“Ova ljubav je previše jaka, toliko jaka da zaista boli…”, “Za ljubav se treba boriti!”.
Ovakve konstatacije o ljubavi najčešće se izgovaraju kada je reč o muško ženskim odnosima.
Osoba vođena takvim uverenjem povećava šansu da ponavlja neprijatna iskustva u partnerskim odnosima. Ponekad, neke osobe poistovećuju intenzivne emotivne doživljaje, praćene telesnim senzacijama, koji su posledica burnih hemijskih procesa kada smo zaljubljeni, sa ljubavlju.
Na neki način, osoba sebe uveri da voli ili je voljena kada su te senzacije snažne i tako postaje zavisna od leptirića u stomaku kao dokaza ljubavi. Takvom težnjom se zanemaruje realna emotivna razmena u odnosu i umanjuje šansa za razvoj kvalitetne veze.
Nekada takav odnos traje do momenta kada jedan od partnera shvati da senzacije u stomaku koje je tumačio leptirićima sada umiruje lekovima za smirenje.
Prve osobe u našim životima koje nas vole i koje volimo jesu roditelji, staratelji, članovi porodice. Svojim odnosom prema nama i među sobom, naučili su nas kako da volimo i kako se ponaša prema nama neko ko nas voli. Ali, da li su uverenja o ljubavi koja smo iskustvom u primarnoj porodici stekli, aksiomi ljubavi?
Ono što smo o ljubavnom ponašanju naučili u porodici kasnije nas čini da se osećamo sigurnim kada te obrasce ponavljamo u partnerskom odnosu.
Ako je svako od nas unikat, kako je moguće primeniti poznati obrazac ponašanja u odnosu dve osobe koje su potekle iz isto tako unikatnih porodičnih odnosa? Čiji unikatni obrazac je odgovarajući u jednom potpuno novom odnosu? Nije li težnja da se svako oseća sigurnim u svojoj naučenoj šemi ljubavnog odnosa upravo teret ili doživljaj ljubavne boli?
Ljubav je posledica emocionalnog vezivanja za drugu osobu i uvek je prijatno osećanje.
Ljubav nikad ne boli, nikad nas ne može izneveriti, zavesti, razočarati, ali sve to mogu naša očekivanja u odnosu na sebe kada volimo u odnosu na osobu koju volimo i koja nas voli.
Ljubav je ta koja i tada pomaže da se prevazidje i shvati gubitak.
Da li se pitate – kako volim sebe?
Kako volimo sebe tako očekujemo da nas drugi voli. Relacija je neretko obrnuta, volimo sebe onako kako mislimo da nas drugi vide i cene. Od malih nogu uče nas kakvi smo i kakvi treba da budemo. Ali to ne znači da smo takvi bolji, vredniji ili voljeniji. Ako se usmerimo samo na spoljne poruke o ljubavi prečućemo unutrašnji glas koji šalje poruku bezuslovne ljubavi, zanemarićemo istinske potrebe i želje onoga što je za nas voljenje. Tada naše biće boli zabrana i uslovljavanje ljubavi. Boli nas sopstveno nevoljenje sebe.
Ljubav prema sebi je početak doživotne romanse.
– Oskar Vajld
***
Napomena: Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: aleksandragolubovic5@gmail.com
