O ovoj temi imala sam više puta prilike da raspravljam i suprotstavim svoje mišljenje sa neistomišljenicima, kojih ima u značajnom broju.
Kako značajan broj mojih neistomišljenika na ovu temu nije dovoljno valjano obrazložio svoje stavove, osim što ih je branio zapaljivom retorikom, moj stav nije se promenio.
Braneći stavove ove ili one strane, na bilo koju temu, svakako ćeš navući nečiji gnev, pa za iznošenje bilo kakvog mišljenja, potrebno je da poseduješ više osobina, od kojih je hrabrost, svakako, prva.
Ono što ljudi prvo vide je da iznoseći svoj stav, ti se svrstavaš na neku stranu. Ono što neće da vide je da si ti uvek na svojoj strani, dosledno zastupajući svoje mišljenje, koje je nekad stav ove, a nekad, one grupacije. Kako god, najmanje polovini nisi i ne možeš biti po volji.
Osnovno polazište mojih stavova je, da RAVNOPRAVNOST nema komparaciju. Čim je neko „ravnopravniji“, tu je ravnopravnost pokojna. Najslobodniji ljudi su oni, koji pravo slobode daju drugima, jednako kao i sebi.
Ovo ne pišem ni zbog žena, ni zbog muškaraca, već zbog dece. Deca su najranjivija kategorija društva i njima, od njihovog nastanka, treba pružiti mnogo više od materijalnih vrednosti da bi stasala u zdrave, srećne i sposobne ljude. U ovom tekstu, namerno se neću osvrnuti na one koji misle da im je roditeljska obaveza da nahrane i okupaju decu, te da im zapuše usta poklonima, igračkama i sl. Deci da zapuše usta, a sebi da operu savest.
Najbolji temelj i najvažniji uslov za uspeh u bilo čemu je slobodna volja i jasna želja. Željena deca, iznad svega.
Poslednjih par godina, svedoci smo da se ženama pokušava osporiti pravo na sopstvenu odluku o rađanju, te ukinuti pravo na abortus. Ne samo na abortus, nego i na kontrolu rađanja. Istina, trebalo bi da kontrola rađanja doprinese smanjenju broja abortusa, ali, avaj! Svašta bi trebalo da bude bolje u ovom savremenom svetu, ali nije. Neprikosnoveno je pravo žene da odlučuje o tome da li i kada želi da rodi dete. Po meni, o tome ne može biti ni diskusije. Ono što je uvek predmet diskusije, a spomenula sam na početku teksta, je pravo muškarca da želi ili ne želi da bude otac.
Pravo muškarca da želi ili ne želi dete mora da bude jednako pravu žene na isto.
E, ovo pravo, ili muškarčeva želja, volja ili obaveza, oduvek je potencijalno mogla postati predmet za mnogo toga lošeg, od manipulacija, ucena, obmana, intriga.
Svidelo se to nekome ili ne, postoje i postajali su, i muškarci i žene koji se potkusuruju vlastitom decom. Ne znam za brojeve, postotke ni statističke podatke, ali znam da postoje žene, koje majčinstvo, kao najplemenitiju i najzahtevniju ulogu, zloupotrebljavaju. Često, ni same ne znajući šta žele i da li uopšte žele da rode, imaju za cilj da rađanjem deteta vežu za sebe željenog muškarca, kao oca.
Tu je dete, kao neki nusproizvod, koji bi trebalo da dovede u sklad tu vezu, omogući vezi što duži vek trajanja i postigne željeni status u društvu ili ekonomsku egzistenciju. U celokupnoj prezentaciji svoje ličnosti, svoje majčinstvo, treba istaći u prvi plan: Ja rodila, ja dojila, ja noćima nisam spavala, ja se sekirala, ja strije dobila, ja…jer, zaboga, kakva je to žena, koja ne želi da bude majka? Samoživa, sebična opajdara?!
Možda je ta žena jako odgovorna? Možda se plaši da ne bi odgovorila adekvatno tako zahtevnoj ulozi? Možda ne može sama da se nosi sa tim, a nije našla odgovarajućeg partnera? Možda, jednostavno, ne želi i ne misli da treba bilo kome da se pravda? Šta god bilo, pa čak i da je sebična, samoživa opajdara, to se nikog ne tiče. To je njeno pravo!!!
Takvo isto pravo ima svaki muškarac koji je doveden pred svršen čin!
Ako nije želeo, ako nije planirao, ako nije pokazao ni najmanju želju ili nameru za stvaranjem potomstva, on nema pravo da odluči o abortusu, ali ima pravo da ne želi i da ne prihvati, zdravo za gotovo. Ima pravo da ne pristane na emotivnu ucenu, nabijanje griže savesti i salvu epiteta da je skot, đubre, emotivni invalid, loš otac. Većina žena bi odmah skočila u odbranu prava žene koju neko tera da rodi mimo svoje volje, ali mali broj bi skočio u odbranu tog istog prava, kada je muškarac u pitanju.
Po sticanju statusa porodičnih ljudi ili roditelja, mnogi će sebi olako dozvoliti, da onima koji nemaju decu, iz bilo kog razloga, oduzimaju pravo i na stav i na mišljenje, po pitanju roditeljstva i vaspitanja dece:
– Šta oni hoće? Oni su našli meni da pričaju kako treba? Nemaju ni kučeta, ni mačeta!
