobljeni, kao muve kad ih zarobiš staklenom teglom ili čašom. Muva ima utisak da je slobodna, jer je staklo providno. I tako ošamućena, opet sa iluzijom o slobodi, udari glavom i skljoka se. Sve misleći, šta ako ovo, šta ako ono, da konsultujem ovoga, da priupitam onoga, da sačekam da se razvedri, da ne prenaglim, da ovako, da onako…?!

I? Nekima ceo život prođe u predomišljanju i udaranju glavom uvek na isto mesto u staklenom zidu kojim su se ogradili od raznih strahova, ne znajući da se od straha niko nije ogradio. Strah je u nama i neće nikoga napustiti, sve dok u stilu Baš Čelika, ne stisne petlju, ispuni grudi vazduhom i snagom, i razbije okove koji ga sputavaju.

Po meni, recept je vrlo jednostavan. Mnogo hrabrosti, malo sreće, pregršt osećaja za druge, šaka humanosti i podrške. Ovaj jednostavan recept, zamenjen je nekim komplikovanim, vrlo bljutavim, koji se meni ne sviđa, niti ga konzumiram.

Možda grešim, ali od tog komplikovanog recepta, u kojem je dominantan sastojak prenemaganje, mnogima prođe voz, pa se čude, kako to da je odjurio, bez njih?!

Milici, na sreću, nije prošao voz. Nije teško zamisliti, šta bi sa njom bilo, da jeste?!

Zbog ove priče, kad god čujem ili pročitam da neko koristi odavno izlizanu reklamu, ili jesi, ili nisi – lav, meni se neobjašnjivo nametne izmena, ili jesi, ili nisi – Milica!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.