„DA TI PRIČAM, ŠTO ISTINA NIJE, GUSKA VODU IZ REŠETA PIJE!“

Kažu da ko svojoj babi nije lep, taj je stvarno ružan. Tome bih dodala da ko svojoj tetki nije mlad, taj je baš ostario, ili, nema tetku. Što se mojih tetaka tiče, i dan danas sam kao ono Zone Zamfirsko. Posle onoliko repriza, ne verujem da postoji neko, ko nije odgledao film bar jednom, pa da ne prepričavam. Kad sam ja u pitanju, za njih je vreme stalo pre mnogo godina, pa svašta mogu da mi tolerišu, ali da idem sama po mraku i da sedim na ’ladnom betonu, to, ni slučajno.

Aleksandra Prica
Aleksandra Prica

Ako te slučajno moja tetka pita: Pa, šta mi još imaš novo, čak  i nakon tvog vrlo iscrpnog izlaganja, to isključivo znači: Šta ima novo u tvom ljubavnom životu? Ako kažeš: Nema ništa – obavezno slede čuđenja: Kako nema?! Baš ništa?!

Nemoguće je da nema, samo ti tetki nećeš da priznaš. One misle da si ti jedna od onih lutaka koje su ti poklanjale za rođendan, nakićene i nagizdane, da sediš na sofi i trepćeš, a udvarači kleče u podužem redu. Kako njima objasniti da to nije ni izbliza bajka koju one priželjkuju.

– Ih, kad god da te pitam, nikad nema ništa?! Ne može to biti, da baš nema ništa – govori meni tetka u slušalicu, tonom, pričaj ti to nekom drugom.

– Ima, ima. Da biraš. Samo, sve sami separatisti – odgovaram joj.

– Kakvi separatisti, Bog s tobom?! – čudi se tetka.

– Znaš ko su separatisti? Oni što proglašavaju nezavisnost, svaki čas. Imaju izrazitu težnju za slobodom, govore da žele da se raziđu u miru, samo im strana od koje se separatišu to – ne da. Ne žele rat. To nikako. Prete im ratom, ukoliko se ne okanu separatističkih težnji. Traže strani faktor da ih razume i podupre. Šuruju sa stranim faktorom, sastaju se u potaji. Taj strani faktor, to bih trebalo da budem – ja!

– Ijuuuuu, naopako! Pa zbog njih sam ja do sada živela u nekoliko država, a nisam se selila dalje od sto kilometara. Ti, strani faktor?! Šta hoće od tebe? – uzrujavala se ona.

– Da me obese!

– Tebe da obese?? Čekaj da popijem tabletu za pritisak – čujem zvuk vode koja se sliva u njeno grlo – što da te obese?

– Da me obese na čiviluk. Da visim i da čekam!

– Šta da čekaš?

– Sad ću da ti objasnim. Nisu to separatisti, zbog kojih si ti živela u pet-šest država, od kad si se rodila. To su ti bračni separatisti. Oni uvek pričaju, kako žive u braku, separatno. Svako za sebe. On južno, ona severno. Svako živi svoj život i to je njihov čvrst sporazum. Čvrst, k’o kuća. Niko se nikom ne meša. Delom, zajednički finansiraju kućnu konfederaciju. Ja, kao strani faktor, sa izrazito demokratskim i naprednim stavovima, treba to da razumem i da visim kao obešena na čiviluku. Čekajući, da odu kumovi, da isprate sina na ekskurziju, da ćerku prođe prehlada i da keru stane proliv. Jer, tetka, to je samo gluma. Znaš one interaktivne predstave u kojima učestvuje i publika?! Kad glumci sa pozornice, siđu u publiku? Ili te, iz publike, odvuku na pozornicu?

– Sa mnom si našla da se šegačiš? Zamalo da se šlogiram? – uzdahnula je duboko.

– Što da se šlogiraš? Pitala si me, ja sam ti objasnila.

Mislim, kako bi se tek „šlogirala“ da izađeš samo mesec dana iz tog Kusturičinog „Podzemlja“. Da prošetaš malo, po svim sferama društvenog života. Moj ljubavni život, bio bi ti poslednja briga. Ako bi uopšte, na njega i pomislila.

– I šta ćeš sad? Mislim, kako ti to… – sablažnjavala se tetka, i dalje.

– Ništa. To se lako rešava. U početku, mislila sam, lepo im se zahvališ na ulozi stranog faktora i kraj. Ne pali. Posle, pitam: Da li ja tebi ličim na Pepeljugu, pa da me strpaš pod korito, po potrebi? On tu razveze čitavu filozofiju o normalnosti njegovog separatizma. Tu ga prekinem, pa pitam: Je l’ ja tebi ličim na nekoga ko sedi na klupi za rezerve? Dečko, ja igram samo centarfora. Ne mislim da je srednji vezni manje važan, nego ja igram samo na ovoj poziciji. Računam, možda on nije čitao bajke? Izgleda, samo ume da ih priča?! Da pređem na fudbal, možda bismo se bolje razumeli? Na toj koti, sa čiste filozofije, prešao je na suvi pragmatizam: Šta mi pada na pamet? Kakva rezerva? On u meni vidi – svašta nešto. Nema on nameru da me drži kao rezervu. On je, zamalo pa, slobodan. Nije važno gde i sa kim živi. Hej, to kućni savet ne zanima. Njegova supruga je jedna fina i emancipovana žena. Dovoljno pametna, da sve zna i razume.

– Bože blagi, pa je li to moguće?! – tetka i dalje ne dolazi k sebi.

– Tetka, nisi ti Mladen Delić, čekaj da ti ispričam do kraja. Kaže on meni: Mogli bismo bar na jedno piće, da ti sve lepo objasnim. Natenane. Može, pristajem, daj mi adresu, doći ću za sat vremena kod tebe.

– Kako to misliš, kod mene – čudio se on – šta je tebi?

– Što, šta je meni? Šta fali tome? Ti živiš u južnoj sobi, ona u severnoj. Ja sam strani faktor, a ona je emancipovana i fina, neće me ujesti. Ti s njom nemaš ništa. Život sa njom je, kao nekad, sa mamom. Taman, da nas blagoslovi, pa možemo da tražimo otcepljenje. Razvijemo barjak, pa kličemo ulicama, radujući se slobodi i novom životu.

– E, dete moje, uvek si bila luckasta. Šta ti je on na to rekao? – smejala se tetka, pomalo gorko.

– On mi nije tepao kao ti. Rekao je da sam luda. Luda 100%!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

1 KOMENTAR

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.