Begeč je selo u Bačkoj, nadomak Novog Sada, na obali Dunava.

U tom selu, nekada davno, živela je žena po imenu Nana. Jednog dana, otišla je na Dunav da se kupa, i nestala je u reci. Celo selo je pošlo na obalu, a nekolicina njih, krenula je čamcima niz Dunav, da je traže. Njen muž, stajavši na obali, povikao je tragačima:

Aleksandra Prica
Aleksandra Prica

– Ta, di ste vi krenuli?! Ta, nemojte ići niz Dunav!

– Kako, di smo krenuli?! Ta, niz Dunav, di bi drugo?! Samo je niz Dunav mogla otići – povikaše začuđeni spasioci, iz čamca na reci.

– Ta nije! Šta vam je?! Okren’te čamac uz Dunav, pa je tamo traž’te – ne odustaje muž, i dodaje – Ona vam je, ceo život terala kontra, uz „očin“. Ta, i sad je ona krenula uz Dunav, sto posto. Znam ja nju!

Pričica, uglavnom poznata na lokalnom nivou, pa su mi vrlo često iza leđa, a retko u lice, govorili da sam kao „begečka Nana“. Kažu, ona je, uvek kontra.

Nisam uvek kontra. Samo kad mi vređaju inteligenciju i pričaju priče u koje, nit’ veruju, nit’ dokazuju.

Kad ne umeju da ponove ono što su rekli pre par minuta. Kada ne umeju da nastave, tamo gde su stali, ako ih prekineš u izlaganju. Kada me ubeđuju da jedem musli, kornfleks i sličnu hranu za ptice. Kad glume mirotvorce, dok druge zavađaju. Kad se razmeću kupljenom diplomom, a sriču dok čitaju. Kad me edukuju, da prava dama, da bi bila dama, mora ima savršen manikir, sa čijeg vrha ne sme da fali ni milimetar laka, a pri tome pišu: Precednik (predsednik), je si (jesi), nedam (ne dam), nabadajući po telefonu, koji taj manikir ne prepoznaje, jer radi na dodir, pa izgledaju kao da imaju reumatični artritis. O tome, šta „prava“ dama treba da ima u glavi, ne pišu ništa. Izgleda da nije „damski“ imati bilo šta u glavi, nego unjkavim glasom mlatiti praznu slamu, floskulama.

Eto, vidite da nisam uvek kontra!

Odluke nisam menjala i nisam se zbog njih kajala, ali navike jesam. Doduše, ne sve. Nije mi problem da otpustim navike, kada mi više ne prijaju ili kada odlučim da je bolje drugačije. Ali, navike! Prave navike, a ne ono što se protura kao navika, a zapravo, sa navikom nema veze, samo je pogrešno krštena.

– Navićićeš, navićićeš se, navićićeš, navićićeš se!

Kud god da se okrenem, stalno čujem ljude koji to ponavljaju, jedni drugima. I meni. U glavi me nešto pritisne, pa umesto njih, vidim kako oko mene igraju one babe, koje na vlaškom nešto baju, pa mi kao, skidaju čini. Navići, navići, navići, ću, ćeš, će, ćemo, ćete, će…kao u nekom transu. Samo čekam da me još pljusne neka čarobna voda, u kojoj je prokuvano krilo slepog miša i krv nevine zečice, pa instiktivno cimam glavom, ne bi li me promašila. Ako me se ne prikažu one, ukaže mi se vrač plemena Zulu, ili nekog drugog. Nisam sigurna! Slabo se razumem u afrička plemena. Kakvo god pleme bilo, opet čujem omamljujuću ezoterijsku bajalicu za skidanje čini, zarad, sveukupnog boljitka.

– Navićićeš, navićićeš se, navićićeš, navićićeš se!

Pleme igra ujednačenim ritmom, a pomoćnik vrača, nadgleda kotao, u koji će pobacati one, koji su imuni na magiju, pa se neće navići.

Nisam zapazila da iko govori – Navićićeš se na platu od 5.000 evra, navićićeš da spavaš u vili na jezeru Komo, navićićeš da ti svako jutro donose doručak u krevet, navićićeš da nemaš spazam ispod leve plećke, od kojeg ti se plače svaki dan. Dabome! Na dobre stvari, niko se ne navikava. Nema potrebe da mu „skidaš čini“ tim utešnim bajalicama. Ne znam ni da li se oni, koje ubede, pa posle ponavljaju: Navikao sam, jesam, navikao sam, jesam…stvarno navikao?

