Većina klijenata sa simptomima koji su dijagnostikovani pod F41.0 – panični poremećaj, na psihoterapiju se jave kada su obavili prethodno sve specijalističke pretrage, a nakon kojih je konstatovano da ne postoji nijedan organski uzročnik njihovih žalbi.
Takođe, značajan je broj klijenata koji su, po sopstvenim rečima, pokušali uz podršku psihijatra i tabletica da reše problem. Međutim, nakon izvesnog vremena simptomi bi se ponovo javili.
Sama pojava simptoma onoga što zovemo „panični poremećaj“ najčešće jeste znak da je osoba sklona da svoj emotivni život zanemaruje.
Ukoliko je osoba naučila da svoje neprijatne emocije zanemaruje, otpisuje, gura pod tepih, ne znači da je neprijatnost, odnosno, njihov uzrok prevazišla.
Emocija ne odustaje od svog zadatka, a to je da pokaže šta je to što nam je u datom trenutku važno.
Ako neko u aktuelnom trenutku ignoriše svoj neprijatni doživljaj, emocija će iznenaditi svojim neadekvatnim intenzitetom prvom prilikom kada osoba ponovo bude u istoj ili sličnoj situaciji. Ili, ako je osoba do te mere naučila da zanemaruje svoje neprijatne emocije, one tada pojačavaju svoj telesni izraz koji osoba u nekom trenutku može da prepozna i kao simptome paničnog napada.
Zamislite situaciju, neko kome verujete zamoli vas da provedete izvesno vreme zatvoreni u nekakvoj prostoriji i da će ta osoba doći kada bude trebalo da napustite prostoriju. Od vas se očekuje da joj verujete, a kada se osoba vrati sve će vam se samo kasti.
Prostorija je bez izvora prirodne svetlosti, bez nameštaja i bilo kakve stimulacije vaših intelektualnih sposobnosti i bez mogućnosti za kontaktom sa spoljnim svetom. Imate par jastučića i vodu koju možete uzeti ukoliko ste žedni, dobili ste uputstvo kako da podesite ventilaciju ukoliko vam je potreban svež vazduh. Pružen vam je minimum zadovoljenja potreba i vera da druga osoba zna šta je dobro za vas. I vi verujete i čekate.
Vreme prolazi, ne brinete, imate vode i svežeg vazduha i verujete. Verujete da ta osoba zna kada bi mogli da budete gladni, kada bi vam postalo dosadno, kada bi počeli da gubite strpljenje, zna kada ćete osetiti umor i pospanost.
Verujete da druga važna osoba sve bolje zna šta je dobro za vas – kakve su vaše potrebe i želje i neće dozvoliti da se bilo kako neprijatno osećate.
Mislima ste sve više fokusirani na tu osobu i razmišljate gde je, šta radi, da li misli na vas, bliži li se trenutak njenog dolaska, a vaše slobode. Nemate mogućnost bilo šta da preduzmete da biste prevazišli trenutnu situaciju, sem i dalje da verujete da će se važna osoba pojaviti i osloboditi vas.
Više nemate nikakvu orijentaciju koliko je vremena prošlo, popili ste svu vodu, creva zavijaju, umorni ste. Vaše potrebe su sve glasnije, a mogućnost da ih zadovoljite sve više neizvesna. Sasvim je opravdano da se osećate anksiozno, ali vi i dalje verujete. Nadate se i verujete jer su ta osećanja, ipak, prijatnija, i osoba od poverenja vas je dovela u tu situaciju, verovatno sa dobrim razlogom.
Ako se pozabavite anksioznošću, mogli bi da počnete i da se plašite, a ako se uplašite to znači da gubite poverenje, a onda biste mogli postati prilično ljuti, možda čak i besni. Sve to bi bilo veoma neprijatno. Ukoliko se najutite najjače, počećete da vičete, ako se, nažalost, čak razbesnite možda ćete početi da udarate i pokušavate da nasilno izađete iz prostorije.
To je već veoma neprijatno suočavanje sa mnoštvom neprijatnih emocija, te, ipak, nastavljate da verujete i nadate se.
Važna osoba se ne pojavljuje, vi ste sada već toliko umorni i iscrpljeni, preplašeni, i više niste u stanju da razmišljate o tome da li je vaše ponašanje primereno.
Bez kontrole počinjete da vičete, dozivate i udarate o vrata. Vrata se otvaraju, a sa druge strane osoba od poverenja začuđeno gleda i govori vam da je trebalo samo da poželite da otvorite vrata i mirno izađete iz prostorije. Vaše emocije su toliko intenzivne i niste u stanju možda, čak, ni da čujete ono što vam važna osoba govori, a zasigurno, niste u stanju da prihvatite ono što čujete.
Vaš emocionalni mozak je u požaru, a telesni simptomi onoga što se dešava u limbičkom mozgu bez kontole alarmiraju opasnost. Srce ubrzano lupa, znoje vam se dlanovi, suše se usne, otežano gutate pljuvačku, plitak vam je udah, udovi vas ne slušaju, počinje vrtoglavica, imate utisak da nemate nikakvu kontrolu nad svojim telom, nad sobom.
Da li tako izgleda „nervni slom“ ili „ludilo“?
Gde je otpočelo iskrivljavanje realnosti?
