“Psiholog, psihijatar, psihoterapeut, to je meni sve isto!” Iz takve pozicije javlja se najviše predrasuda kada je reč o ove tri vrste zanimanja koje u imenu imaju prefiks psiho.
Psihijatri završavaju medicinski fakultet nakon čega specijaliziraju psihijatriju, a psiholozi završavaju filozofski fakultet.
U skladu sa svojim osnovnim obrazovanjem centar interesovanja “psiha čoveka” u psihijatriji jeste organska osnova duševnog poremećaja.
Pročitajte i ovo: Sagorevanje seksualne želje kod muškarca
Dok psihologija proučava probleme življenja čoveka, odnosno, bavi se proučavanjem, objašnjavanjem, predviđanjem i unapređenjem ponašanja, načina razmišljanja, emocija, motivacije, međusobnih ljudskih odnosa, kao i razvojem potencijala svega pomenutog.
Pročitajte i ovo: Da raskrstimo jednom za svagda – šta žele žene, a šta muškarci
Ovako postavljen problem dovodi do zaključka da se psiholozi bave zdravim ljudima, a psihijatri ljudima koji imaju duševni poremećaj.
Samim tim zadatak psihologa jeste da traži način da čovek živi još zdravije, dok psihijatar lekovima leči organski uzrok psihičkog poremećaja, psiholog kao sredstva u radu koristi različite skupine psiholoških testova.
Pročitajte i ovo: Toksični odnosi – iskustvo koje otvara oči – jesmo li srećniji i pametniji posle njih?
Biti psihoterapeut ne znači da je dovoljno završiti jedan od navedenih fakulteta. Drugim rečima, da bi se neko bavio psihoterapijom nužno je da prođe edukaciju u jednom od brojnih psihoterapeutskih modaliteta – transakciona analiza, geštalt, racionalno emocionalno bihejvioralni pristup, kognitivna psihoterapija, art terapija i dr. Edukacija podrazumeva teorijsku obuku i nužno praktičnu, koja uključuje rad sa klijentima, pod supervizijom, kao i lični rad edukanta sa supervizorom – psihoterapeutom.
Pročitajte i ovo: Kad ne znaš na koju ćeš stranu u životu, pozabavi se svojim telom
Šta je psihoterapija?
Pročitajte i ovo: Kraj ljubavne veze – praktični saveti kako da ponovo stanete na svoje noge
Ovakav razgovor ima zadatu strukturu i ne možemo ga izjednačiti sa razgovorom između dva prijatelja ili dve bliske osobe. Međutim, odnos uzajamnog poverenja koji se razvija između terapeuta i klijenta jeste najznačajniji faktor tokom psihoterapeutskog procesa. Iz pozicije klijenta, pa i terapeuta, psihoterapeutski proces jeste svojevrsan rad na sebi.
Takođe, zajednički se dogovaraju o učestalosti viđanja, kao i o momentu kada je terapija završena.
Pročitajte i ovo: Šta se krije iza osećaja beznačajnosti, neadekvatnosti i beznađa
Vrlo je važno proveriti šta klijent očekuje od samog psihoterapeutskog rada, odnosno, kako on zamišlja da sam postupak izgleda. Na ovaj način terapeut izbegava mogući upliv predrasuda u vezi sa terapijom koje mogu da remete sam proces rada. Ono što se većini ljudi kao prva asocijacija na “psihoterapiju” javlja, jeste ime Sigmunda Frojda i njegov psihoanalitički metod koji je podrazumevao terapeutski kauč, slobodne asocijacije i dugoročan rad.
Pročitajte i ovo: Sagorevanje seksualne želje kod muškarca
Danas postoje mnogi spomenuti psihoterapeutski metodi rada, usmereni na različite psihičke procese ličnosti, ali svima je zajednički zadatak ostvarenje kreativnog životnog potencijala jedne osobe. Šta to znači? Razvijanje ličnih kapaciteta da osoba živi oslobođena predrasuda, odnosno, da se izgradi realna slika o sebi i da osoba sebe doživi autentičnim bićem zadovoljnim i ispunjenim, što podrazumeva aktivan odnos prema životu i preuzimanje odgovornosti za tok sopstvenog života.
Pročitajte i ovo: LJUBAVNICA – Žena koja je sebi na drugom mestu
Kome je namenjena psihoterapija?