Na bilo šta što je loše, što vređa zdrav razum, što nije dostojno čoveka, što mu zadaje bol, što mu život čini lošim, neću se navići.

Mogu da trpim, ako baš nema druge. Nekad i moram da trpim, dok vrebam priliku kako da se toga oslobodim. To je trpljenje, a ne navika! Ne zamajavajte se tako što stvari nazivate pogrešnim imenima. Spadam u stvorenja iz „familije kopača“. Kopam rukama i nogama. Ponekad, plakala bih da plakanje pomaže. Pošto od plakanja nema ništa, kopaj. Dok kopam, imam osećaj da manje trpim.

Svaka od tih „navićićeš se“ pomirljivih krilatica i bajalica, samo obeshrabruje i sluđuje ljude. Da se ne bi branili, da se ne bi borili. Tako razblaženi i uljuljkani, čekaju, tamo neku obećanu sreću, koja ih sigurno čeka na kraju, ako budu bili strpljivi, tolerantni i ponizni. Na kom kraju? Kraju čega? Ovog ili nekog sledećeg života? Pošto mali broj ljudi čita, ili je pročitao dela istinskih vrednosti, tu su Instant pakovanja „mudrih“ misli i životnih filozofija, uz koje obavezno moraš, ili da isključiš mozak, ili da progutaš sedativ, da ne bi postao opasan po „umnu“ okolinu.

Mnoštvo takvih gluposti ne bih ni konstatovala, da ne primećujem da se među ljudima, šire kao kolera. Onda se malo uključim, proanaliziram odakle dolaze, ko prenosi zarazu i zbog čega. Jedna u nizu zvezda ove galaksije je:

– Najveći stepen inteligencije je sposobnost prilagođavanja.

Tačka! Nema dalje.

Ovo je potpuno pogrešno interpretirano. Namerno. Da bi ljudi verovali da su glupi, ako nisu sposobni da se prilagode.

Prava interpretacija je drugačija,  znači sasvim suprotno i glasi – Inteligencija je sposobnost efikasnog prilagođavanja, odnosno, sposobnost uspešnog rešavanja problema, u što kraćem vremenu.

U što kraćem vremenu treba iskoristiti sve resurse, rešiti problem, što kraće trpeti i ne navikavati se da te prave budalom! Osim, ako baš ne uživaš u toj ulozi. Ili, ako nisi mazohista.

Samo ako si mazohista, u stanju si da vrhunski cinizam, kao što je – Ako ne možeš da izbegneš silovanje, a ti lezi i uživaj! –  tretiraš kao mudrost!

Kažu da je kineska, pa neka je onda primenjuju tamo gde je nastala, oni koji je smatraju mudrošću. Samo u ulozi silovanog, molim! Jer to je tako mudro? Mudro ili mudroserski?! Gospodo, mudroseri, da li bi bilo mudro i korisno za nas i pozitivno stanje našeg duha, da osim što smo uživali u silovanju, silovatelja i zavolimo? Ko zna, možda se do kraja i venčamo?!

Kod nas kažu da taman kad je Ciganin navikao svog konja da ne jede, konj je crk’o!

Ko bi rek’o?!

Zbog toga, ne navikavam se ni na šta, što nije moralno i nije dostojno života jednog običnog ljudskog bića. Ničega, na šta se 99% onih koji trpe, nije naviklo, nego okreću glavu, jer im je tako lakše!

Prilagođavanje koje vidim i na kojem se toliko insistira, stvar je karaktera, a ne inteligencije.

Kameleonske naravi, koja se lako, vešto i odlično kombinuje u svakom miljeu. Svakog su u stanju da zadovolje. Da hvale musli, a bodu meso!

Ja nisam. I neću se navići. Nisam kameleon, niti me je tata pravio od plastelina, kao uniseks model. Dobro stojim samo retkima, jer niti svuda pristajem, niti na sve pristajem. Rođena sa greškom, bez rajsferšlusa oko vrata. Imam samo jedno lice, pa ne mogu da ga skidam i menjam po potrebi.

Zato, ako se budem davila, tražite me uzvodno. Bar dok ova ekspanzija mudrosti ne prođe. Mada, ni ne morate. Isplivaću živa, kao i do sada.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.