Suzdržavala sam se dugo. Onoliko koliko sam mogla da trpim.

„Dugo“ je toliko rastegljiv pojam pa se, osim jedinicama za merenje vremena, meri se i količinom nečijeg strpljenja. Mada, i te precizne mere su relativne! Ko mi kaže da mu jednako brzo protekne 15 dana na godišnjem odmoru i na poslu, častiću ga!

Ako znamo da je „strpljen-spašen“, mogu li da koristim frazu, nestrpljiv – nespašen?! Dođe mu na isto, ako je to tačno! Trebalo bi. To se zove implikacija.

Htela sam da budem „spašena“, pa sam ćutala na neke teme. One teme koje su po meni izlizane i nezanimljive, pa sam rešila da o njima ćutim i da budem strpljiva u odnosu na njih. Da čekam da prođu same od sebe. Samim tim, da  postanem spašena i obezbedim sebi mesto u raju, bar na vrh galerije, u ćošku.

Eto! Opet sam zabrljala poslednjom rečenicom. Vernici će opet da se žale na mene. Nije meni što će da se žale, nego ću morati da slušam njihove propovedi u stilu: „Blaženi su oni koji poverovaše, a ne videše.“

Onda ću ja njih pitati da mi objasne par pojava, na primer, da li će oni meni verovati, ako budem obećala da ću platiti, a oni novac ne budu ugledali! Ni na računu, ni u džepu! Onda će oni meni da sam bukvalista i blablabla, a ja neću nikako odustati i biti zadovoljna njihovim objašnjenjima, pa ću opet pitati nešto što nije baš zgodno i tako…ode mast u propast.

Pošto odavno znam da mi spasa nema, i to samo i isključivo zbog lajanja, iako unapred znam šta će koga da naljuti, sad ću da spomenem nešto zbog čega mnoge žene negoduju i dure se na mene kada o tome pričamo. Dure se, taman isto, kao dete kada rešiš da mu konačno saopštiš da nema Deda Mraza i da je svih ovih godina, dolazio maskiran Voja sa prvog sprata. Jeste da je ono i pre toga nagađalo da to jeste Voja, jer je konstatovalo da „Deda Mraz ima isti glas i isto se smeje kao komšija Voja“, ali opet! Možda se boji da je odluka da mu to konačno priznaš, početak ere nedobijanja poklona?! Da je sa poklonima završeno, za vjeki-vjekov?! Amin! Amin zanemarite, greškom napisano.

Evo, evo…nemojte biti nestrpljivi, sad ću reći šta mi je na umu. Nestrpljiv – nespašen, sećate se?!

Srodna duša i Mister Pravi u paketu. Oni su, nekako, neodvojivi. Trpela sam, mame mi moje, ali sada već ličim na onog psa iz crtanog filma, što ga buva stalno ujeda, a on ne sme da se češe, pa dok trpi, menja boje i dezene,  sve dok ne postane kariran. I na kraju, opet mora da se češe. Buva peva: „Food around the corner“, a ovi oko mene o srodnim dušama.

„Otkriće“ srodne duše, prema ovome što slušam i gledam, uvek podrazumeva neku večnost, neko trajanje u beskonačnost ili bar do smrti. Prekjuče sam završila kuvanje ručka, dok mi je jedna poznanica pričala kako je upoznala divnog čoveka, ali se boji da se ne razočara, pa ne zna da li da izlazi sa njim! Šta ja mislim?! Zamalo mi telefon nije upao u rižoto koji sam mešala u tom momentu.

– Mislim da je najbolje da se zabarikadiraš u stanu, spustiš roletne i čekaš da umreš!

– Daj, što si takva?! – durila se ona – Zašto si tako sarkastična?! Ja bih samo da nađem neku srodnu dušu i da se ne razočaravam više!

– Mislim da si ti i do sada nalazila srodne duše, samo si ih konzumirala nakon isteka roka.

