Nije bilo dovoljno što sam prokleta slonovskim pamćenjem, nego me je još, čini mi se, dokusurio i gospodin Jovan. Bog da mu dušu prosti, trebalo je da bude ne epizodni igrač, nego statista u mom životu. Ali, ne lezi, vraže!

Kako? Tako što kad nekog u životu nešto hoće, ono ga baš hoće. Nekoga sreća, nekoga pare, nekoga ljubav, nevolja i tako bih mogla da nabrajam dok ne klonem.
Aleksandra Prica
Aleksandra Prica

Odavno verujem da svi imamo taj čip u glavi ili duši, neistražen i neotkriven, koji nešto privlači, odbija, očitava, usmerava, i opet, tako bih mogla da nabrajam, dok ne klonem.

Sad su neki, kao pametni, koji su to izmislili! Taj čip o kom se priča?! Oni će, kao, da promene tokove života, ljudskog uma, svih, do sada poznatih cikličnih kretanja? Dobro. Videćemo!

Mene, više od svega u životu, hoće da mi se u momentu sve okrene naglavačke. Nekako, uvek kada mislim da ću da odahnem, sve mi se sruči. Nisam ništa provocirala, majke mi mile. Taj gospodin Jovan, odlazio je u penziju kada sam ja počinjala. On i njegova glatka, crna, agenda, pisana penkalom.

Ma, baš bi mene bilo briga šta je on radio, da nije mene inficirao. Reče on meni, gospođice, mladi ste, ja bih vam dao jedan savet. Biće vam koristan. Naravno, jedva sam dočekala, kad je moje teoretsko znanje bila recipročna vrednost mog iskustva.

– Moj vam je savet, pišite sve što vam ljudi kažu, posebno ono što vam obećavaju ili se zariču. Ovde, u ovoj agendi, piše sve. Znate, ljudi mnogo lažu. Zbog toga, ja napišem datum, vreme, i u jednoj do tri rečenice, sažmem izjavu. Bilo čiju. I pratim. Kad krenu da lažu i promene ploču, ja otvorim agendu.

– To što ste pisali, nije vam nikakav dokaz – naivno ću ja – to je, ipak, pisano vašom rukom.

– Hahaha, gospođice, ne treba ja nikom ništa da dokazujem. Pišem to zbog sebe. Ljudi toliko lažu, da to ne možete zapamtiti, iako se vama sada čini da možete. Samo pratim, da bih znao kako i na koji način sa njima da radim ili da se ponašam!

– Pa, nemojte raditi sa njima, kada već znate da vas lažu –  pade još naivnija izjava – to bar nije problem!

Gledao me je ravno u oči, detektivskim pogledom. Da. Čak je pomalo i ličio na Herkula Poaroa.

– Gospođice, sa kim onda da radim, kada svi lažu? Pitanje je samo kada i koliko? Pišite, pa ćete videti.

Nije Jovan ništa kriv, Bog da ga prosti. On je samo bacio klicu, tamo gde je ona mogla da nikne. Sasvim slučajno. Svaka klica nikne, samo tamo gde može da se primi.

Do tada, mogla sam da eliminišem iz svog života ljude koji lažu. Nije mi bio potreban dnevnik. Zaboga, znam kada me je neko i za šta slagao. Moja nulta tolerancija na laži, nikad nije ostavljala prostora ni za šta drugo, osim za potpuno, sasvim iskreno udaljavanje od lažljivaca. Uz to, oduvek sam volela da čuvam kojekakve spise, stare sveske, planove, radove, da čeprkam po nekakvim arhivama. Da istražujem i analiziram. Dakle, nije on kriv što sam ga poslušala. Samo mi je aktiviran čip. Za laži i lažljivce.

Potekoše tuđe laži u mom dnevniku. Gomilaju se kao kumulusi. Pa se grupišu, zatim grunu, dok se neko, sasvim slučajno, ne spotakne i pokrene malu grudvu sa vrha ledenog brega. Ona krene da se kotrlja, postaje sve veća u svom strmoglavom ubrzanom kretanju, jer se na nju nižu sve ostale laži. Dok tako strmoglavo leti, ona u sebe umotava i sve spletke, manipulacije, intrige. Sve njih, svoje verne pratioce i sluge, koji su mislili da će joj služiti večno. Njoj, svojoj stvoriteljki. Tako ogromna, kada naleti na prvu prepreku, raspadne se u bezobličnu masu. Vrati se u prvobitno stanje i postane ono što je i bila. Bezoblična masa.

