Biti u pravu znači zastupati istinu. Ako je tako, postavlja se pitanje – šta je istina?  Ko zna istinu? Kako dokazujemo istinu?

Istina je ono što se podrazumeva, ona je nepobitna, a to nas dalje upućuje – da smo OK onda kada živimo u istini, sa istinom i za istinu. Sad nam već nužno treba druga/e osoba/e da proverimo, potvrdimo istinu.

Aleksandra Golubović, psihoterapeutkinja transakcione analize

Želeti biti u pravu bez očekivanja da i drugi prihvate naš pogled na stvarnost – istinu, jeste izraz prihvatanja sebe i drugih i naših različitosti. Problem nastaje kada osoba očekuje po svaku cenu uvažavanje od drugih i iz te pozicije počinje da insistira – ubeđuje i traži potvrde svog pogleda na stvarnost.

Čini se da mnogo lakše usaglasimo da li je nešto crno ili belo, da li je nešto glasno – tiho, toplo – hladno, gorko – slatko, miriše na svežinu ili ustajalo. Čak i tada ima onih koji nastoje da uvere većinu da je njihov doživljaj stvarnosti istinitiji. Iskustva nam govore da možemo da menjamo svoje čulne doživljaje, i da to ne menja naš doživljaj normalnosti.

Tako, na primer, kada bi posle duže apstinencije od šećera i slatkiša ponovo konzumirali slatko, doživeli bi mnogo intenzivnije taj ukus nego ranije. Skloni smo da kažemo da ne možemo da se odreknemo nekih navika, samo zato što smo se poistovetili sa ulogom (u ovom primeru, ulogom konzumenta slatkiša).

Nešto smo sebe mnogo zavoleli takvog, iako nam telo govori da mu, na primer, određena vrsta hrane smeta. Razumljivo je da ćemo se još više vezati za neka svoja verovanja koja su izgradila naš vrednosni – moralni sistem, kroz koja sebe doživljavamo kao ličnost.

Photo by Dan 7Kidz on Unsplash

Dakle, ono što opažamo sa naših pet čula svakako je lakše definisati i podvesti pod društveni konsenzus i reći da je normalno, nego kada je reč o doživljajima i ponašanju koja su samo manifestacija onoga što naše najveće čulo um prepoznaje kao misli, vrednosti, uverenja, sudove i sl.

Naša potreba za sigurnošću potvrđuje se kroz obrasce ponašanja koje smo stekli u primarnoj porodici i kulturi sredine u kojoj živimo, a kroz stalnu potrebu za razmenom sa drugima.

U ranom periodu života, kako se važni drugi odnose prema nama, šta nam govore kakvi smo, kako i kada nas kritikuju i pohvaljuju utiče na to kako gradimo sliku o sebi. Drugi su naše “ Socijalno ogledalo“. Svaki put kada smo u interakciji sa nekim ogleda se neki deo naše ličnosti i mi tako učimo da postojimo. Što je odraz „potpuniji“ (moram reći – potpuniji u skladu sa onim što smo naučili da jesmo), osoba se oseća sigurnijom u svoje postojanje.  Logično je onda da za bliske osobe biramo one u kojima ćemo se u najvećoj meri ogledati.

Photo by Aljoscha Laschgari on Unsplash

Kada se suočimo da nam je neki odnos važan, a da u interakciji sa tom osobom  ne dobijamo dovoljan odraz sebe i svojih vrednosti, naša želja za boljom slikom sebe se izražava najpre kroz takvo ponašanje da drugog prilagodimo sebi, „da popravimo ogledalo“. Tada dolazi do tzv. otpisivanja prava drugog na sopstveni sistem vrednovanja stvari, kao i otpisivanja mogućnosti da preispitamo svoj vrednosni sistem u novom odnosu i drugom kontekstu.

Na taj način se razvija i jača rigidna ličnost koja ne dozvoljava proširivanje svog referentnog okvira, drugim rečima oduzima sebi pravo na rast i autonomiju. Osoba prihvata ideju da jedino postoji kao osoba onda kada većina ili važan drugi potvrdi njena naučena verovanja. U tom slučaju Dekartova krilatica Cogito, ergo sum bi mogla biti još određenija, „Postojim kada sam u pravu“, što sam više u pravu, odnosno, što više drugi potvrđuju ono što znam o sebi – moju istinu, više postojim.

Taylor Bryant, Unsplash

Zašto bi drugačiji vrednosni sistem bio pretnja nečijem integritetu?

