Uhh! Što ne volim nered po stanu! Isto toliko, ne volim ni da čistim.
Ima ko voli. Da nisam videla ženu koja to radi sa uživanjem, ne bih verovala da je to moguće. Ako neko misli da mi je namera da pišem o tome, kako spremati stan sa uživanjem, posuti se magičnim prahom i uživati u poslu koji se vidi samo kad se ne radi – prevario se.
Jer svako će reći, vidi ovaj nered. Niko, vidi kako je ovde, sve pod konac.
Naradiš se ka manijak, da se ništa ne bi videlo! Zbog toga, da bih preživela napad higijene, moram da igram dok spremam. Smešno ili ne, dok spremam stan, igram u taktu muzike. Nemam vremena da smišljam nove koreografije, pa koristim one, koje sam besomučno kopirala kao klinka. Provereno.
Pustim Oliviju i Travoltu, Groznicu subotnje večeri ili tačnije You’re the one that I want, pa malo mlatim krpom kao Travolta, kada skine jaknicu, pre nego što se sruči na zemlju. Onda, nastavim Olivijinim ritmom da se penjem na merdevine, da opajem plafon. Zatim, skok. Skočim sa visine, da obavim podne radove. Menjam koreografiju.
Flashdance. She is a maniac.
Hajde, Aleksandra, samo još malo – samu sebe bodrim dok pevam:
She’s a maniac, maniac on the floor
And she’s dancing like she’s never danced before…
Pravi, pravcati, manijak na podu! Još malo, pa gotovo. Zaslužila sam kafu. Ma, šta kafu?! Malo je, kume. Šta je – tu je, daj sad kafu, posle ću već smisliti kako sebe da nagradim. Tek što sam stavila džezvu, čujem kako neko peva iz komšiluka. Ne da peva, nego sve se trese. Oduvala je i Groznicu subotnje večeri i Flashdance:
Zaštooo dušoooo ne dođeš
da me kući povedeš,
da ti svoje srce predam,
da ti staru majku gledam,
Mito, Mito bekrijooooooo!
Khkhkh! Kha! Khkhkh! Khaa – zagrcnula sam se kod trećeg stiha, a još nisam ni kafu srknula. Pa zar sad da se udavim, kad sam sve ovako lepo spremila? Sigurno i ona čisti i peva uz drugu koreografiju! Mislim, crna sestro, šta će ti sad Mita? Sad, kad si pri kraju? Da se izvali na trosed uz pivo, dok se ti spremaš da te vodi kod mame?
Volim tu pesmu da zapevam u kafani. Ali, Mitu, kao personifikaciju bekrije kome je sve podređeno i zbog koga su žene na sve spremne – nimalo. Ne, nemojte, molim vas. Nemojte mi pričati da je pesma stara stotinu leta, kao starac Fočo. Pesma jeste, ali Mita nije.
I nije Mita kriv, nimalo. Mita je naš’o, pa zaš’o! Šta sve žene čine, da budu savršene, jedinstvene, nezamenljive? Marku, Peri, Miki, Žiki…? Da im se nema šta zameriti?! Guše se, sve krkljaju, čitajući savete o tome kako da budu idealne u svemu. Prvo, da dobro izgledaju. Čuj, dobro? Savršeno! Da se, tamo neki Mita, iskovrne kad ih vidi. Da ga zalude tako da pobede sve konkurentkinje, bar za prsa. Sve dok im pop ne natakari krunu na glavu. Bingo! Posle, da mu budu na usluzi u svemu. Jer ako nije savršena domaćica, pre nego što to Mita prevali preko usta, drugarice će joj reći: Nije čudo što ga nema kod kuće, mora čovek negde da jede. Ako ona nastavi da drži do sebe, biće: Nije čudo što je ljubomoran i što ti pretura stvari, muško je. Ugrožen mu je ego. Ako mu je ugrožen ego, pod stresom je. Nije čudo da ima problem sa potencijom.
A Miti, mora da stoji. Mora! Da vazda stoji pravo, kao pevac u Balaševićevoj pesmi. Bez njega, nema ni Mite. To je njegov alter ego. Ako nije tako, nije čudo da Mita potraži drugu. Onu, koja će ga inspirisati. Jer, ako si se nabila u kuću da Mita ne bi ljubomorisao i pravio scene, nisi dovoljno atraktivna. Mislim, jesi, ali ne kao ona, koja je pljunuta ti, dok te Mita nije izuo sa štikli, da mu čuvaš obraz, ime i majku.
Mita, u stvari, tebe traži. Samo te je negde zagubio? U rođenoj kući! Takav je on, stalno moraš da tražiš gde je ostavio stvari. Pa i tebe?! Sad, pod hitno, moraš da voziš istovremeno u sto traka. Da te Mita opet nađe. Manikir, pedikir, šminka, frizura, fitnes, varjača, kecelja, krpa, knjiga, posao, deca, njegova familija…jer, ako bilo šta izostane, ti si kriva. Nisi zadovoljila Mitu na svim poljima.
A on? On je tako divan. Pravi bekrija. Samo da je tu. Pa, i ako te prevari, neka mu je prosto. Muško je. To se ne računa. Neka dođe kući, živ i zdrav. Proći će ga ona. Hoće. Proći će ga i ova i ona sledeća. Treba da budeš pametna. Da mudro i strpljivo pobediš suparnicu. Da pomogneš Miti, da održi zavet koji je dao pred popom. Muško je. Glava kuće. Nije red da gazi reč. Ni ime, koje si ti jedva čekala da uzmeš.
I dok se ti, prvo jutro posle pokajničke noći, osećaš kao pobednica, pa čila i orna hvataš džezvu, Mita, još opijen posle burne noći, hvata se za pevca. Normalno. Mora da proveri da li mu sve stoji kako treba. Ne daj Bože, da on pomisli, da nije više onaj stari. Kuku i naopako!
Nezamislivo je da ijedan muškarac peva: Muškarac, kralj, otac. Samo žene, sebe mogu da teše, uživajući u pesmi Žena, majka, kraljica. To je B strana ploče Mito, bekrijo.
Obećavao je Mita i meni. Da će jedne noći, kad se varoš smiri, on po mene doći…
Davno sam otpevala stih:
Eeeej, mladost pusta prođe
Mito, ti po mene ne dođeeeeee!
Srećom! U poslednjem momentu, shvatila sam da menjam Mitka za Mitu, pa sam promenila ploču. Pustila sam: I need a hero!!! I dalje, đuskam i pevam:
I need a hero. I’m holding out for a hero ’til the end of the night.
He’s gotta be strong
and he’s gotta be fast…
Ako ima – ima. Ako nema, hvala vam na Miti. I na Miti, i na pesmi!