Mešavinu raznih parfema, muških i ženskih, u svečanoj sali restorana, već je odavno pogrickao duvanski dim.
Tamburaški orkestar je, posle početnog entuzijazma, počeo da posustaje. Trude se momci, svaka im čast, ali gosti bi radije da pričaju, nego da pevaju. U početku su svi pevali, glasno i euforično, a onda su posustali. Sve tiši u pesmi, a sve glasniji u pokušaju da razgovorom nadglasaju muziku. U vazduhu je visio transparent – kad će pauza?
Kakva simbolika?! Proslava godišnjice mature. Svi se sećaju skoro svega, hronološki. Od prvog dana škole, niske bisera koju nanizasmo i ostavismo zauvek na kapiji škole, maturske večeri, kasnijih skupova i proslava godišnjica. Na početku večeri, pre svečanog ulaska naše vremešne razredne, jedan, koji nema dana prekida u mangupskom stažu, povika, ”Slušajte, koga razredna ne bude prepoznala, taj neka sutra odmah aplicira za starački dom”.
Beše ovo šala, ali bogami, onima kojima je razredna tražila da se predstave, nije bilo svejedno.
Ovo veče, teče baš kao i život. Krenulo je snažno radosno, euforično, sa suzama i pesmom, a onda je sve to polako jenjavalo i raslo u potrebu sa zrelim razgovorom, malo više mira, tišine i pažnje da se posvetimo jedni drugima.
Tako, menjali smo mesta, da bi svako sa svakim progovorio „po neku“. Sad, znalo se to, još od početka škole, a ne od početka večeri, ko, kako, koliko i sa kim. Ovo je išlo u prilog mojoj tvrdnji da se ljudi ne menjaju. Karakter im se samo koriguje i prilagođava, ali se u samoj svojoj suštini, ne menjaju. U tom razmišljanju, dođe do mene tihi „dečak“ iz klupe ispred moje. Povučen i nenametljiv, dečačkog izraza lica, imao je sreću da je te večeri ušao u grupu onih, koje je razredna prepoznala.
Po ko zna koji put, te večeri, čujem isto pitanje – Šta ima novo? – Ma, šta će biti novo za 25 godina – odgovaram ja, odmahujući rukom, nonšalantno. Crtamo kroki crteže naših života u proteklih, tričavih 25 godina, kada iznenada, on meni reče:
– Heej, sad sam setio. Znaš sa kim sam pričao o tebi, skoro. Pre, dve – tri nedelje?
– S kim? – pitala sam, onako, blentavo.
– Sa Mićom – ispali on, onako oduševljen, očekujući istu reakciju.
– Sa kojim Mićom? – pošto mi ni jedan, jedini Mića ne pada na pamet, počinjem da očajavam da je moje pamćenje, otišlo dođavola.
– Mića, onaj Bože, vidi sad, ne mogu da se setim prezimena u momentu?! Uh! Kaže da su vam se roditelji družili i da ste se i vi družili, kada ste bili deca. Stanovali ste na Sentandrejskom, on je dve godine od nas stariji – nastavlja da nabraja činjenice, kao nekad pred tablom kod profesora Starčevića, a meni je već sve jasno, kao što je i Starčeviću bilo, samo što mi to tada, nismo znali.
Eh, Sentandrejski put. Velika matura je bliska prošlost, u odnosu na dvorište koje je bilo zajedničko, za par stanova, na istom broju. Zamirisaše muškatle, kolači sa višnjama posuti vanilom, krofne, benzin koje je čika Momir vukao i nekim kantama i ona grozna zaprška koju je pržila Mićina mama. U tom dvorištu sam prohodala i naučila prve lekcije. Od Miće i zbog Miće.
Imala sam dve – dve i po godine i izlazila sam da se igram sa ostalom dečurlijom. Bilo nas je 5-6, sve jedno drugom do uveta. Kako pomolim nos kroz vrata našeg stana, stvori se on. Mića. Stane ispred mene, bekelji se, pravi grimase, beči oči, pušta neke krike. Pobegnem nazad. Pitaju me:
– Šta je, što si se vratila?
– Plašim se Miće!
Izađe moj tata, a Mića – jagnje umiljato. Trči prema njemu, pokazuje mu novi auto. Mota mu se oko nogu, moj tata ga mazi po kosi.
– Mićko moj slatki, je li tata kod kuće?
A Mića, klima glavom potvrdno i gleda ga nevino. Vrati se ćale i pita me:
– Šta izmišljaš, šta ima Miće da se plašiš? On je dobro dete.
Izađem ja opet. Hrabro. Iznesem novu lutku sa plavim očima da se igram sa Jovankom, ali đavola?! Opet Mića. Istrgne mi lutku, pa je trese i urla. Onda je baci. Leži moja jadna lutka na betonu, haljinica joj se zavrnula, cipelica odletela. Pokupim ja to, pa opet šmugnem. Nisam htela da plačem, a plakala bih. Čudno, ali i tada me je mnogo nerviralo kad Jovanka plače. Ona je stalno plakala. Čim joj nešto ne valja, ona se krevelji. Zato, nisam htela. Dan za danom, iznosila sam ja gumenog sestrića Paje Patka – Raju, što mi ga je kupio ujak, pa gumenog kauboja, što mi ga je donela tetka. Džaba. Ništa Miću nije odobrovoljilo. Čepa Mića mog kauboja, a on jadan pišti ili pišti na onu pištaljku, koju su tada imale sve gumene igračke.
