– Jaooooj, subota je, što ustaje tako rano i još nađe nešto da čangrlja?

– Možda mu je baba kupila novu zvečku, govori moja sestra hrapavim glasom, nasilno probuđenim, dok se kikoće i navlači ćebe preko glave!

– Možda i jeste?! Stvarno, on je njeno detence, njemu nije još ni pedeset, a njoj nema ni devedeset, prihvatam njenu šalu i aluziju na našeg oca i babu.

Doduše, nije mi baš mnogo ni ostalo, kada me je, po ko zna koji put, probudio subotom pre sedam. Niti mi se ustaje, niti mi se spava. Mislim, ustaću iz radoznalosti, samo da vidim šta sad čangrlja?! Kako li samo uspe da svakog subotnjeg jutra, pronađe bučnu zanimaciju? Dobro kaže ova mala, kao da mu baba, kupuje svake srede, novu zvečku na seoskoj pijaci.

Zatičem ga u predsoblju, prevrće alat po nekoj kutiji.

– Tata, šta radiš tako rano?

– Nije rano, odakle ti to? Sad je 7.15.

– Kako nije, subota je?! Tata, 7.15???

– Meni nije! Ja radnim danom ustajem u 5.00! A i ti, bolje ti je da ležeš ranije i ustaješ ranije!

– Zašto?

– Zato što je bolje! Sav normalan svet noću spava, danju radi. Ti ne! Gospođica noću uči, ide u disko, tamo nađe neke tobožnje drugare, koji po ceo dan zovu na MOJ telefon, da mi zvrnda mozak i u kući i u kancelariji. A, danju bi da spava?! Ma nemoj?! Ti da spavaš, a ja da ti glumim sekretaricu?!

– Kakvu sekretaricu, nije niko zvao?! Svi spavaju, samo ti čangrljaš. Šta ti je jutros?

– Nije meni ništa, nego iz kupatila pravac kuhinja, skuvaj kafu i ne blebeći. Ja sam tebe rodio, ne ti mene!

– Nisi me ti rodio, nego mama!

– Ako ti dođem tamo, zapamtićeš me. Samo ti laj! Tebe ne bi nadlajala ni Advokatska komora. Da se udruže u glas, nemaju šanse protiv tebe!

– Što si nervozan?

– Nisam nervozan i ne vredi da ti pričam. Ionako ne bi shvatila. Shvatićeš jednog dana. Taman onda, kad ti dođe vreme!

Odem da kuvam kafu. Odbrusila bih mu, samo da mi nije tata i da ga ne volim toliko. Znam ga, odlično. Mora on, uvek nešto da prigovara. Čisto da se zna, da je on glavni. Proći će ga, čim popije kafu. Mada, malo me je i uvredio. On meni: Ne bi ti to shvatila! Kako može tako da mi kaže, kad zna da sve shvatam?

Ipak, rešim da prvo ispitam mamu. Ustala je i ona, samo  nisam znala. Čeprka po cveću na terasi.

– Što je tata nervozan?

– Nije!

– Nešto mu ipak jeste, ako nije nervozan?!

Nije mu ništa. To je normalno. Ima 45 godina, majku koja je bolesna i sve više postaje detinjasta. Posla preko glave, brine šta će biti sa vama. Vidiš kakva su vremena? Daj Bože da ne bude rata, ali „mrka kapa“. Vidiš da platu više dobija u pilićima i salamama, nego u novcu. Znaš njega? Nije od ovih što se „snalaze“. Ovi, iz inostranstva, skoro su otkazali sve porudžbine. Šuška se, da će mnoge slati na SIZ ili penzionisati, ako ispunjavaju uslov. On ne ispunjava uslov za penziju, a kome on treba sa 45 godina? Da počinje ispočetka?

Oni stvarno misle da je meni lako? Ni mene niko ne pita da li mi se uči ili ne uči? A baš mi se, ne uči, sada. Nije da neću, nego baš ne mogu. Što baš da se zaljubim u sred ispitnog roka? Dobro kaže ćale: Sav normalan svet se zaljubljuje na leto, samo ti, u sred zime. Baš me to nervira?! Što baš sad, kada imam toliko da učim? Lako je matorcima, oni se više ne zaljubljuju?!

