Kada neko sebe, ljude i okolnosti tačno opaža, pripisuje tačno značenje i odgovarajući značaj svom trenutnom doživljaju, tada ponašanje te osobe opisujemo racionalnim. Za njih kažemo da imaju tačnu sliku stvarnosti.

Dovoljna  mera objektivnosti onoga što čujemo, vidimo, dodirujemo, mirišemo, jedemo, jeste stvar saglasnosti većine (vidimo zeleni list, jedemo kiseo limun, osećamo kap vode na koži i sl.).

Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize
Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize

Međutim, kada ocenjujemo objektivnost složenih psihičkih doživljaja tada nam je osnovni kriterijum lično iskustvo, iskustvo koje se ponavlja.

U ovom smislu, iskustvo se odnosi na one doživljaje i odnose sa bliskim osobama koji su doprineli da izgradimo sliku o sebi, drugima i svetu koji nas okružuje, dok se realnost tih stavova najčešće proverava onda kada ih suočavamo sa stavovima drugih. Kada predstave osobe o nekom delu stvarnosti (ljubav, prijateljstvo, vaspitanje dece, odnos prema poslu, zdravlju, novcu i sl.) ne odgovaraju objektivnoj stvarnosti, osoba najčešće tada iskrivljuje, otpisuje stvarnost, odnosno, prilagođava je svom subjektivnom doživljaju istine.

Iskrivljenje ili otpisivanje stvarnosti svako postiže na drugačiji način, odnosno, svako se služi svojim nesvesnim mehanizmima odbrane ega koji su brojni, a neki ljudi tada pribegnu maštanju.

Međutim, mašta po svom osnovnom značenju nije u kontekstu patologije u psihološkom smislu. Pojedinci maštu koriste kao sredstvo kojim bi izbegli suočavanje sa za njih “surovom realnošću”.

Drugim rečima, nezadovoljni stvarnošću zamjenjuju je sadržajima koji su mentalne predstave njihovih subjektivnih doživljaja realnosti, odnosno, njihove nezadovoljene želje ili kako često čujemo „odaju se maštarijama, uobrazilji“.

Mašta je sposobnost imaginacije (imago – slika), tačnije sposobnost stvaranja slika, zamišljanja objekata, situacija, koje nikada nismo videli, susreli se, koje se nisu dogodile.

Takva mentalna predstava nije isto što i misao.

Bez obzira na to, čovek je sklon da svakoj mentalnoj predstavi pripiše misao u skladu sa sopstvenim iskustvom, odnosno, da svemu da lični pečat. Upravo tada može se desiti da pogrešno oceni stvarnost,  u ovom slučaju ta stvarnost je mašta.

Tome u prilog govori negativan društveni kontekst ocenjivanja mašte i onog koji mašta, pa čujemo da „maštaju nezreli, neozbiljni, infantilni, sanjari, nerealni “.

Ono što je realno, a to je da mašta ima svoj biološki koren u našoj sposobnosti da se prilagođavamo stalnim promenama.

Kako je prilagođavanje stalni razvojni proces bez kraja, nameće se zaključak da je i mašta psihološki konstrukt neodvojiv od čoveka bilo kog doba. S druge strane, svedoci smo da su potencijali i mogućnost za razvoj u detinjstvu znatno veći od onoga što većina nas ostvari kasnije.

Nameće se pitanje, da li tome doprinosi sposobnost maštanja koja je u tom uzrastu dominantna, a kojoj tokom života često oduzimamo realnu vrednost? Između ostalog DA, jer mašta je izvor snažnih stvaralačkih težnji.

Da li se može reći da postoje osobe koje su više sklone maštanju?

Kada bismo generalizovali, onda bi upravo odgovor bio da su to deca i umetnici.

Poznata je zadivljujuća sposobnost dece da stvaraju i zadržavaju takozvane ejdetske, odnosno, naknadne slike. Dete je u stanju da na osnovu brze i siromašne percepcije naknadno do detalja reprodukuje sliku za koju nije imalo dovoljno vremena da potpuno percipira.

