Niko me više ne pita kako sam. Dobro, skoro niko. Ni da li me nešto boli, ni da li imam novu ljubav, ma ništa. Samo, pišeš li šta? I, šta sad pišeš? O čemu pišeš? O kome pišeš? Pišem, pišem…samo, nije  sve za javnost.

Sad sam u fazi – nemam o čemu da pišem, a tema bezbroj. Malodušnost, tipa, nemam šta da obučem, a ormari puni. U stvari, vidim da imam o čemu da pišem, kao što imam i šta da obučem, samo sve mi se teme čine izlizanim i ofucanim i hiljadu puta opisanim, kao i haljine koje,  iako nisu ni ružne, ni iznošene, meni su dosadile. I crvene i ružičaste. meni izgledaju sivo. Sivo, pa još i isprano sivo. Bljak.
Aleksandra Prica

Zato neko vreme nisam pisala kolumne, jer pišem samo ono što vidim, čujem, osećam, ništa ne ulepšavam. A ovo što vidim i čujem, ne sviđa mi se. Sve je isprano sivo. Bljak.

Nisam od onih koje umeju da prekroje staru haljinu, da joj našiju neke čipke, volane, amblem da prikriju fleku. Nemam maštu, jer da je imam, pisala bih romane koje ljudi vole da čitaju, raspaljujući im maštu, pružajući im iluziju da, bar dok čitaju moja dela, žive živote koje nemaju, koje nikad neće imati. Da kukavice postanu hrabre, da glupi postanu pametni, ma, sve ono što nikada neće biti. Napisala bih nešto u stilu Hari Potera, ali avaj…ne samo što nisam u stanju tako nešto da pišem, nego ni ne razumem  kako neko tako nešto može da čita ili gleda.

Čak i kada sanjam, u mojim snovima ribe plivaju, a ptice lete. Kod mene ribe ne lete, nema nikakve fantastike. Ni naučne, ni nenaučne, ni religijske.

Kao gorki pelin, nisam prijatna, ali lečim tamo gde je jedina neophodna terapija – razbijanje iluzija, tabua, ono od čega ljudi beže ili se stresaju kada ga popiju. Ne kao rakiju, nego kao čaj od pelina.

Pokušavam da se branim od najezde primitivizma u svemu oko nas i možda bi jedini lek bio beg od stvarnosti u neki svet gde ribe lete, a ptice plivaju, samo badava. Nema u tom svetu mesta za svakoga, kao što ni u jednom svetu nema mesta za svakoga. Samo za poneke.

Za mene je uvek bilo vredno pažnje samo ono što je urađeno i jedan od najvažnijih kriterijuma za merenje vrednosti ljudi da li rade ono što govore. Koliko su predani tome da nešto promene na bolje, da se izbore, da stanu na crtu.

Čime se mi bavimo? Od sveopšte kuknjave o stanju u društvu, na šta se svodi naše interesovanje i delanje? Svi se pitaju kako smo došli tu gde jesmo. To pitanje je ekvivalentno pitanju, kako je neko dobio šugu. Odgovor je jednostavan – dugo je zanemarivao osnovnu higijenu. Nije čistio i nije se kupao. Pošto se niko ne pita, zašto neko smrdi, jer je savršeno jasno kako neko može da se usmrdi, meni bi bilo neobično drago da se niko više ne pita, zašto živimo ovako kako živimo. Prosto, takvo pitanje, em vređa inteligenciju, em je licemerno.

Stvarno, čime se bavimo? Postalo mi je zabavno kada me „u poverenju“ pitaju, da li znam šta se o meni priča. Odmah se smejem, grohotom.  Za sve ove godine, svi ti tračevi se u 99 posto slučajeva svode na to sa kim sam bila u ljubavnoj vezi. Ali, ljudi moji, to ne važi samo za mene.  To važi za sve. Evo, prisetite se, pa analizirajte. Onih tričavih jedan posto otpada na to ko se ugojio, kome grozno stoji nova haljina, kome je užasna nova frizura. I tako, ispada da ljude najviše zanima ko sa kime ljubaviše, pristojno rečeno. U prevodu na suštinsko značenje, ko koga…!! I onda se svi pitaju, zašto nam je sve tako primitivno? Primitivna glava ima primitivna interesovanja. Kraj.