Pijemo kafu, konačno, nešto dobro ovog jutra. Moj ćale, zategnut, sveže obrijan u trenerci, ja raščupana u pidžami. Ne da mu đavo mira.

– Samo da ti kažem: Sve sam se raspitao. Onaj, što te zivka po ceo dan, nije ti baš nešto. Znam čiji je. Tata mu nije loš čovek, a mama mu je opajdara. On je mamin sin. Vodi računa.

– Odakle ti sve znaš, majke ti?

– Ko? Ja? Sve ja znam! Ti samo gledaš kako on ima lepe plave oči. I ne vidiš ništa drugo? Šta ima u glavi, nema veze! Da malo bolje razmisliš, videla bi koliko je glup?

– Ko je glup? On uopšte nije glup. On je bio vukovac i studira elektrotehniku.

– Može on da studira šta hoće, ali da je pametan, zapamtio bi kada si mu rekla šta radiš i da ćete se videti. Ne bi te zvao, svakih 15 minuta, da te pita jedno isto.

Sada mama stupa na pozornicu.

– Što si ljubomoran? Isti si kao tvoja mama. Tako je i ona, svakoj našla manu. Znam ja dobro, našla je i meni, ali baš me briga.

– Ja ljubomoran? Ja uopšte nisam ljubomoran? Šta me briga, neka se udaje za koga hoće. Posle će se sama kajati.

– Tata, šta ti je? Ne pada mi na pamet da se udajem. Ti si nešto loše sanjao noćas?

– Nisam ja ništa sanjao, slabo spavam, skoro da i ne spavam, nego znam. Tako, sada, Milutin muku muči sa onom njegovom malom. A lepo joj je, ljudski govorio, da se ne udaje za onog, onog… – ne izgovara do kraja, jer ne može da nađe pristojnu reč.Ja imam 20 godina!

– Stvarno? Kakvo iznenađenje?! Čestitam gospođice Prica, zaista, Vi ste čudo?! Kakva divna novost?!

Srknem kafu do kraja. Sad ću da šmugnem, dok ono nešto odvrće. Udubio se, neće ni primetiti. Krenem polako, dođem do vrata, i opet ga čujem.

– Probudi onu malu. Do kada ona misli da spava? I reci joj, da se ne šminka pred ogledalom u liftu, jer sam joj zabranio da se šminka uopšte, ne samo u našoj kući. Sve ja znam!

Kada je prošlo ovih 25 godina, ne bih znala da objasnim, ni za nagradu od milion dolara, u kešu. Imam utisak da su mi pobegle. Brojim, sve su tu. Kada brojim i kada se sećam. A opet, nekako, nedostaju. Nešto nije u redu sa računicom?! Sa mnom ili sa računicom? Verovatno sa mnom. Ćale je stalno govorio da ja nisam kao normalan svet! Uh?! Dobro sam se setila ćaleta, da proverim istoriju na google-u, dok ovaj mali spava. Neće da mi kaže koja je ta što sad sa njom izlazi, ni kako se zove, ništa! Sada, ne može čovek da prisluškuje, kao nekad, dok mu dete priča na fiksni u predsoblju.

Zatim, da pritisne „redial“ da proveri, koji je broj zvalo. Posle okrene 988 i kulturno pita čiji je to broj. Ljubazna telefonistkinja sa druge strane, kaže sve što normalnom čoveku treba: Ime i prezime, adresu, sve. Kad sazna adresu, odmah vidi ko živi u blizini, da li Milka, Živko, Milutin. Uvek ima neko, da ti sve potanko ispriča o vlasniku telefona. Kakvo je ovo vreme došlo?!

Gledam onu istoriju na Google-u, ma vidi molim te? FB, FB, FB…Ma, koliko  ih se pojavljuje u ovoj istoriji, nije samo jedna, šta je ovo? Hm? Kako  sad da znam, koja je ona, sa kojom se on viđa? Kao da je važno? Koja god da je od ovih što vidim, ni jedna nije baš nešto naročito?! Važno da ova ima lepe plave oči?!

