Šta da vam kažem, da izmišljam naftu i toplu vodu, pričajući o tome kako se ljudi grupišu po raznim osnovama, a najviše po vrednostima i ubeđenjima koje dele, kada to već znate?!
Kako menjaju skupove tokom čitavog života, a najduže se zadrže u skupovima, u kojima su njihova uverenja, najstabilnija?!
Tu se ljudi najčvršće vezuju, traže podršku, podržavaju, brane, napadaju one iz suprotnog tabora. Pardon, skupa. Po onoj, latinskoj: „Sličan se sličnom raduje“ ili „Similis simili gaudet“. I tako, učili smo matematiku, latinski, ama šta nismo!? Učimo i dalje. I…?! Život nam zabode tricu sa devet metara, bez koske, ni ne okrenemo se.
Nisam rekla da ne treba da učimo, niti da ne treniramo, nego da je život, baš to što jeste. Nepredvidiv. I da ne postoji niko koga nije zatekao nespremnog, ma koliko učio ili trenirao.
Tako smo Sale i ja bili vazda u istom skupu. Od detinjstva. Spontano, kako samo deca umeju. Čak smo se istovremeno odazivali na poziv, Ej, Sale! A onda, godinama, najviše smo brinuli da ono malo dečije duše u nama nikad ne odraste. To dete, prvo smo spašavali, kada nas povuče životni vir. Ma, to je za roman, šta smo sve radili i u kakvim situacijama smo bili. Uvek smo imali neku zajedničku mantru, a poslednjih godina, najčešće smo mantrali:
– Imamo pitanje za one koje su se venčali, po drugi put. Šta im, prvi put, nije bilo jasno?
Ili:
– Ako padneš u napast da se venčaš ponovo, ćuti, smiri se, prespavaj tri puta i – proći će te!
Sale je bio kratko u braku, oženjen iz ljubavi. Njegov kratak i filozofski odgovor, na moje pitanje – šta se to dogodilo – kada mi je saopštio da se razvodi, bio je:
– Ništa! Baš ništa! Mislio sam da je brak nešto, a meni je, bio ništa.
Šta da ga pitam, posle takvog odgovora? Nisam znala ni jedan detalj, niti sam ga pitala. Nekako, sve sam razumela.
Godinama unazad, oboje smo bežali od braka, nikad od ljubavi. Znali smo da status razvedene žene i razvedenog muškarca, nije ni sličan, ali kako rekoh, mi smo uvek terali po svom, pa samim tim i ignorisali, ono što se zove „društveni pritisak“.
Kad, pre dve godine, trica! Bez koske! Ostala sam bez teksta, otvorenih usta.
Gledam, jel ono Sale, il’ me oči varaju? Jeste. Nije?! Jako liči. Ko je ono? Do malopre, dobro sam videla na daljinu. Jeste Sale. Kakav je ono „styling“, „outfit“, frizura? Koji mu je đavo?! Na izlizane i iscepane farke „frulice“, spuštala se crna body majica, sa nekim srebrnim natpisima. Bilo je tu još nekih boja, sve šljašti, ali ne tako, kao patike, fluorescentno narandžaste. Sve ukupno, sa frizurom, kao da je skinuo nekog tinejdžera, u tri ujutro.
– I šta kažeš? – pita me, a lice mu sija, kao da su ga uljem premazali. Ma, uskršnje jaje, nema dileme.
– Za šta, šta kažem? – više sam bila šokirana, nego oprezna.
– Kako ti izgledam? – pita on, ne primećujući moje čuđenje.
– Zadovoljno – odgovaram kratko, mada mi ništa nije jasno.
– Imaš tri puta pravo da pogađaš, ko se pobrinuo za moj sadašnji izgled – nastavlja on.
– Apatinska pivara?! – pogađam.
– Moja žena – nastavio je da ispaljuje rečenice kao vatromet – izvini, nisam ti ništa pričao. Kad su moja mama i njen otac, bili zgranuti tim brakom, venčali smo se i pobegli na medeni mesec. Da vidiš fotke – izvadio je telefon i počeo da lista.
Sale već desetak godina ima sopstvenu malu firmu, par zaposlenih, koji su vrsni stručnjaci, funkcionišu kao porodica i posluju stabilno. Standard im je, solidno iznad proseka. Pre nego što sam uzela da pogledam slike, morala sam da pitam, zašto je njegova mama bila protiv, kada znam da je i mene „udavila“ na temu, kako njen Aleksandar treba da se ženi.
– Ma, kevu je pregazilo vreme! Razlike, predrasude, stereotipi – govori neubedljivo, o njegovoj majci, o kojoj je do skora, pričao da je vanserijska žena.
– Daj da vidim slike – rekla sam nestrpljivo, nadajući se da ću konačno uspeti da rešim misteriju.
Prevlačim kažiprstom preko njegovog telefona, a mozak mi obrađuje informacije koje primam, kao kompjuter. Aha! Sve mi postaje, kristalno jasno. Mudro ćutim.
– Daj, molim te, nemoj sad i ti da mi kažeš, da može ćerka da mi bude – krenuo je u napad, čini mi se manje zbog toga što je to već slušao, nego više zbog toga što je to istina, koju bi, nekako da kamuflira.
Za sve postoji prvi put, pa i za to, da moj drug Sale i ja, imamo suprotna stanovišta. Da paradoks bude veći, odlično se razumemo. Nije mi bilo lako da ga ne podržim, po prvi put, ali bar jedno od nas, mora ostati dosledno.
– Neću reći da može da ti bude ćerka, već da ti njoj možeš da budeš tata!
– Nije šija nego vrat – nastavlja on napadački – smislila si veliku mudrost!
