Božino pismo

Eh, ne znam kako da počnem a da ne zvučim patetično.

Foto: Privatna arhiva
Foto: Privatna arhiva

Zovem se Boža. Rođen sam s jeseni, negde na ulici. Roditelje nikad nisam upoznao. Kada sam progledao, još nisam bio siguran na nogama, a bio sam gladan, žedan, mokar, promrzao i strašno usamljen. Zato sam jako plakao. Pored mene su prolazila neka stvorenja na dve noge, posle sam saznao da su to ljudi, ali niko od njih nije obraćao pažnju na mene, malog i nemoćnog.

Glad je postala neizdrživa pa sam smogao snage i počeo da hodam i njuškam. Naišao sam na neke velike, limene posude, oko kojih je bilo dosta toga razbacano. Na moju sreću, uspeo sam da iščeprkam koji zalogajčić.

Kasnije sam shvatio da ljudi tu bacaju stvari koje im ne trebaju i da često to bude i hrana. Čudno, zar ne?!

Vodu sam pio u baricama. Pomislio sam da sam spašen i da bi mi valjalo da budem uvek blizu tih velikih, limenih posuda, jer tako neću biti gladan. Jedina briga mi je sada bila da nađem neko skrovište od kiše i vetra.

Tako je i bilo. Moj dom je postao jedna plastična gajba, koja je bila tako ušuškana da je u njoj bilo suvo kada je padala kiša, a i od vetra me je štitila.

I tako, prolazili su dani. Nekad je stomak bio pun, a nekad sam bio gladan, ali nikad više onako neizdrživo kao kad sam tek progledao.

Ubrzo sam shvatio da neki ljudi svoje nepotrebne stvari ne bacaju samo u one limene posude i oko njih, već ih bacaju za sobom dok hodaju! Tako sam rešio da trčkaram za ljudima pa možda mi se posreći da u tome, što bace za sobom, bude neki komadić hrane za mene.

Moram da priznam, osim što sam mislio da bih mogao napuniti stomak, možda bi se neko i poigrao sa mnom. Nažalost, ti ljudi su bili vrlo neprijateljski raspoloženi. Samo bi se namrštili i govorili ljuto, ”M’rš, m’rš!” ili ”Beži džukelo jedna!”

Ništa ih nisam razumeo. Neki su me i gađali. Neki i pogodili.

Bio sam mnogo tužan i rešio da izbegavam ljude. Znao sam ja i neke pse, pa i mačke. Imali smo istu zanimaciju. Njuškali bismo oko kontejnera (čuo sam da ljudi tako zovu velike limene posude), u potrazi za hranom.

Par puta sam pokušao da započnem igru i druženje sa nekim psima, tako što bih prijateljski lanuo ili ih šapom dodirnuo. Oni bi ili zarežali ili se jednostavno okrenuli od mene i otišli. Tad sam bio baš tužan! Shvatio sam da glad i žeđ nisu najgore što može da me snađe.

Imao sam dovoljno hrane da preživim i kakav – takav dom, a opet sam bio tužan i nešto mi je jako falilo. Pitao sam se – kakav je ovo svet? Zar su svi ljudi sami sebi dovoljni? Zašto niko neće da se igra?

Rešio sam da se udaljim od svog skrovišta i upoznam neke druge ulice. Možda tamo žive drugačiji ljudi i psi. Iskreno, bojažljivo sam hodao i sklanjao se kada bi ljudi prolazili pored mene. Međutim, oni me ili nisu primećivali ili bi me pogledali i produžili, bez reči.

Mali ljudi bi nekad zastali, nasmejali se i rekli ”Kuuco!” Nisam ih razumeo ali mi je prijalo, pa bih od zadovoljstva jako zavrteo repom!

To me je ohrabrilo, pa sam sad već počeo da trčkaram i nastavio da vrtim repom! Nadao sam se da bih uskoro mogao naći nekog ko bi se duže poigrao sa mnom! Trčkarajući tako, naišao sam na kuću čija su vrata od kapije bila širom otvorena. Bez razmišljanja, ušao sam u dvorište i počeo da njuškam. Odjednom sam zastao, podigao glavu i pogled mi se zaustavio na drugom psu. On me je ćutke posmatrao. Bio je ograđen i mogli smo samo da se onjušimo preko ograde.

Posle nekog vremena, počeo je prijateljski da vrti repom, a onda mi se obratio.

Ja sam Čeda. Živim ovde sedam godina. Imam sreću što živim sa divnim ljudima, koji vole životinje. Pružaju mi puno ljubavi i nežnosti i veoma su brižni prema meni. Dok sam bio mlad pas, veći deo vremena sam provodio u kući, posebno sa mlađom gazdaricom. Od kada se ona odselila, uglavnom sam napolju ali ne žalim se puno zbog toga, jer provodim, ipak, dosta vremena sa gazdama, mazeći se, a i mlađa gazdarica me često obilazi.

