Jesenji dani, posebno dani kada sunčevi zraci kupaju i rasplamsavaju boje lišća i prijatno greju, mame nas da što više vremena provodimo u prirodi uživajući.

Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize
Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize

Istovremeno, najavljuju blizinu hladnih dana sa malo i sa kratkim sunčanim intervalima. Čuju se i poneki komentari “Treba uhvatiti poslednje dane lepog vremena…”,” Kad nastupe sivi dani nemam volje ni za šta…”, “Sama pomisao na kišu i vetar podseća me na melanholiju, tugu…” , “Zimi uglavnom padnem u depresiju…”

Istina, u ovim komentarima ima nekih simptoma depresije, poslednji dani sugerišu na nekakav doživljaj gubitka, nemam volje, melanholija, tuga.

Međutim, da li su ti doživljaji dovoljni da bi neko sebe ocenio depresivnim?

Odnosno, da li spoljašnje okolnosti, pa i drugi ljudi mogu nekog da učine depresivnim?

Takođe, depresija nije prolazna slabost i ne može nestati tek tako. Oni koji pate od depresije ne mogu samo da odluče da prestanu da budu depresivni i tada depresija nestaje. Najčešće osobe koje pate od depresije svoje emotivne doživljaje opisuju prazninom ili kao da se mračna zavesa spustila na njih. Depresija utiče na celokupan čovekov život i to na način na koji čovek jede, spava, način na koji misli o sebi o drugima i svetu u kome živi.

Uzroci depresije mogu biti biološki (genetski, biohemijski, neuroendokrinološki), socijalni (gubitak bliske osobe, posla, prirodne katastrofe, ratovi) i psihološki koji su izraz u najvećoj meri niskog samopoštovanja i visoke samokritičnosti. Psihološki faktor je dominantan kada je reč o prevazilaženju stresnih i traumatičnih životnih iskustava, a da je tako govori podatak da depresija spada u najčešće psihičke poremećaje! Po nekim statističkim podacima jedna petina svetskog stanovništva imala je bar jednom u životu osećanje duboke unesrećenosti zbog depresije.

Tuga jeste dominantan pratilac depresije, ali je ne doživljavaju samo depresivni.

Tuga je emocija kada se osoba suočava sa situacijama u kojima procenjuje da nepovratno gubi nešto što joj je vredno, za šta je emocionalno vezana. Tuga tada ima za cilj da se osoba emocionalno razveže od gubitka i pripremi, adaptira na život bez tog dela svog iskustva kako bi bila spremna za nova emocionalna vezivanja. Nekada je doživljaj gubitka iznevereno očekivanje, izigrano poverenje, odustajanje od ideje, cilja.

U toj proceni važan je i kulturološki faktor, onoga što se može doživeti kao primeren intenzitet tugovanja. Takođe, rizik za razvoj depresije je i kada osoba negira da je tužna, a doživela je realan gubitak. Nekad je moguće da tugu izbegava, suzbija doživljajem prijatnosti tako što prekomerno unosi hranu, intenzivira seksualni život, intenzivira zabave i društveni život, ili se okupira poslom, i to sve sa ciljem da se iz istisnu misli povezane sa tugom. Moguće je i da anestezira osećanja tuge kroz alkohol, droge ili sedativne lekove.

Kada se tuga suzbija, izbegava, anestezira i uvede u depresiju postoji rizik da njeni simptomi poput poremećaja spavanja, poremećaja apetita, gubitka energije, zamorljivosti, gubitka libida, telesnih bolova ne budu tako prepoznati. Na to posebno skreću pažnju podaci da jedna četvrtina klijentele opšte lekarske prakse čine pacijenti sa depresijom, a da se više od polovine ne leči adekvatno ili uopšte ne leči od ovog poremećaja.

Zašto je kod nekog tuga postala nesanica, košmar ili se ispoljava kroz telesne bolove, pad libida, poremećaj apetita?

Zbog ANTIINTRACEPTIVNOSTI, odnosno, zbog naučene i usvojene zabrane da se osoba bavi svojim unutrašnjim procesima. Odnosno, stečena je iskrivljena slika o važnosti razvijanja sposobnosti introspekcije kao uslova za adekvatno interpersonalno i intrapersonalno funkcionisanje u svakodnevnom životu koji zahteva da se prilagodjavamo različitim prijatnim i neprijatnim promenama. U ovom slučaju antiintraceptivnost se prepoznaje kroz tzv. zabranu da se doživi ili ispolji tuga, jer može da ostavi sliku slabića, nesposobnjakovića, kukavice.

Ako posmatramo sociološke i kulturološke faktore koji mogu da utiču na nastanak depresije mogu se kriti i u pedagoškim postupcima koje se upućuju deci rečima ili ponašanjem od strane roditelja. Često za žensko dete nije primereno da ispolji ljutnju jer se ljutnja neopravdano poistovećuje sa agresivnim ponašanjem, a što nikako nije primereno ženskom detetu.

U ranom detinjstvu repertoar emotivnih doživljaja je mali pa energija koju jedna emocija sa sobom nosi, a pritom je ta emocija zabranjena od važnih osoba, teži da bude ispoljena na način koji je dozvoljen. Za žensko dete u ovom slučaju tuga je više prihvatljiva od ljutnje, jer ide u prilog njenoj nežnoj i ranjivoj ženskoj prirodi. Za dečake nije poželjno da budu tužni jer to kvari sliku o muškarcu koji treba da bude zaštitnik slabijih i hrabar. Kako je nemoguće podeliti emocije na muške i ženske tako ne možemo reći da žene češće pate od depresije. Već je verovatno da se kod žena depresija više i češće prepoznaje kroz izraženo ispoljavanje tuge.

Važno je suočavati se sa neprijatnim doživljajima melanholije, tuge, kada ih prepoznamo, a u tom trenutku ne uvidjamo njihov realan uzrok. Možda nam se tada sopstveno biće žali da u nečemu preterujemo, da nešto uskraćujemo sebi, da se udaljavamo od sebe.

Hvala kiši, vetru i oblacima što nam ponekad ugode da se osamimo, sebe bolje čujemo i jasnije vidimo sopstvenu svetlost koja je jednako  prijatna i topla kao i sunčeva.

Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: aleksandragolubovic5@gmail.com

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.