U kontekstu „normalnosti“ E.Erikson je govorio o razvoju vitalne ličnosti kroz ukupno osam faza, koje je još nazvao fazama životnih kriza odnosno fazama psihosocijalnog razvoja. Prvih pet faza odnosi na rani razvoj, kada najveći uticaj upravo imaju roditelji i važni drugi. Od toga kako su se krize u tim fazama razrešile zavisi kako će se ličnost ispoljiti nakon dvadesetpete godine života, u poslednje tri faze svoje „zrelosti“.

Poslednje tri faze psihosocijalnog razvoja, odnose se na sposobnost preuzimanje odgovornosti za sopstveni život. To bi značilo da je osoba svesna uticaja važnih drugih na njeno životno iskustvo, ali je takođe svesna i sopstvene  odgovornosti za dalji tok života, odnosno preuzimanje odgovornosti za ličnu sposobnost promene, rasta i razvoja.

Photo by Oliver Sjöström on Unsplash

Prvi test zrelosti je preuzimanje odgovornosti za sposobnost uspostavljanja bliskosti, vezivanja. Drugi test je nivo sposobnosti bezuslovnog prihvatanja različitosti među ljudima bez sumnje u sopstvenu i tuđu vrednost kao i nivo sposobnosti bezrezervnog davanja u odnosima, bez sumnje u sopstvenu i tuđu vrednost!

Ako je osoba u prvim fazama stekla poverenje kroz odnose sa roditeljima i drugim važnim osobama iz bliskog okruženja – nada i vera su temelj njenog optimističnog pogleda na svet.

Ukoliko su roditelji odmereno postavljali zahteve prema detetu ishod je samopouzdana, odlučna osoba koja ima sposobnost samokontrole. Ukoliko je uperiodu kada dete postaje svesno da njegovo ponašanje ima uticaja na doživljaje drugih, dobijalo podršku za adekvatno ponašanje i kritiku za neadekvatno ponašanje, dete postaje svesno važnosti preuzimanja inicijative uči da bude preduzimljivo u odnosu na svoje težnje i zauzima se za sebe kada se suoči sa novim, drugačijim, suprotnim od očekivanog. Isto tako uči da se suzdrži ponašanja kojim bi povredilo druge.

Photo by Yago Rivero on Unsplash

U preadolescentnom dobu uči veštine socijalne komunikacije, sklapa prijateljstava i stiče doživljaj kompetentnosti. U adolescenciji ukoliko neka od ranijih faza nije adekvatno razrešena pojačava se iskrivljenom slikom doživljaja sopstvene vrednosti i vrednosti drugih, kroz nepoverenje i sumnjičavost prema drugima, doživljaj stida, neadekvatnosti. Ovaj najburniji period razvoja, odgovara na pitanja – Ko sam ja? Šta želim? Šta mogu? Kuda i kako dalje?

Period života kada dolazi do emocionalnog razvezivanja od roditelja i kada se testira nivo samopoštovanja – temelj vere u sopstvene vrednosti, odnosno doživljaj identiteta. Zbunjenost adolescenta, ukoliko ne pronađe oslonac u poverenju i doživljaju da je prihvaćen, može kulminirati kroz naglašeno buntovno ponašanje kojim sebi neadekvatno pribavlja doživljaj važnosti, nezavisnosti, identiteta. „Ono što ja znam je istina“, Moram biti u pravu (dokazati istinu), da bih dokazao sebe!“ Negovanjem ovakvih uverenja u odraslom dobu osoba sebe zarobljava u nekoj od ranijih neadekvatno prevaziđenih razvojnih kriza.

Photo by Iswanto Arif on Unsplash

Tako preokupirana sobom kroz svoj status, preplavljuje sebe neadekvatnom brigom, strahovanjem od gubitka sopstvene vrednosti. Postavlja zahteve, traži aršine sopstvene vrednosti u drugima i okolnostima. Kada ih ne prepozna u dovoljnoj meri da bi sebi rekla da je OK, počinje da insistira, da ubeđuje. Jer, bez dokaza da je u pravu kruni se njena nezavisnost, identitet. Istina je da prestaje da se bavi sobom, već „izvrće“ realnost. Ređaju se  pitanja – Ima li moj život i moje postojanje smisla ako nisam postigao, uradio,… ako nisam kao…, ako nisam bolji od,… ako nisam uspešniji… Da bih znao da li sam OK, moram dobiti potvrdu od većine. Najčešće, posledica takvog očekivanja „većine“, su ipak, najčešće samo dve najznačajnije osobe u vašem detinjstvu, roditelji.

Dakle, ukoliko se u velikoj meri zadovoljavajuće oslikavate u bar jednoj važnoj osobi u svom životu, budite sigurni da ste potpuno u pravu, pardon – da ste potpuno OK!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.