Kada govorimo o ljubomori, najčešće pomislimo na ljubomoru koja se javlja u ljubavnom, partnerskom odnosu.

Osim toga, vrlo često, dešava se da se osećanja ljubomore i osećanje zavisti neopravdano poistovećuju, kako u samom doživljaju ovih emocija, tako i u njihovom opisivanju.

Aleksandra Golubović, psihoterapeutkinja transakcione analize

Šta je ljubomora? Kako se ponašamo kada smo ljubomorni?

Da bismo razumeli i razlikovali  emocije zavisti od emocije ljubomore, možemo navesti primer kada supruga prisustvuje razgovoru svog supruga sa lepom i zavodljivom ženom.

Ukoliko je nezadovoljna svojim fizičkim izgledom i svojom ženstvenošću, verovatno je da će u odnosu na drugu ženu osetiti zavist, jer bi želela da i ona poseduje takvu lepotu i zavodljivost, a zbog supruga kojeg voli može osetiti ljubomoru kojoj prethodi strah da bi je mogao napustiti zbog druge žene.

Znači, za ljubomoru je potrebno troje, a za zavist je dovoljno dvoje.

Zavidimo nekome na nečemu, što doživljavamo da nama nedostaje, a želeli bismo da to posedujemo.

Sa druge strane ljubomorni smo na tu osobu kada predviđamo da je zbog toga u prednosti u odnosu na nas – da dostigne ono što mi želimo, čemu mi težimo ili želimo da održimo.

Ljubomora je složena emocija koja se može javiti u različitim segmentima međuljudskih odnosa, na primer, u poslu, sportu, među braćom i sestrama, prijateljima, partnerima.

Takođe, ljubomora je i sekundarna emocija, što znači da se sa njom ne rađamo već je učimo. Upravo zbog toga što je ljubomora naučena emocija ne možemo reći da postoji jedinstven obrazac u ponašanju na osnovu kojeg prepoznajemo da li je neko ljubomoran.

To znači da doživljaj emocije ljubomore može da se doživi i ispolji kod svakog na različite načine i opet različito u odnosu na pojedince i konkretne situacije, a najčešće se doživljava sumnjom, ljutnjom, tugom, nesigurnošću, niskim samopouzdanjem, strahom od gubitka, nepoverenjem.

U skladu sa tim, ljubomorna osoba može da se ponaša tako što okrivljuje, optužuje, vređa, sklona je proveravanju, jednom rečju – osoba se može ponašati agresivno.

Da li je poželjno biti ljubomoran?

Upravo se u partnerskom odnosu, kao što je opisano kroz primer, ljubomora najčešće manifestuje ponašanjem, kojem prethodi strepnja ili strah od gubitka partnera, odnosno, ljubavi partnera.

Realno, uvek postoji mogućnost da bi partner mogao prestati da nas voli, međutim, ako je ta strepnja u vezi sa doživljajem pretnje, zato što bi partner mogao da zavoli nekog drugog, onda se javlja ljubomora.

Vrlo često, smatra se da je ljubomora u partnerskom odnosu dokaz ljubavi, odnosno, “ako ne osećamo ljubomoru znači da ne volimo ili nedovoljno volimo partnera” i obrnuto, partner nas.

Ovakav stav, može se reći da je zabluda, koja samo počiva na istini koja glasi – za pojavu ljubomore potrebno je voleti.

Kao i svako drugo osećanje i ljubomora može biti adekvatna i neadekvatna.

O adekvatnoj ljubomori govorimo kada realno prepoznajemo da bi neka treća osoba mogla da pridobije pažnju, naklonost i ljubav osobe koju volimo ili ako smo doživeli preljubu. Pod adekvatnom ljubomorom podrazumevamo takav emotivni doživljaj ali i ponašanje u skladu sa tim, koje je društveno prihvatljivo, a funkcija, kao i svake druge adekvatno doživljene emocije je prilagođavanje na novonastalu situaciju.

Da li će osoba doživeti adekvatnu ili neadekvatnu emociju ljubomore i ponašati se na društveno prihvatljiv način, zavisi kako i koliko sebe i partnera realno doživljava.

Ljubomora je izvedena iz francuske reči “jaloux”, koja vodi poreklo iz latinskog jezika, a u prevodu znači “osećaj ličnog nedostatka”.