Kada je ružno vreme, gazde me uvedu u kuću, jer ne podnosim kišu i hladnoću, a oni imaju obzira prema meni. Tebe je instinkt naveo da uđeš u ovo dvorište. Nije bilo slučajno.

Sažaliće se na tebe. Daće ti da jedeš i piješ vode. Moj ti je drugarski savet da pojedeš to što dobiješ i da se ne zadržavaš, već nastavi da tražiš svoj dom! Ima još dobrih ljudi, koji bi mogli da brinu o tebi.

Jako sam vezan za svoje gazde i ne bih mogao da delim njihovu ljubav sa još jednom psom!

Pažljivo sam ga saslušao i moram da priznam da mi nije bilo jasno zašto tako govori. Ja sam samo hteo da nađem društvo za igru. Otkud sad ovi ozbiljni razgovori?!

Pomislio sam da je uobražen, da se pravi važan zato što je lep i negovan pa da još pokaže kako ume lepo i da priča.

Sada, mogu da kažem da je Čeda jedan, dostojanstven pas! Rekao sam mu: ”Dobro, samo malo da odmorim i idem dalje!”

Pogledao me je značajno, okrenuo se i otišao!

Duboko sam uzdahnuo i legao na prag kuće. Posle nekog vremena, u dvorište je ušla jedna žena i iznenađeno upitala: ”Ko si sad pa ti? Je li, kuco, odkud ti ovde?”

Bio sam uplašen i ”zalepio” sam se za pod. Ali ništa neprijateljski nije bilo u glasu te žene. Krenula je rukom prema meni i ja sam po navici ustuknuo, plašeći se da me ne povredi. Ali ona me je nežno dodirnula i ja sam odjednom shvatio šta znače Čedine reči ”maziti”, ”voleti”, ”brinuti”.

Moj rep je nekontrolisano počeo da se vrti i uskoro je celo moje telo igralo. Osetio sam neopisivu radost i sreću! Skakao sam, cvileo, šapama tražio da me još mazi, trčao oko nje i grickao je! Ona se samo smejala i potpuno prihvatila moju igru.

Onda su iz kuće nasmejani izašli jedan mlađi i jedan stariji čovek. Stariji čovek mi je prišao i pomazio me, a mlađi je pitao: ”Pa šta ćemo sad sa njim?”

Izneli su mi da jedem i dali mi vode, baš kao što je Čeda rekao.

Neko od njih je prokomentarisao: ”Neka ga večeras tu, pa će sutra već otići.”

Prošla su tri dana, ja sam još uvek ”privremeno” bio na toj terasi. Bio je novembar. Dani su bili sve hladniji. Kiša je često padala. Terasa je velika i nema mesta da se ušuškam i ugrejem, ali meni se nikako nije išlo u moje skroviše, moju gajbu.

Pomislio sam, ja sam srećan pas, sad imam sve! Ljudi, koji su živeli u toj kući, kao da su čuli moje misli. Stariji čovek je izašao iz kuće i rekao: ”Dobro, kad si tako uporan, bićeš u dvorištu sa Čedom.”

Sada je prošlo više od godinu dana, od kako živim sa mjim drugom Čedom. Moram priznati da smo imali par OZBILJNIH sukoba i ukućani su bili veoma zabrinuti. Čak su planirali da mi nađu drugi dom.

Izgledalo je da Čeda i ja nikako nećemo prevazići te probleme. Mnoogo je sujetan, bre!

Onda su meni napravili nekakav boks, u već malom dvorištu i stvari između mene i Čede počele su da se popravljalju. Nekako smo se navikli jedan na drugog. Sad čak zajedno i spavamo.

Čedi najviše smeta kada mu se približim dok jede ili kad pokušam da se približim Sandri. Njih dvoje baš imaju neku posebnu vezu. Tada je jako ljut i strašno preti režanjem. Tako da sve manje joj prilazim, a imam i dovoljno pažnje ostalih ukućana. A i poštujem taj njihov odnos, zarad mira u kući.

Posle svega, mogu reći da sam ja jedan srećan i zadovoljan pas. Voleo bih da poručim, svim dobrim ljudima, da obrate više pažnje na moje napuštene drugare, koji lutaju ulicama. Tim psima ne treba mnogo. Samo da imaju skrovište od lošeg vremena, jedan obrok dnevno i puno lepih reči, nežnih dodira, koji usrećuju i nas i ljude.

Eto, imao sam potrebu da ispričam svoju, u početku, tešku životnu priču, jer često pomislim šta bi sa mnom bilo da sam ostao na ulici.

Svim dobrim ljudima,

Boža!

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.