Srela sam je ovog leta u mojoj kratkoj, mirnoj, zelenoj ulici.

Odabrale smo hlad jedne od lipa, da nas ne prži sunce dok razgovaramo, onako, ljudski, iskreno, osećajući svaku emociju koju taj razgovor rađa, a naše duše je upijaju dok se krvotokom razlivaju po čitavom biću. Volim te lipe iz moje ulice. Starim zajedno sa njima. Pod njihovim krošnjama odrastao je i moj sin.

Aleksandra Prica

Sada, dok stojim tu i pričam sa njom, njen sinčić je drži za ruku, isteže je od dosade, skreće pažnju na sebe, provlači joj se između nogu, naslanja meke loknice na njenu nadlanicu i gleda me dok se pući. Njemu je dosadno, znam, nisam ni ja bila ništa bolja. Nema deteta koje uživa da bude nemi posmatrač dijaloga odraslih. Deca ne shvataju da roditelji imaju potrebu i pravo na svoje momente. Kada to shvate, više nisu deca.

Nije morala ni da govori.  Sve što je rekla, bilo je očekivano. Slušala sam je, da bi ona sebi dala oduška. Možda mi je bilo teže nego njoj, jer ona zna kroz šta prolazi, ona se sa tim trenutno bori, a ja znam šta ona oseća i šta može da očekuje ubuduće, jer određeni tipovi ljudi imaju određene obrasce ponašanja i samim tim, vrlo slične sudbine. Znala sam, jer sam sve to prošla i sve to prošlo je preko mene. Da, teže nego njoj, jer ne slušam ljude reda radi, mene ljudska patnja dotiče i ako sam prošla kroz nešto što slušam, meni se javljaju slike već proživljenog, sasvim nevoljno. Dođe taj déjà vu, pa počne da me raspakuje, da vadi slike davno pokopane, pa mi se nudi, cerekajući se:

– Vidi ovo! A, šta kažeš? A ovo? Jesi zaboravila? Pogledaj! Vidi, vidiii…

Ona je vesela, vedra i hrabra, ali zabrinuta oko mnogo toga jer je stalno u dilemi da li pravilno vaspitava dete, da li da prihvati usavršavanje koje joj nude jer to traži dodatno vreme koja ona nema, a usavršavanje joj neće doneti ništa osim, možda, mira na poslu, jer se radi o projektu nekoga ko manje zna nego oni koje „usavršava“, ali je naprasno iskočio iz društvenog mulja.

Ako bude odbila, verovatno će joj zameriti i biće na spisku za osvetu, a ona ima dete, žive od onoga što ona zaradi, ima pravosnažnu presudu na mizernu alimentaciju koju ne može da naplati jer se bivši muž odjavio sa osiguranja, da ne bi ispunio svoju obavezu. On radi, on ima novac, ali ona ne može prinudno da naplati alimentaciju, jer je on za državu koja se bori protiv bele kuge – nezaposlen. Dakle, nema on odakle da plati. Ima država preča posla nego da uteruje dugove ženama koje nisu umele da se udaju.

Tako, reče ona dok je milovala loknicu na detinjoj glavi, znam da ne bi trebalo da prihvatim da radim poslove za koje se nisam obavezala, ali šta ću, plašim se zbog njega. Nizala je ona dalje, a déjà vu je potpuno poludeo, osilio se, bacao je slike svuda okolo, nije imao milosti. Grlo mi se steglo i preda mnom je puklo ono stepenište.

Savršeno glatko stepenište od pravog mermera vodilo je do kancelarije u koju je bio ograničen pristup gotovo svima. Imala sam ključ. Tamo je bilo sve što je od najveće važnosti. Ogroman sef je čuvao novac, dokumenta, hard diskove… Tog jutra sam došla toliko ranije, da sam i portiru bila sumnjiva. Jurnula sam uz ono stepenište, preskačući po dva, tri stepenika, samo da se dokopam sefa. Nakon ukucane šifre, očekivani zvuk mi je prosvirao uši. Zvuk koji kaže – otključano! Na vratima sefa ugledala sam otisak dela mog dlana. Moji dlanovi se ne znoje, inače. Ovaj vlažni trag znači da su mi nervi napeti do kranje granice pucanja. Izvadila sam novac iz sefa. To je bio pazar od prethodna dva dana. Sa njim su bili i dnevni izveštaji pazara. Sedela sam na podu, ispred sefa, brojala, sravnjivala proveravala. Ja sam to već jednom uradila, pre no što je novac dospeo u sef i sve je bilo u redu. Zaboga, šta nije u redu? Brojim, kontrolišem, beležim. Sve je tu. Ne nalazim grešku. Štima, ali napetost me ne napušta. Nije mi lakše. Osećaj straha i nelagoda od neizvesnosti u situaciji kada čovek vidi da je sve u redu, a neko drugi mu nameće da nije, drži misli tog čoveka u ropstvu jer ne može da se oslobodi razmišljanja o tome, šta sa njim nije u redu.