Jednog dana, mama me je lepo očešljala, napravila mi kikice i vezala ih gumicama, koje su imale po dve, vrlo „stilske“, plastične buba-mare. One su mi bile omiljene, sasvim „fensi“ za ono vreme. Oprezno pogledam levo-desno, jer znam da me vreba, samo ne znam odakle. Mića je pretrčao dvorište, stao ispred mene, i kada je spazio buba-mare, krenuo je da se dere, podrugljivo:
– Saška ima bube, Saška ima bube u glavi, nemojte se igrati sa njom.
To je bilo moje prvo pucanje filma. Vratim se unutra i rešim da je teroru došao kraj. Sad, nisam ja znala za reč „teror“, ali sam je osećala. Sačekam neko vreme, skupim snagu, stanem u vrata i…evo ga. Krenuo je, očekivano. Uhvatila sam se obema rukama za dovratak i kada mi je prišao dovoljno blizu, odbacim se i šutnem ga. Tako, da je malo poleteo i pao preko nekog šahta.
Pišti Mića, kao što su pištali svi moji „gumenjaci“ koje je gazio. Vratim se u kuću, čujem trči njegova mama. Moja pita:
– Zašto Mića plače?
– Pao je – odgovaram ja, i odem da se igram u sobi.
U to vreme, nedeljom smo često išli na matine predstave. Vraćamo se jedne nedelje, posle bioskopa, naše mame, Mića i ja. Kako smo izašli, Mića reče:
– Meni se jako piški.
– I meni – zakukala sam i ja.
– Deco, strpite se, dok ne budemo stigli kući.
– A kad ćemo? – prvi put Mića i ja, sinhronizovano zavapismo.
– Čekajte, ne možete na ulici da piškite – reče moja mama i pogleda me pogledom u kome piše, zna se red, stisni petlju! Međutim, njegova mama, reče:
– Čekaj, da ga odvedem, tu, kod drveta. Znam ga, mozak će nam probiti.
I krenuše prema stablu, koje je prkosno raslo iz malo zemlje, u sred betona na parkingu. Opa, Mićo?! – pomislih ja, osećajući nepravdu i zavist. – On može, ja ne mogu? Tada sam mislila, da se devojčice i dečaci, razlikuju po tome što devojčice imaju dugu, a dečaci kratku kosu. Što devojčice nose suknjice, a dečaci pantalone. Instiktivno sam okrenula glavu, samo da vidim tu nepravdu. Majka mi je glavu naglo zavrnula nazad, kao poklopac na tegli, ali bilo je prekasno.
– On stoji i piški pomoću nečega??? – bila sam zaprepašćena.
On ima nešto, što ne treba da ima, i zato je takav?! Jadan Mića! On, u stvari, nije lud. On je samo bolestan. Zato se tako ponaša?! Toliko mi ga je bilo žao, da sam se tada, sebi svečano zaklela, da nikad neću otkriti Mićinu mračnu tajnu. Što bi svako morao da zna, da je Mića, jadničak, bolestan? Sigurno će ga voditi i na operaciju, kao babinu komšinicu?!
Trpela sam, sve do kuće, po maminoj zapovesti. Mića, nije morao.
Nije prošlo mnogo, meni roditelju saopšte divnu, najlepšu vest. Konačno, imaćemo i mi bebu. Zvala sam je beba i jedva sam čekala da je mama rodi. Došli su nam baba i deda, a deda, sav radostan kaže:
– Ako bude dečak, dajte mu ime Milan.
Čekajte, malo – mislim ja. Kako Milan? Milan-Mića?! Uhvati mene strah da imam Miću u kući, pa zbog ubeđenja da se Mića sumanuto ponaša zbog bolesti koju sam videla, ozbiljno zabrinuta, pitala sam:
– Ako vam se bude radio taj Milan, hoće li on piškiti kao ja, ili kao Mića, čika Borin?
Tada sam prvi put saznala, kako izgleda inkvizicija. Okružili me, njih četvoro, pa svi postavljaju pitanja u glas. Gde si videla, šta si videla, kad si videla, priznaj, govori? Baba je kukala kako moji roditelji ne vode računa šta ja i kuda gledam. Oni su se pravdali da nemaju pojma, odakle meni to.
Na moju sreću i sreću svih nas, rodila se Jelena. Tada smo se već bili preselili u drugi stan. Mića je ostao, tamo gde je bio.
Ja sam, eto, naučila par stvari. Najvažnija stvar je, da se borim i ne dopustim da me neko maltretira. Ona, manje važna je, da se ne mučim da razumem zašto se muškarci ponašaju tako – kako se ponašaju. Oni su, prosto, drugačiji. To je iskonska stvar. A, da! Videla sam, da često imam jaču „petlju“ , nego mnogi „dečaci“!
Ceo ovaj film emitovao se u mojoj glavi, dok mi je moj drug, sa oduševljenjem pričao o Mići, njegovom poslovnom partneru.
– Baš mi je drago da smo se ispričali. Da pozdravim Miću?
Inače, svaka priča o rodnoj ravnopravnosti, mene asocira na ono drvo. Čini mi se da stoji kao prva i nepremostiva prepreka. Iskonska. Neke stvari su zajedničke, i lepo pristaju pripadnicima oba pola. Neke nisu i neće nikada biti. Baš zbog tih stvari, koje su karakteristične i pristaju dobro, samo jednom polu, oni su jedni drugima privlačni. Čini mi se da pokušaj brisanja, baš tih karakteristika i njihovo unificiranje, vodi odbojnosti i otuđenju, sve većoj usamljenosti koju imamo na delu. Možda je tajna privlačnosti baš u onome što volimo, iako ne razumemo. Nimalo!