Logika osobe koja se suočava sa paničnim napadom je sve snažnija želja koja prerasta u potrebu da ima potpunu kontrolu nad sobom, u tom slučaju nad funkcijama sopstvenog tela.
Suočivši se sa nemogućnošću takve kontrole, ona i dalje situaciju interpretira kao opasnost i počinje da strahuje od katastrofičnog ishoda. Uzrok tog stanja je prethodno zanemarivanje sopstvenih želja i potreba i njihove važnosti na koje nam uvek kada ih zanemarimo ukazuju neprijatne emocije, što je dovelo do gubitka kontrole nad svojim emotivnim doživljajima.
Uverenjem da su neprijatne emocije loše, osoba može koristiti razne naučene obrasce ponašanja kako bi neprijatne emocije nestale.
Tako, trudi se da ne misli o onome što ih je uzrokovalo, fokusira se na nešto što joj prija i može da je oraspoloži, ili mnogo radi, ili vreme provodi pretežno u druženju i zabavi, ili jednostavno kaže sebi „proći će“ ili „moraš biti jak/a“. Sve do pojave simptoma paničnog napada osoba se oslanjala na druge/og, na spoljašnje okolnosti, a samim tim i na očekivanje da će neprijatne emocije proći kako su i došle – uzrok i razrešenje su van osobe.
I takav odnos prema sopstenom emotivnom životu funkcioniše do onog momenta kada se nesvesni deo prezasiti neobradjenim iskustvima i počne da ih izbacuje na površinu. A onda pogrešna uverenja koja su i dovela do tog momenta sada se objedinjuju u dominantno uverenje „da će se desiti nekakva katastrofa, kraj“.
Logično jer otpisivanje, zanemarivanje, razbibriga, menjanje fokusa, bodrenje „izdrži“, ništa od toga više ne deluje.
Emocija je sa najjače skale straha prešla u užas i sada jedino što se može zbrinuti je goli život, a materijalizacija života je telo. Smrt je užasna, jer je sigurni gubitak kontrole nad sopstvenim životom. Ali odlično! Nesvesni deo, ipak, reaguje i vrišti iz dubine – sada je dosta, preuzmi odgovornost sada bar za svoje telo!
Međutim, sasvim razumljivo osoba tada nije u stanju da prepozna da je uzrok njenog stanja u pogrešnim uverenjima i pogrešnom vrednovanju stvari i pogrešnom tumačenju emocionalnih doživljaja.
Zato je prvi korak u prevazilaženju napada panike – uspostavljanje kontrole na nivou ponašanja!
Najčešće se emotivni požar tada gasi odgovarajućim medikamentima. Zatim, raznim tehnikama relaksacije i raznim kognitivnim tehnikama osoba uči da se opušta i da prepoznaje i adekvatno tumači svoje simptome panike. I najpre na nivou ponašanja vraća poverenje u sposobnost vlastite kontrole nad sobom, nad svojim telom.
Relativno brzo klijent prevaziđe neprijatne simptome i svakako u velikoj meri doživi olakšanje. Međutim, ukoliko se tada psihoterapija završi recidiv je izvestan. Nikada ne lečimo osobu od dijagnoze i simptoma. Ako je moguće koristiti termin lečenje, onda lečimo pogrešan odnos prema stvarnosti i prema sopstvenoj ulozi u toj stvarnosti. A tu nema pravila po pitanju redosleda konkretnih tehnika, već su ličnost klijenta, njeno specifično iskustvo i budnost i umeće terapeuta partneri koji kreiraju put pomene, a koji vodi slobodnoj ličnosti.
Važno je reći da je pojava napada panike može biti posledica doživljenog vrlo intenzivnog neprijatnog iskustva ili niza neprijatnih iskustava u kratkom vremenskom periodu, praćeni snažnom emocijom straha (često ne isključivo straha).
Ukoliko izostanu adekvatno suočavanje sa značenjem i važnošću situacije i suočavanje sa adekvatnošću doživljene emocije, neka naredna slična situacija u kojoj osoba doživi strah često bude okidač nastanka paničnog poremećaja. Jer, zbog prethodnog iskustva osobe njeni nervni putevi su mnogo rasprostranjenijeg saobraćaja u mozgu i u novoj sličnoj situaciji je fiziološka reakcija mnogo burnija nego što odgovara realnosti. Takve burne telesne promene koje se tumače neprimerenim datoj situaciji zbunjuju, i osoba biva fokusirana na svoje telesne reakcije, koje počinje pogrešno da tumači kao upozorenje da će pasti u nesvest, da će poludeti, da će se ugušiti, da će dobiti infarkt.
Skup simptoma paničnog poremeća je poruka bića da je um negde ozbiljno greši.
Opomene bića na nivou preispitivanja uverenja poslate kroz neprijatne emocije nisu dale rezultata i sada sledi mnogo intenzivnija poruka bića putem telesnih simptoma koji jednako iscrpljuju i ugrožavaju i um i biće. Za opstanak i kvalitetan ispunjen život saradnja je jedini način prevazilaženja konflikta. A za uspešnu saradnju neophodno je poštovati medjusobne uloge i njihove zadatke!
„Um je dobar sluga, a loš gospodar“ – i zato biće nikad ne odustaje od svog prestola, jer jedino tako zajedno mogu da dostignu slobodu i sreću.
Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno ili putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: aleksandragolubovic5@gmail.com