Imam alergiju na pseću i mačju dlaku, pa nemam ni kuče, ni mače. Imam dete koje sam rodila jer sam želela.
Odakle nekome pravo da misli da je njegovo mišljenje neprikosnoveno, samo zbog toga što je uspeo da se razmnoži?
Kod mene postoje jasna razlika između roditelja i onih koji su se razmnožili, jer roditelj možeš biti čak i ako nisi preneo dalje svoj biološki materijal.
Posebna „poslastica“ su mi poređenja sa našim precima, čukunbabama, prababama, babama koje su rodile i odgajile, petoro šestoro, desetoro, dvanaestoro dece. Ono, kako su one mogle i bile nesebične u darivanju života? Moje pitanje na ovu temu je, da li bi ih imale toliko da su imale rađanje pod kontrolom i mogućnost da o tome odlučuju. Koliko je žena kroz istoriju platilo glavom to što su, po svaku cenu, želele da se reše neželjenog ploda, nadrilekarstvom?
Delim mišljenje da je porodica najvažnija ćelija ljudskog društva, ali samo ako je zdrava ćelija. Pošto se svaka ćelija deli, jasno je kakvo društvo možemo imati jer se bolesne ćelije ne dele u zdrave.
Versko stanovište na ovu temu, iako mi je dobro poznato, namerno ću zaobići u detaljnoj analizi, iz dva razloga. Prvi je, moje duboko i istinsko poštovanje svačijeg prava da veruje u šta god želi. Drugi je, da nikome pravo da veruje u šta želi ne daje pravo da mi nameće da ja verujem u ono što ne vidim i ne čujem, samo zbog nekakvog višemilenijumskog predanja, koje je, po mnogo čemu, kontradiktorno.
Sve napisano, zasnovano je isključivo na onome što sam više puta i čula i videla, pa je to ponavljanje, napravilo i par šablona. Na primer:
– Buaaaaaa, rekao mi je da me nikad ne bi oženio da nisam ostala trudna.
To je najblaže. Osim toga, posle prvog deteta, neke žene, čim osete da im se brod ljulja, rode sledeće dete. Čim on počne da spominje razvod, ona brže – bolje, ostane trudna. Da učvrsti brak. Deca kao sidro, za čvrstu bračnu luku, uzornih građana, brižnih roditelja?!?!
Sledeće, on razapet između griže savesti, pritiska i osude okoline, konačno reši da prekine tu zajednicu u koju je i ušao pod pritiskom. Tada nastaje najgora manipulacija decom: Ocrnjivanje oca, nedozvoljavanje viđanja, prepucavanja u kojima su deca u prvom planu jer ih koriste za lične obračune, kao kada teroristi otimaju decu da bi postigli svoje ciljeve i nekoga na nešto primorali. Deca kao taoci sopstvenih roditelja?! Jezivo!
Druga strana medalje su muškarci koji planiraju i žele da zasnuju porodicu, a kasnije, kad počnu da beže od žene, odriču se odgovornosti prema sopstvenoj deci, bez obzira na tošto je njihovo rođenje bilo posledica želje oba roditelja.
Kakvi god muškarci bili, ipak, treba imati u vidu da većina njih nisu manijaci i agresivci. To da li se mi sa njima slažemo, da li su oni ili nisu ispunili naša očekivanja, da li su pogazili obećanja je neka druga tema, mada, mnogim ženama upravo to daje za pravo da ih žigošu na najgori način. Koliko mogu da vidim, postoje žene koje žele da po svaku cenu predstave da su muškarci loši očevi onda kada prestanu njih da vole. Uglavnom, ili nisu, ili su uvek bili loši, samo što to ženama nije smetalo, dok nije pukla tikva. Dok je on bio kuca, maca, pile, ljubav.
Moja borba za ravnopravnost nikada neće prestati, baš zbog toga što ona ne poznaje komparaciju.
Tasovi moraju biti bar u približnom skladu. Čini mi se da se loši rezultati borbe za prava žena, tamo gde su ona zaista ugrožena, nastoje prepraviti u bolje na vrlo loš način. Tako što će se falsifikovanjem ovih loših rezultata pažnja skrenuti na borbu, za kojom nema potrebe. Tako smo krenuli u drugu krajnost koja neće doprineti boljitku ni žena, ni muškaraca, ni društva u celini.
Zbog što zdravijeg društva, važno je imati željeno potomstvo i omogućiti svima da imaju ista prava i da žive u skladu sa sobom.
Pošto me niko nije ubedio, niti može, da postoje reči „ravnopravniji“ ili „najravnopravniji“, predlažem da dobro razmislite o pravu dece da na ovaj svet dođu kao iskreno željena, a ne kao posledica manipulacije i intriga, jer takva deca, nažalost, zbog frustracije majke, koja nastupi kad – tad, od te iste majke dobiju komparaciju prideva:
– Loš
– Gori
– Najgori
– Isti otac!
Kao da su deca birala svoje očeve, a ne detinje majke?!