Ni kosa, koja se sasvim omotala preko njenog lica, nije mogla da spreči zrak sunca koji se probijao, prvo kroz napola spuštene šalukatre, zatim, kroz pramenje kose, oštro kroz kapak, pa pravo u zenicu oka.
Mrzovoljno se okrenula na drugu stranu, pokušavajući da iščupa lice iz tog haosa od kose. Iako budna samo na tren, taj tren, bio je dovoljan da je vrati na brodolom koji se odigrao protekle noći. Tako je i izgledala. Kao da ju je okean izbacio na obalu, posle borbe sa talasima, dok se čvrsto držala za nekakav balvan da ne potone. Kao da je bila izgubila svest, pa se osvešćena pitala gde je i kako to da je još uvek živa. Zgrčena, skoro polumrtva, u uglu kreveta, postala je svesna da je gotovo. Sa spavanjem. I ne samo s njim.
I ne, samo s njim… I, ne… I, ne!
Pokušavala je da ustane. Evo, sad će. Samo da pokupi delove po krevetu, da ih zašije na mesta gde su nekad bila. Polako. Prvo, noge. Hej, glupava, to je leva. Tako. Leva – levo, desna – desno. Kakav užasan bol. Mamicu mu, kako kasapi, precizno, po preponama, zatim, odvajajući listove od butina, oštrim rezom preko kolena. Stopala, samo što nisu otpala. Klecala je, kao tek rođeno ždrebe, kada pokušava da stane na noge, prvi put. Samo, nema kobile da je ohrabri. Nema nikog. Nikog. I bolje. Samo još fali da je neko vidi takvu. Vukla se bosonoga do frižidera. Buljila je u frižider, nemajući pojma šta u njemu traži. Vodu, valjda?
– Ma, koji će mi voda?! – mislila je – Ionako me je poplava izbacila.
Tresnula je vratima frižidera jer ju je bes ponovo preplavio. Samo za tih nekoliko, tromih koraka, koliko je trebalo da dođe do frižidera. Na šta ličiš – vrištala je u sebi – hronični alkoholičari izgledaju kao manekeni spram tebe. A ti, da se ovako unakaziš bez kapi alkohola?!
Dok je nestrpljivo srkala vrelu kafu, koja ju je šurila po jeziku, čula ih je kako se svađaju. Pokušala je da ih prekine.
-Hej, meni treba mir. Umuknite! Dosta. Da ste oboje ućutali. Odmah!!
Znala je da uzalud viče. Oni neće skoro ućutati. Prvi je počeo Razum.
– Je l’ vidiš šta si napravio? Pogledaj šta si napravio. Pogledaj na šta liči?! Sve je to zbog tebe.
Srce se nevešto branilo:
– Nije to zbog mene. To je trenutno. Proći će to. Mora ponekad da naiđe oluja. Pa, ne sija uvek sunce. Što se ti uvek praviš pametan?
– Ne pravim se pametan. Ja jesam pametan. Samo, ti nemaš ni trunke razuma, i nikad nećeš imati pojma o čemu ti ja stalno pričam – Razum je tek hvatao zalet u napadu – ti si nepopravljiv slučaj. Stalno joj govorim da tebe ne sluša, ali ne vredi. Toliko si dosadan i naporan, pa ona, uvek popusti.
– Ma nemoj, a šta bi ti? Da provede ceo život bez ljubavi – tu se i Srce okuražilo – ti, majke mi, nisi normalan.
– Ja sam normalan. Sasvim normalan. Za ovog skota, koji bi danas trebalo da bude Bogu zahvalan što ga sinoć nije izbacila kroz prozor, i koga jutros boli uvo kako je ona, od početka sam govorio da nije za nju. I slušala me je. Dugo me je slušala. A ti? Tebi se svaki kreten dopadne. I onda, navališ svom snagom da je ubeđuješ da proba: Hajde, izađi s njim. Vidi, baš je fin. Nije on kao ostali. Oh, kako je sladak – rugao se Razum Srcu, oponašajući ga kako slatko opija svojim upornim šaputanjem.
– Ti baš nemaš srca. Kako te nije sramota da sad likuješ?! Možda ti nisi u pravu? Šta ako se pomire? Ti si pametan, pa sigurno znaš da će se on njoj javiti – Srce se nije predavalo, ironično provocirajući Razum, koji je već kipteo od srdžbe.