Svima. Osobe koje se obraćaju psihoterapeutu najčešće to rade kada situacija u kojoj se u tom momentu nalaze deluje bezizlazna, što prouzrokuje stanja konfuznog mišljenja, jake emotivne doživljaje tuge, straha, frustracije, ljutnje, neizvesnost, pogoršanje međuljudskih odnosa, odnosno, nastala situacija prevazilazi kapacitete njihove ličnosti.
Pročitajte i ovo: BOMBSHELL – Kanibalizam kroz psihičko ranjavanje ili šta se skriva iza narcisoidnog poremećaja ličnosti
Naravno da ni tada nije kasno obratiti se za stručan savet ili terapiju, već je problem što se i do tada nekonstruktivno trošila energija što je samo produbljivalo problem. Odlaganje za obraćanje stručnom licu leži u predrasudama o psiholozima i psihoterapiji.
Problemi koji se kroz psihoterapeutski rad rešavaju mogu se ticati: raznih strahova, fobija, napada panike, stanje napetosti i uznemirenosti, poremećaj spavanja, osećanja usamljenosti, stida, niže vrednosti, nedostatak samopouzdanja, nedostatak motiva za učenje i za rad, depresivna stanja, problemi zavisnosti od alkohola,cigareta, zatim, problemi koji se odnose na međuljudske odnose (porodični, partnerski, poslovni ili prijateljski) i mnogi drugi.
Pročitajte i ovo: Šta da radite ako vam ljubav nije uzvraćena?!
Kada kažem da je psihoterapija namenjena svima, tako i mislim.
Na psihoterapiju ne javljaju se samo oni koji doživljavaju jedan od opisanih problema, već i oni koji su svesni svojih kapaciteta u pojedinim oblastima života, ali nemaju pravi mehanizam, način kako bi iskoristili svoje potencijale. Tada do izražaja dolazi edukativni momenat psihoterapije.
Pročitajte i ovo: Zašto karma ne može da se izbegne?
Neretko u našoj sredini mogu se čuti komentari da je psihoterapija ili namenjena “slabićima” nesposobnim da se sami izbore sa problemom ili sa druge strane da je psihoterapija luksuz, ekskluzivno pravo koju retki mogu da priušte.
Pročitajte i ovo: Jeste li u miru sa ženom u sebi?
Takav stav posmatram kao stvar prioriteta. U velikoj meri oslikava opšte stanje i spremnost da se bavimo i posvetimo svom mentalnom zdravlju i na takav način doprinosemo kvalitetu sopstvenog života.
Pročitajte i ovo: Najgore stvari koje možete da uradite dok ga oralno zadovoljavate
Sve je okrenuto više ka spolja, vodimo računa o fizičkom izgledu i telesnom zdravlju, što naravno nije zanemarljivo, u skladu sa tim prioritet su zdrava ishrana, telesne vežbe, kozmetički preparati, plastična hirurgija, a sve to zahteva i finansijska ulaganja. Briga o telesnom i mentalnom zdravlju, kao i unapređenje njihovog kvaliteta ne isključuju se međusobno. Rekla bih da je pre reč o strahu od promene.
Pročitajte i ovo: Zašto je teško biti muzičar – kriza identiteta i bolesti zavisnosti… a imali su sve
Promene spolja su vidljive, i utoliko pre imamo utisak da su pod našom kontrolom jer možemo čulima da ih pratimo i lako proverimo kroz neposrednu komunikaciju sa drugim ljudima ili poredeći neke parametre.
Pročitajte i ovo: PRELJUBNIK: U vezi ili braku, a NEVERAN!?!
Međutim, pomisao da treba da prihvatimo neke unutrašnje promene češće izaziva strah i nesigurnost, pa čak i pomisao „Kako ću se snaći sa novim ja?“.
Cilj psihoterapije nije nova ili neka druga ličnost, već se promena odnosi na oslobađanje nerealnih uverenja, predrasuda, loših navika kako bi se ličnost realizovala u skladu sa svojim istinskim bićem.
Pročitajte i ovo: Ključni sastojci ljubavi – bliskost, strast i odanost + onoga koga volimo duže gledamo
Redak paradoks je da, kada prihvatim sebe onakvim kakav sam tada mogu da se menjam.
– Carl Rogers