Kao da nemam pametnija posla? Neću još da zovem mamu, rano je. Samo da čujem je li bolje od jutros? Baš je ostarila, od kada nema tate. Bojim se, da se ne uplaši što je zovem tako rano? Nije jako rano, sedam sati, ali ona će me pitati šta je bilo, što ne spavam? Može da se desi da me povuče za jezik, pa da počnem da joj pričam, te kako  slabo spavam, te ovo, te ono.

Idem, da nešto da poradim po stanu, imam posla ne znam šta bih pre, subota je. Nešto se ipak nije promenilo. Još uvek sam čupava i ličim na  – baobab!

Vremenom, gledajući sebe, primetila sam, da ljudi kako stare, sve više liče na afričko drvo baobab. To je ono, što izgleda kao da je naopako okrenuto. Da je, glavačke nabijeno u zemlju i da mu se, umesto krošnje, vidi korenje.

Da. Vidi se korenje. Sasvim jasno. U mladosti sve ima blaže konture, sve je savitljivije, lakše se oblikuje. Do neke tačke. Od te tačke, pa na dalje, svi su slični baobabu, samo… Neki to prihvataju, a neki su užasnuti time.

Nama, koji smo pregurali pola ili oko pola veka, nije lako. Kažu nismo za penziju, ali nam ne daju priliku, ni da ponovo počnemo. Kome trebaju ljudi od pedesetak godina, gore – dole? Nismo mi za staro gvožđe, ma šta god ko mislio. Nagomilali pune kofere života, pa kao tegleća marva, samo vuci! Do kada? Odavde do večnosti?!

Osećam kako me hvata nervoza, dok razmišljam kako je moja generacija, gore-dole, izložena diskriminaciji. Kad treba da teglimo, onda smo mladi. Kad treba da uživamo u onome za šta smo se borili i izborili, da nam malo lakne na duši, da se opustimo, onda smo stari. Kao čardak, ni na nebu, ni na zemlji! Šta mi vredi da se nerviram? Ništa. Evo, počela sam ovo da odvrćem, nemam snage, nerviram se bez veze. Ispadoše mi kombinirke. Na pločice. Zvoni čitava zgrada, ne samo moj stan. Evo ga, ovaj moj „mali“ na vratima-

– Mama, šta radiš tako rano?

– Nije rano, odakle ti to? Sad je 7.15.

– Kako nije, subota je?! Mama, 7.15???

– Ti bi mogao da ustaješ malo ranije i angažuješ se malo.

– Oko čega?

– Oko svega. Najviše oko učenja. Da li ti, mali, misliš da se ekonomija sama završava?

– Ne mislim. Učio sam noćas.

– Sav normalan svet uči danju, samo mladi gospodin noću.

– Baba kaže da si i ti učila noću.

– Ma nemoj, baba ti je rekla da je bolje da upišeš nešto drugo, a ti si ipak upisao ekonomiju.

– Što mačka koti, to miša lovi!

– Ako ti dođem tamo, zapamtićeš me. Samo ti laj! Tebe ne bi nadlajala ni Advokatska komora. Da se udruže u glas, nemaju šanse protiv tebe!

– Što si nervozna?

– Nisam nervozna i ne vredi da ti pričam. Ionako, ne bi shvatio. Shvatićeš jednog dana. Taman onda, kad ti dođe vreme!

– Ja imam 20 godina, nisam glup, mogu da shvatim!

Ćutimo. Ne možeš, mislim u sebi. Neću da se nerviram. Daj da pustim radio, kao nekad. Biram stanicu bez vesti, bez politike. Samo muzika. To mi treba! Samo muzika! Evo je, moja omiljena stanica, a sa radio talasa, peva Oliver Dragojević:

„Oprosti mi pape sve te grube riči
i moj život sada na tvoj zivot sliči
oprosti mi pape, sad razumin tebe
gledan tvoju sliku gledajuci sebe

……………………………………..

oprosti mi pape ća san druge sluša
ja san pape isti jer san zivot kuša“

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.