Nije Srce baš tako naivno, kako se predstavlja. Pogodilo je Razum, baš tamo gde nije trebalo. Razum je prošištao:
– Dok se gospodin bude javio, ako se bude javio, ja ću već podići kineski zid. Ne oko tebe, već oko nje. Odavno sam spremio materijal, samo sam čekao. Tako da skot neće moći da ti priđe ni kilometrima. Naposletku, ti bar trebalo da osetiš, kada već ne umeš da misliš, da se ne radi o njegovoj ljubavi. Mućni malo. Nije Ljubav ono što se sa Poštovanjem nikada nije upoznalo. Zbog toga, već sam pozvao Ponos u pomoć. Ponos neće dozvoliti ponižavanje, ma koliko mu ti budeš dosađivalo, kukajući za svojom ljubavlju.
– Nisi fer – jadalo se Srce – ti uvek zoveš Ponos u pomoć, kada ti i ja zaratimo. Protiv vas dvojice, nemam šansu. Hm, Razum i Ponos su muškog roda. I Bes, takođe. Samo je Ljubav ženskog roda. Pusti, da bar ode Bes. Ne želim više da se raspravljam u ovoj neravnopravnoj situaciji.
******
Nekada davno, kada sam se požalila da me neki dečak, stalno čupa, provocira, uznemirava, rekli su mi da me voli.
Da je to način da mi pokaže ljubav. Nisam u to poverovala, ali bila sam suviše mala da bih im odbrusila, kada sam prvi put čula „da nema ljubavi bez bola“. Nema ni života bez bola, ali nema života ni bez ljubavi, ni bez radosti. Ne boli sve jednako. Male rane, sitne ogrebotine, iako bole, brzo zarastu. One su površne, bezazlene, ne ostavljaju ožiljke.
Kada nas neko povredi iz nehata, zaboli, ali malo. Brzo prođe, trajno se zaboravi. To ne ostavlja traga, ni u srcu, ni u razumu. Ne vređa dostojanstvo.
Ako sebi dopuštamo da se u nama stalno vodi rat između srca i razuma, dok trpimo užasan bol, krpeći svoje udove i hodajući sa oblogama od iluzija na ranama, koji ne mogu ni da zarastu, jer ih iznova nešto truje i povređuje, to je svašta, samo ljubav – nije.
Tamo gde ljubav stanuje, srce i um se ne raspravljaju svako jutro uz prvu kafu.
Iako ljubav stanuje u srcu, ni razumu ona nije mrska. Naprotiv. Čim se razum buni, svađa, preti, srce bi trebalo da oslušne signale. Da ga ne ignoriše.
Preživela sam razne brodolome, ali samo dva puta gore opisana jutra. Rešila sam, da trećeg takvog jutra, u kome izigravam sopstvenog hirurga, bolničarku, anesteziologa – neće biti.
Ma, kakav je to balvan, za koji sam se grčevito držala, bojeći se, da ću bez njega da potonem? Zašto samu sebe varam? Isplivala sam jer sam plivala, a ne zato što sam se grčevito držala za balvan. Ko je taj, šta on ima, da bih se ja u toploj postelji, osećala kao da sam na hirurškom stolu? Ma, da je ceo svet njegov, nije vredan patnje, ni jednog jedinog dana.
Od tada, a ima tome dosta godina, čim razum počne da se raspravlja sa srcem, okrenem se i odem. Znam čemu to vodi. Što da čekam da zarate, pa da lečim duboke rane i ožiljke? Prvu jutarnju, pijem u miru. Sama ili u paru, manje je bitno.
Zato, nikad neću poverovati da „nema ljubavi bez bola“, kao što neću poverovati da te neko voli, a ne poštuje. Da te kinji, čupa, provocira, nervira i vara – u ime ljubavi?! Znaju to i razum i srce, jer samo kad su oni u harmoniji, naša duša treperi od radosti. Ako se svađaju, svađaju se s razlogom!
Sve ostalo je grčevito držanje za neki balvan, jer se bojimo da se prepustimo sebi. Veri, da možemo da zaplivamo, hrabro i snažno, a ne da nas poplava izbacuje zbog nekog balvana?!
Čega se bojimo, kad znamo da sunce izlazi svakog jutra i da će njegov zrak i nas pomilovati? Sunce se uvek probije, čak i u ona teška sumorna jutra, kada nam je mrsko što smo se probudili.
Onaj ko te u suze tera, taj te i voli – nepoznat autor.
Možeš misliti?! Da mi je da se ispričam sa tim autorom! Mora da je neki balvan?! Ili balvan, ili cepanica? Šta god da je, đavo da ga nosi. I njega, i takvu ljubav.