Niko meni nije bio takav saveznik kao logika. Logika, sveta, najsvetija i najvoljenija. Niko mi nije pomagao kao ona. Reče mi tada – Sada se smiri kada vidiš da je sve kako treba. Čekaj da dođe i smireno ga pitaj šta tačno znači onaj sms od noćas. Nema razloga da se nerviraš.

E, logiko moja, ljubim te u oko. Svaki put kada se sporazumem sa logikom, osećam kako prsti prestaju da mi trnu i kako onaj nevidljivi zlotvor u mojoj glavi poraženo odlaže udaraljke kojima je besomučno tukao po mojim slepoočnicama.

Prethodne  večeri, primila sam sms od vlasnika firme u kojoj sam bila zaposlena i u kojoj sam vodila skoro sve. Ili, sve što je najvitalnije. Počela sam kao rukovodilac prodaje, pa su se vremenom obaveze samo kalemile, naravno za istu platu. To je model – Imaš maloletno dete, nemaš alimentaciju, dakle, moraš. Sms je glasio:

– Sada sam pogledao pazare, meni nema para. Pričaćemo sutra.

To parčence noći koje sam uspela da provedem u snu, bilo je košmarno. Kako nema? Zašto nema? Kako je moguće da nema? Ko još ima ključ od kancelarije? Ko zna šifru sefa? Ja ih nikome nisam dala, ali ko jeste. I zašto? Ko to meni smešta? I zašto? Računam u glavi koliko je ukupno novca bilo. Suviše. Ogromne sume. Znam da nikome nisam rekla šifru. Niti dala ključ. Glava me je bolela od uragana misli koje su me razarale brigom. Zbog toga, čim je svanulo, ja sam jedva dočekala da jurnem uz one stepenice. I videla sam da je sve onako kako treba da bude. Da ima para! Dobro, rekoh, para ima, a sada da vidimo šta zaista fali? I, kome?

– Imam da obavim važan sastanak u gradu, zvaću te kada se budem vratio – rekao mi je čim sam tog jutra ušla u njegovu kancelariju, sa namerom da utvrdim šta i kome fali.

– To može da potraje, a ja nemam živaca da čekam. Molim te da mi objasniš značenje poruke da tebi nema para – nisam imala nameru da se povučem.

– Eto, nema para. Jednostavno, nema – ponavljao je ono što je već tvrdio, bez ikakvog objašnjenja.

Tako je mogao da ponavlja do sudnjeg dana, ali ne bi uspeo da me ubedi.

– Ja sam sve ponovo proverila, gotovinu, kartice, avanse, dospeća, dnevne izveštaje i lager. Sve je u najboljem redu. Gotovina koju nisi uzeo poslednja dva dana je u sefu i ne fali ni dinar – govorila sam samopouzdanjem pravednika.

– Nisam ja rekao da bilo šta od toga ne štima – posmatrao me je nekim odsutnim pogledom.

– Nego? – pitala sam.

– Ja hoću da kupim novu halu. Neću da dižem kredit. To mi je iskrslo. Da sam znao, ne bih kupovao onaj stan. Mada, i stan mi treba – nastavljao je on da nabraja šta njemu sve treba, spominjući vrtoglave cifre za nešto što je više njegov hir, nego realna poslovna potreba.

Može to i iz kredita, on je kreditno sposoban, ali neće on da plaća kamatu bankarskim lihvarima. Štednja mu je oročena, pa on ne bi da plaća penale i gubi na taj način. Izgledao je kao dete koje ima samo najskupocenije igračke i uvek traži neku novu, jer svaku izgustira za sat.

Logika me nije izdala, ali me je i pored toga napao onaj mali, nevidljivi bubnjar koji mi tuče po slepoočnicama. Mislila sam da će mi oči ispasti od pritiska, ali umesto da skočim, samo sam  kliznula malo naniže u stolici, podbočila bradu levom rukom i hladno mu saopštila istim rečnikom:

– Meni nema plate!

Izgledao je kao da sam ga iz sna probudila polivajući ga ledenom vodom.

– Kako? Ja sam ti pre tri dana dao platu!