Čuvajući laži, dnevnik je saznao, da je ona majka mnogih paradoksa, koje krije.

Njeno najpopularnije paradoksalno čedo žestoko je brani, dok se zaklinje u istinu. Hrani joj sujetu, ubeđujući je da ona nije bolest, samo je dele na malignu i benignu.

Drugo, niko je ne voli. Niko. Ne, ne! Gnušaju se dok je maze, paze, timare i neguju. Tako, ona izgleda uvek sveže, moderno, savremeno, privlačno u odnosu na svoju najljuću i večnu protivnicu – Istinu. Da. Baš onu istu koju svi vole. Paradoks je što ova, ide večno zapuštena, izronđana, očerupana i gladna. Potpuno demode. Jer, ponekad joj bace koji komadić, tek da ne umre sasvim. Pravdaju se da je lepa i bez šminke. Kažu, ona voli sebe takvu – kakva je. Baš ume da bude grozna ta istina. Arogantna, drčna, ne boji se nikog. Stara čekalica, sama sebi dovoljna. Ko bi je takvu voleo?

Povrh svega, ta istina, umesto da se ugleda na protivnicu, pa da lepo napravi marketing kampanju, da se malo sredi, podvuče ljudima pod kožu, ona ostaje tvrdoglavo staromodna.

Šta sve Laž nije uradila samo da se probije i osvoji? Koliko se namučila, truda uložila? Da večno vlada! Ljudi više veruju njoj, nego svojim očima. Više nego svom razumu! Fatalno zavodljiva. Ljudi su počeli da joj praštaju. Sve. Još se osećaju i grešni, ako to ne urade. Slabići, sram ih bilo.

– Ostavi se dnevnika, stavi povez bar na jedno oko, ili namigni, rekoše mi – da ti bude i lepše i lakše. Oprosti, to je ljudski. Pređi preko laži. Svi lažu.

Pogledam  u dnevnik laži, a ono istina. Istina je da svi lažu. Hajde da poslušam, da mi stalno ne govore kako sam tvrdoglava. Da se prilagodim. I, baš tada, natrčim na najveću laž: NEĆU NIKAD VIŠE LAGATI!

Preći ću preko laži i prevara. Samo čekam. Da me ovi, koji to od mene očekuju, ubede da ne lažu sami sebe, da su iskreno oprostili, laži i prevare. Uvredu inteligencije. Ali, nešto ne ide. Ne štima! I to, opet zbog paradoksa, što vidajući rane, izdani, slagani i iznevereni, mene ubeđuju da treba da oprostim. Eto, ne razumem, kako ih taj divan osećaj sreće kad oproste onima, koji su njima brisali patos, tera u suze?

Pređi preko laži?! Je li to nekakav most, da se preko njega prelazi? Ako jeste, nešto mi se čini krhka ta konstrukcija, sazdana od laži, pa bih ja da ostanem, sa ove strane. Na svom. Što je sigurno – sigurno je!

Ja sam sasvim obična, realna žena. Znam, da je laž bolest koja uzima maha, množi se i eskalira u razne stvari i spremna je na mnoga zla, da bi preživela. Šta je to za oprost, a da nije nastalo iz laži, koja je majka prevare?

Istine radi, prelazila sam ja preko nekih laži, dok mi je ono jedno oko bilo vezano. Nego, onaj nesrećni čip. On se odmah aktivira, pa neće posle da veruje, ama baš ništa. Što da pravim budalu od sebe sa tim smešnim povezom, kada sve vidim i na jedno oko?! Da lažem da sam ćorava? A, ne!

Oduvek sam volela da gledam istini u oči. Zato, Jovan nije kriv, Bog da ga prosti. Samo je imao isti čip. Sve verujem i sve proveravam. Naučila iz dnevnika. Laži!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.