Šta najviše fali ljudima? Ljudima fali istinska podrška, iskreno pružena ruka koja može da im pomogne, na koju mogu da se oslone, ljudima fale iskreni i pošteni odnosi,  koje su porušili polako, ali sigurno, vodeći računa samo o svom sitnom interesu, čuvajući samo ono parčence zelene trave koja je ispred njih, iako vide da se sve oko njih sasušilo, požutelo, svenulo, naivno se nadajući da će njihov komadić,  koji je uvek deo celine, ostati zelen. Trebalo je odmah  da znaju da je to nemoguće.

Najezda primitivaca, isto kao najezda skakavaca, iza sebe neće ostaviti ništa zdravo. Ljudima fali sistem koji će omogućiti da svaka stvar bude na svom mestu, da ribe plivaju, a ptice lete. Taj sistem stvaraju, čuvaju i čine ljudi.

Ono što je tragično, bar prema mom sasvim ogoljenom viđenju stvarnosti, je da manjina, koja ovo vidi kao i ja, ima potpuno defanzivan pristup tome. Pristup poznat kao – ćuti, ignoriši, nećeš se valjda spuštati na njihov nivo! Bilo bi normalno da nam se košmari dešavaju ponekad, u snu. A mi živimo kolektivni košmar, na svim nivoima.

Zatvaranje očiju i tolerisanje činjenice da ti život zavisi od ljudi, kojima  je najveći domet na kojem mogu da se izraze: „Brate, znači, brate“, govori o tome da ne moraš da se spuštaš na njihov nivo. Srozaće te. I ’vako, i ’nako.

Stvarnost nije igrica, pa da ovi sa višeg nivoa svojim znanjem, rečnikom i manirima, pucaju po ovima dole, jer ovi koji bi trebalo da su dole, oni su, u stvari, gore. Gore – dole, vi se sa njima dovikujete i prepucavate baš na način koji njima odgovara:   Zbrda – zdola.

Nego, šta da radim, gospodo salonskih filozofa?! Da čekam da se oni osveste, da se popnu na moj nivo, pa da se argumentovano, viteški, borimo u jednom ravnopravnom odnosu?

Kako da ne? Najbolja ilustracija koju sam videla, a tiče se toga da se viteška borba sa takvima ne isplati, je scena u filmu „Otimači izgubljenog kovčega“, u kojoj nesrećni domorodac, tek pristiglog osvajača izaziva na dvoboj, viteški mašući sabljom pun samopouzdanja, da bi osvajač, odmah zatim, potegao pištolj i pogodio ga po sred čela. Bez trunke viteške borbe, poštovanja, samilosti.

Statičnost  ne smanjuje osećaj gađenja. Statičnost samo čini da naše puko postojanje njima čini potporu, dok vam sistematski nagrizaju temelj tog balkona „na nivou“.

Tako, ostaje samo da čekamo da taj balkon tresne, pa da se, hteli – ne hteli, opet spustimo na njihov nivo. Prisilno.

Nekima, opet, ribe lete?? Da li vi, kada naiđete na bubašvabu, sa njom pregovarate, da mirno i bezbedno napusti vaš prostor, ili postupate drugačije?

Da su primitivci na nekom pristojnom nivou, svega ovoga ne bi ni bilo, odnosno, ne bi bili – primitivci. Zaboga,  pre više od 40 godina naučila sam iz crtanog filma:

– Da je Pera otišao pravo u policiju, svega ovoga ne bi ni bilo.

Zato, pošto ne postoji drugo rešenje da izbegnem zarazu, moram da zasučem rukave i da čistim. Ili, da ih okupam šmrkom. Nije meni ni malo stalo do velikog spremanja, ali kada preti opasnost da dobijem šugu, samo zato što se drugi ne kupaju, moram.

– Jaoj, pusti ih, nećeš se valjda spuštati na njihov nivo?!

Hoću, jer moram. Oni se na moj nivo svakako nikada neće popeti, a ja ću se, kada budem završila posao, vrlo lako vratiti tamo gde pripadam. Dok još mogu da biram. Jer kod mene je dole ono što treba da bude dole, a ako ne ostanem dosledna tome, može da mi bude samo – gore. Bolje biti neće.

U svakom slučaju, čak i ako kao pojedinac ne budem uspela, što je sasvim realno očekivanje jer se premudri filozofi neće spuštati na niži nivo, ostaću poslednja koju će pregaziti najezda primitivaca.

Onako, nobles. Da ne kažem, na nivou.

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.