– Jesi, ne kažem da nisi. Samo, meni je nema. Razumeš? – i dalje sam nadlanicom pridržavala glavu – meni nema para!

– Ne razumem – zurio je u mene!

Krvotok mi je bio na tački ključanja, onaj mali gad od bubnjara dozvao je ceo orkestar, svi su tukli u meni kao pomahnitali. Umesto da ih umirujem, sve sam ih pustila da sviraju kako god žele.

– Nisam ni očekivala da razumeš. Zato, sada pažljivo prati. Što ti reče, meni nema para. Da sam znala da ću morati da menjam vodokotlić, ne bih kupila cipele, mada su mi trebale i bile su na sniženju. Kredite ne mogu da dižem, jer ih već otplaćujem i niko me ne pita da li želim da radim sa bankarskim lihvarima ili ne želim. Eto, ti od mene očekuješ pare koje nemaš i ja od tebe očekujem pare koje nemam. Jesi, dao si mi platu pre tri dana. Sada mi je ponovo daj i to za prošli mesec jer MENI NEMA PARA. Ne tražim pozajmicu ili akontaciju za tekući mesec. Daj mi platu koju si mi već dao. Očekujem da ćeš me ne samo razumeti, nego da ćeš to i uraditi. Po standardu koji si ti uspostavio. Dakle, prodaja raste, sav novac si primio na ruke, lager štima, višak sredstava oročen, zalihe su optimalne, ti od mene tražiš novac koji ti ne fali, nego koji bi želeo. Tako i ja. Platu sam primila, ali daj mi opet za prethodni mesec. I ne samo sada. Svaki put kada ustanovim da „meni nema para“.

U njegovom pogledu sam videla da smo se konačno razumeli. Videla sam i da pokušava da se doseti šta bi mi odgovorio, ali nije rekao ni reč. To sam i očekivala. Zbog ispunjenog očekivanja, onaj mali zlotvor od bubnjara u mojoj glavi se smirio. Lopta je bila na njegovoj polovini, pa sam čekala da okonča razgovor ili promeni temu. Nisam izustila ni reč jer bi mu to pomoglo, a nisam htela ni da se pomerim. Videla sam da mu je neprijatno. Bilo mi je sasvim svejedno.

Nakašljao se na silu, onako neprirodno, jer mu ništa nije zapalo u grlu, osim, možda, mog stava! Ni to me nije potreslo.

On nije, ali njena priča i dileme koje je imala o svemu u životu, jeste me dotakla. I dotiče me. Posmatrala sam kako po ugaženoj travi vrhom baletanke pravi mali polukrug, sa leva na desno i obrnuto. Dete se vrtelo u krug oko njene ruke, držeći je za vrh kažiprsta, a ja sam vrtela film i sekla delove kojih ne bi trebalo da se sećam.

Uostalom, zašto da ih se ne sećam? Sila moćnika, bahatih i obesnih, plejade polupismenih i poludovršenih mi nije mogla ništa, pa zašto bi me potresao neki déjà vu. To je ionako iza mene. Pitala me je šta bih uradila u toj situaciji, da sam na njenom mestu.

Prvo bih proverila da li taj neko ko me plaća i pokušava da mi kroji sudbinu zna šta je déjà vu. Što da ga ne pitam? Kad neko sebi daje za pravo da na razgovoru za posao sazna zdravstvenu anamnezu moje babe, sa kim živim, da li slažem puzzle i za koga navijam, mogu i ja da pitam ono što mene zanima. A zanima me. Jer ako mu je prva pomisao da je déjà vu vlasnik kineske radnje u Srbiji, koji je ime prilagodio srpskom, a prezime ostavio na kineskom jeziku, odmah bih potražila drugi posao. Raditi za takve ljude znači svakodnevno kusati slatki kupus na srpski način, sa bambusovim mladicama i lukovicama ljiljana, začinjen soja sosom i ajvarom. Oni su u stanju da sve obesmisle i srozaju, pa koliko god da je neko obrazovan, vredan, odgovoran i marljiv, sve mu je džaba. Obrni, okreni, šta god za njih da radiš, radiš kao pomijara sa titulom. A titula mora biti najmanje KEY ACCOUNT MANAGER.

Izeš KEY ACCOUNT-a koji nije spreman da proguta sve pomije da se dokopa bar CFO-a. Ja, eto, nikada na to nisam bila spremna da tako „napredujem“. Ima ko voli i ko može. Ne samo pomije, već i go.na. I onda, kada se pogleda u ogledalo, vidi samo titulu. Da je po.ran, to ne vidi. Ili, to nije ni važno?  Mislim, biti po.ran?!