Ovim se pre može objasniti prvenstveno doživljaj neadekvatne ljubomore, jer upravo nisko samopoštovanje i samopouzdanje jesu preduslov za pojavu neadekvatnog doživljaja ljubomore u jednom odnosu.

Osoba, koja nema dovoljno samopouzdanja, više je sklona da sebe poredi sa drugima.

Sa druge strane, u partnerskoj vezi koja je tek zasnovana, pretpostavlja se da su dvoje zaljubljeni te imaju idealizovanu sliku jedno o drugom, a takođe javlja se želja da sebe predstavljaju kroz svoje vrline, pre nego mane, pa se doživljaj nesigurnosti javlja iz želje da se dopadne. Samim tim, logično je da je na početku veze ljubomora emocija koja se češće javlja.

Kada ljubomora sklizne u patologiju?

Kao što sam već rekla, kada je reč o ljubomori, koja se prepoznaje kao adekvatna, odnosno, odgovor na realno doživljenu pretnju gubitka ljubavi partnera zbog treće osobe, ona ima funkciju da se prilagodimo, odnosno, preduzmemo neke korake, u smislu poboljšanja odnosa ili izlaska iz veze, ako je odnos nemoguće poboljšati.

Sigurno da doživljaj nije prijatan, ali doprinosi našem mentalnom zdravlju te ga ne treba izbegavati. U suprotnom, može se okarakterisati kao patološko potiskivanje ljubomore.

Međutim,  samo pitanje “kako obuzdati ljubomoru”, nameće da je reč o ljubomori koja gubi svoju adaptivnu funkciju i prelazi u patološku emociju, koja narušava komunikaciju i odnos.

Različiti su uzroci javljanja patološke ljubomore. Postavlja se pitanje kako prepoznati emociju ljubomore koja se može okarakterisati patološkom?

Ukoliko osoba u partnerskim odnosima uvek ispoljava osećanje ljubomore, i to, naglo i neočekivano, najčešće je reč o ljubomori, kao karakternoj osobini.

Takva osoba može biti uverenja da je nemoguće ostvariti kvalitetan odnos jer su svi muškarci/ žene preljubnici.

Osoba, koja sa takvim uverenjem ulazi u vezu, ubrzo počinje i da se ponaša na takav način, ne bi li potvrdila svoje uverenje, tako što svoje nepoverenje i sumnju u partnera proverava stalnom kontrolom, proveravanjem, praćenjem, optuživanjem.

Takve osobe su sklone da “znake za uzbunu” vide i tamo gde ih nema. Ovakvo ponašanje sigurno da nanosi štetu u odnosu sa partnerom.

Kada je reč o patološkom ispoljavanju ljubomore, prepoznajemo je tako što osoba ima povremene, intenzivne ispade, bez obzira na situaciju i okolnosti u kojima se nalazi.

Mada, s obzirom na to da je reč o složenoj emociji, koja nema univerzalan obrazac javljanja i ispoljavanja, već je određena iskustvom pojedinca, potrebno je vreme i dobro poznavanje osobe, da bi prepoznali funkciju te emocije i ponašanje.

Takođe, opisanu neadekvatnu ljubomoru treba razlikovati od patološke ljubomore, koja je pratilac nekih grubljih psihičkih poremećaja, poput psihoza ili bolesti zavisnosti.

Važno je prepoznati koji to način razmišljanja ugrožava naše samopouzdanje, jer shodno tome, skloni smo više sebe da poredimo sa drugima i to onim osobama za koje smatramo da poseduju ono što nama nedostaje.

Stalnim poređenjem sebe sa drugima postaje nam važnije “šta je to što drugi ima, a ja nemam”. Cilj postaje težnja da se dostigne ono što drugi poseduje, uz zapostavljanje, zanemarivanje i otpisivanje sopstvenih kvaliteta.

Prateći takvu logiku, nužno se javljaju nefunkcionalne emocije zavisti i ljubomore, koje na prvom mestu ugrožavaju kvalitet života onog ko ih doživljava. A kada je reč o partnerskom odnosu, onda biva ugrožen i sam odnos.

Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. – Arthur Schopenhauer

***

Napomena: Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom Golubović, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: aleksandragolubovic5@gmail.com

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.