– Vidi, druže moj, nije isto. Biti tata, znači biti odgovoran, mudar i zreo. Zato mislim da bi ti trebao da budeš svesniji situacije. Takođe, znam da vi više volite da budete ljubavnici, nego tate. Nego, šta radi mlada dama? – nastavljam da analiziram slike.
Na slikama, pretežno ona. U raznim, izazovnim pozama. Teško je prepoznati dušu, kroz te izveštačene poze, usne, za koje si u dilemi, da li će da ujedu ili se, kao nešto, infantilno dure? Pogled, tipa, Ja sam naj, niko kao ja, uzmi me odmah, ili što bi rekli na jugu naše državice, Ja li sam – koja li sam?!
A zajedničke slike?! To je tek, specijalitet. On, izgleda kao da se slikao na safariju. Prosto ga vidim, sa safari šeširom, kako se ponosno slika sa ulovljenim lavom, pardon, lavicom, dok istovremeno, lavica koja bi trebala biti lovina, ponosno pokazuje svog lovca. Teško je razaznati, ko je tu lovac, a ko lovina. Iz analize, prekida me odgovor na pitanje, koje sam postavila i već zaboravila.
– Ona će da nastavi studije, i zaposliću je kod mene. Neka uči!
– A, šta će da radi kod tebe? – jako me je zanimalo, znajući njegove dotadašnje principe i način na koji je ustrojio firmu.
– Neka malo kontroliše ove moje. Znaš, ja sam se pomalo i uspavao, navikao sam na njih. Ima ona dara za menadžment, odmah sve primeti. Ima i dobrih ideja, poleta.
– Ona da kontroliše? – nastavljam da nabrajam imena ljudi, njegovih višegodišnjih kolega, koji su eksperti u poslu.
– Nisam verovao da me ti nećeš podržati! Pa zar i ti? Pa nije ona maloletna. Odrasla je. Šta tu nije u redu?! Godine su samo broj. Nego, izgleda da je tebe napala kriza srednjih godina, ne znam šta ti je! Zaboravila si šta je prava ljubav?!
Na ovu opasku, počela sam da se smejem, kao luda. Ovde je neko, izgubio kompas. Zar i ja???
– Zar i ja, Sale, Brute? Čoveče, ako si se zaljubio, seti se, da to ne mora biti ljubav. Osim toga, rekao si, prava ljubav. A šta je to prava ljubav? Definiši, molim te. Mislim da bi najbolje bilo da nastavimo ovaj razgovor u dva termina – prvi je kada maske budu popadale, a drugi, kada mene budeš video da šetam dvadesetpetogodišnjake. Ovo drugo, biće siguran znak da „nisam u krizi srednjih godina“ i da su godine, samo broj!
Nismo se viđali protekle dve godine. Rođenje ćerke, čestitala sam mu sms-om. Za prinovu, saznala sam od drugih. Kad, pre mesec dana, moj drug, moj imenjak, posut pepelom, zove.
– Matora, kad možemo na kafu?
– Sutra!
– Važi, matora!
Obučen, ležerno, sportski elegantno, kao nekad, priča kao u ispovedaonici.
– Jbg, nisam mogao više. Ma, to je bre, nenormalno. Plaćao sam da završi faks, ma kakvi. Nikad je nisam video sa knjigom. Marko je napustio firmu zbog nje. Kaže, radije će prositi, nego da mu komanduje jedna sponzoruša. Dođem s posla mrtav umoran, ona kuka kako joj ne posvećujem pažnju. Hoće da izlazi, svako veče! Splavovi, klubovi, ludilo. Ako ne jedemo u restoranu, jedemo kod moje mame. Ako ne kod mame, ona naruči klopu. Najgore od svega je što se maleckoj uopšte ne posvećuje. Navodno, pala je u postporođajnu depresiju. Mada, na Instagramu ne deluje depresivno. Posebno ne dok broji lajkove pratioca. Najviše me muči kako da se izborim za dete. Advokat kaže, jako teško u tom uzrastu. Je l’ ti, Sale, veruješ da je i dete za nju statusni simbol?! Lutka za lajk?!
Svašta mi je padalo na pamet da mu kažem. Na primer, ko sa decom spava, popišan se budi. To je, vidim, shvatio. Da mu držim lekciju? Čemu? Slaba sam ja učiteljica, spram života. Da budem general posle bitke? To bi tek bilo jadno. Bar nisam bila licemer da ga tapšem po ramenu i uveravam da i dalje može sve ono, što je mogao sa 25. Kada se bude malo ohladio, pomoći ću mu da shvati šta može sa 46, a što nije mogao ranije. Ako već nije ukapirao? Mislila sam da mu pošaljem ono, što već godinama kruži netom – zašto je dobro biti sa ženom starijom od 40 godina. Odustala sam. Nisam htela da ga uvredim, poslednjim navodima, koji glase:
„Starije žene su iskrenije i otvorenije. One ti kažu pravo u lice, kada se ponašaš kao idiot. Nikad ne moraš da se pitaš na čemu si kod nje.
Da, mnogo je razloga zašto poštujemo žene starije od 40 godina.
Nažalost, obrnuto ne važi.
Na svaku sjajnu, inteligentnu, zrelu ženu, stariju od 40, dolazi jedan “ostatak nečijeg” debelog stomaka, u žutom šorcu, koji zbog dvadesetdvogodišnje konobarice pravi majmuna od sebe.“
Ih! Znali ste šta će biti na kraju? Ja sam ovo, kao, džaba pisala? Hahahaaa, znam da jesam. Nije Sale jedini. Malo ima tak’ijeh junaka, koji neće praviti majmuna od sebe, zbog lutke za lajk.
Pisala sam, jer sam htela. Moram i ja nekome da kažem da je car go.