Isto tako, u stanju je da takve slike interpretira u odgovarajuće motorne i verbalne reakcije, najčešće kroz igru. Dete je sposobno da svoje doživljaje jednog čulnog stimulusa interpretira opisom drugog čulnog kvaliteta, kao što je u stanju da svoje emocije opiše određenim čulnim kvalitetom (žuta je vesela, ime moje mame je plave boje).

Činjenica je da mišljenje deteta i odrasle osobe nisu na istom razvojnom nivou.

Tako kod odraslih osoba emocije, osetljivost čula i inteligencija okrenuti su ka spolja, odnosno zadatak im je ispitivanje spoljašnjeg sveta. Samim tim i fenomen adaptacije pre je usmeren na prilagođavanje drugih i sveta nama, nego što smo mi spremni da učinimo promene u nama zarad adekvatne adaptacije, što kod dece nije slučaj.

Potvrda toga jeste posmatranje dece u igri  i njihovog stvaralaštva. Tek  tada, ako želimo sebi da priznamo, uverimo se kakve smo potencijale izgubili učeći važne, svrsishodne, društveno poželjne oblike ponašanja.

Kada je reč o umetnicima, moglo bi se reći da su oni u najvećoj meri zadržali sposobnost da svoje trenutne doživljaje na neki način zaštite od sopstvenog iskustva i da ih takve pretoče u svoja dela, ne pridajući takvim spontanim procesima svesti socijalno poželjni značaj.

Ima li maštanje veze sa godinama?

Mašta je u neraskidivoj vezi sa intuicijom koja je sastavni deo naših ličnosti.

Jedini razlog zašto bismo mašti pripisali bilo kakav negativan kontekst  jeste strah da ćemo izgubiti kontakt sa realnošću ili izgubiti kontrolu nad sobom. Rezonom odraslih, mašta kao da biva dozvoljena deci i umetnicima jer u njihovom delovanju ima opravdanja maštati i dozvoliti takvu vrstu slobode u ponašanju.

Mašta kod njih nije usmerena ispoljavanju kreativnosti, stvaralaštvu i prilagođavanju, već  je pre način da se stvarnost posmatra kroz ružičaste naočare.

Najčešće je reč o osobama koje imaju problem da dožive neprijatnost, jer samu neprijatnost izjednačavaju sa ličnom nekompetencijom, strahom od neprihvatanja ili odbijanja od drugih, strahom od neuspeha.

U zavisnosti od intenziteta straha, osobe koje maštanjem izbegavaju doživljaj neprijatnosti, grade tako čvst mehanizam odbrane kome pribegnu svaki put kad prepoznaju da bi mogli da dožive neprijatnost. Ono što je u tome jedino istinito jeste da sebe lišavaju mogućnosti da realan problem adekvatno prevaziđu.

Nikako se ne može reći da u mašti rešavaju problem, na taj način se osoba udaljava od svog realnog Ja, i gradi i učvršćuje sliku koja je iluzija onoga što ona istinski jeste. 

Ako se vratimo na primere sa decom i umetnicima, videćemo da i oni svoje predstave koje su proizvod mašte najpre proveravaju, prilagođavaju objektivnoj stvarnosti, a onda i primenjuju. Tada je reč o mašti kao funkcionalnom psihološkom konstruktu koji je uvek u funkciji prilagođavanja i rešavanja prepreka i problema.

Međutim, kada je reč o mašti kao mehanizmu odbrane onda je ona u funkciji odbrane od neprijatnih doživljaja što je ustvari iskrivljena realnost, jer problem nikad nije u doživljenoj emociji već u onome što osoba pririsuje događaju ili sagovorniku.

Smatrate da vas mašta o njoj ili njemu koji treba da ispuni određene uslove idealne/nog, uglavom dovede do “pogrešne/nog”?

Razmislite – da li maštate ili očekujete?

Mašta je spontan proces bića, imaginacija autentičnih potreba i želja, dok su očekivanja često uverenja koja smo stekli i ne moraju biti u skladu sa našom autentičnošću.

Mašta oslobađa i spontano se proverava u realnosti, dok očekivanja nameću zahtev da budu potvrđena. U oba slučaja nema garancije uspeha.

Izaberite Svoju Realnost.

“Postoji nešto što je mnogo važnije od svake logike: to je mašta”

Alfred Hitchcock

***

Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu:  aleksandragolubovic5@gmail.com

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.