– Kakoooo?!

Jednostavno! Svi oni ljudi sa kojima smo dobrovoljno provodili neko vreme u životu, bili su nam srodni. Više ili manje. Duže ili kraće. Dakle, svi smo imali srodne duše, jer da nismo, ne bismo sa njima ni bili. Svako od nas je ponekad sam sebi nekompatibilan, a kamoli nekoj drugoj osobi, ma koliko mu ona bila bliska. Svi pričaju o tim srodnim dušama. Te gde su, te kad će naići, te da li ćemo se ikada sresti. Meni to izgleda kao da se pitaš, da li ćeš sresti svoga klona.

Strah od promašenih veza? Kada veze postanu promašene? Ako se ne radi o patologiji, tu prvenstveno mislim na razne oblike zlostavljanja, onda kada im istekne rok. Kao pašteti kada se potklobuči poklopac, a ti iako to vidiš, baš hoćeš da jedeš. Da se ne baci! Šteta. I onda se, kao, svi čude što si se otrovala, a zapravo je trovanje jedino što se realno moglo očekivati.

Eto, toliko života prođe, a srodne duše nema. E, kuku meni! Kako je prepoznati, ako je uopšte ima? Pokušajte da se setite koliko je ljudi prošlo kroz vaš život, a koje ste odmah odbacili. Što ste ih odbacili, bez da im pružite šansu? Da nije među njima bila srodna duša? Odbačeni su odmah jer vam se nisu svideli. Nešto vam je bilo odbojno, kao što vam je kod ovih drugih nešto bilo privlačno. I trajalo je samo do isteka roka. Da li je konzumirano i posle toga, to je drugi par opanaka.

Može biti da se ne razumemo, ali meni izgleda da je Srodna Duša + Mister Pravi, jedno isto. Kao dva u jedan?! Možda i nije. Ne vidim neku razliku, ali valjda bi neko znao da mi objasni. Ček, ček…da nije to duhovno i materijalističko zadovoljavanje potreba, ako se ne radi o istoj osobi. Ono, živiš sa nekim iz pragmatičnih razloga (to bi trebalo da bude Pravi, odnosno, Prava), a sa srodnom dušom deliš „duhovne“ vrednosti. Onako, baš ti daje volju za životom, jer ste srodni, najsrodniji do sada. Čini mi se da je isto tako srodan bio i onaj pre njega, sve dok…! Pa, dok je trajao!

Ništa nije propalo, niti će, ako pustiš da iz tvog života odu ljudi koji te truju. Da pustiš neku prividnu sreću. Isto kao što deca nastave da dobijaju poklone i kada saznaju da Deda Mraz ne postoji i da ih kupuju njima poznati ljudi, tako ćeš i ti imati nove prilike da uživaš punim plućima. Bez magije i iluzije o tome kako je dovoljno da budemo dobri i da dostavimo spisak želja, koje će nam biti ispunjene samo zbog toga što smo bili dobri.

Ne znam da li ima života posle smrti, ali sigurno znam da ima srodnih i pravih ljudi oko nas, sa kojima možemo da delimo ono što nam prija, umesto da nam bude žao da bacimo paštetu kojoj je istekao rok. Ne zaboravite da su rokovi vrlo raznovrsni po dužini trajanja. Neki su zavidno dugi, pa može da se desi i da potraje. Onako, baš – baš!

Ako ne očekuješ da se Mister Pravi ponaša i ostvaruje efekat kao Mister Proper, izađi sa njim i ne filozofiraj. Kusaj, uživaj i prestani onda, kada budeš videla da se pakovanje deformisalo i naduvalo jer mu je istekao rok. Ne moraš nikoga da pitaš za savet da li da izađeš sa nekim. Ako ti se sviđa, ti ćeš izaći, ako ne, onda nećeš. U tome je sva mudrost.

„Food around the corner, food around the corner, food around the corner for me…do do do do do do…“

That’s all folks!