Od rođenja uče nas i nauče da struktuiramo svoju percepciju, odnose prema svetu, drugima i sebi. Odsustvom strukture ili definisanja stvarnosti možemo osetiti nelagodnost, nesigurnost, neku vrstu dezorijentisanosti.

Međutim, da li je potrebno i moguće svemu odrediti tačno značenje?

Kako bi glasila definicija Ljubavi sa kojom bi se svi ili bar većina mogla složiti?

Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize
Aleksandra Golubović, psihološkinja i psihoterapeutkinja transakcione analize

Realno, da li je Ljubav kao esenciju našeg postojanja uopšte moguće definisati ili se pre možemo baviti razumevanjem njenog prožimanja, manifestovanja i tumačenja kroz različite životne uloge koje smo sebi svojstvenim životnim iskustvom stekli?

Od toga u velikoj meri zavisi da li će odnos uspeti.

Na početku odnosa pretežno upravlja hemija i neretko zaljubljeni ovaj intenzivan doživljaj prijatnosti poistovećuju sa Ljubavlju.

U najranijem uzrastu, kada smo potpuno zavisni od drugih, svaki doživljaj nezadovoljstva prekidaju roditelji čineći one radnje kojima zadovoljavaju naše potrebe i čine nam prijatnost. To je period života u kome se do prvog “NE” razmenjuje samo bezuslovna ljubav praćena intenzivnim telesnim senzacijama kao i jakim doživljajem zadovoljstva uvek u prisustvu, dodirom, osmehom objekta ljubavi – roditelja.

Manifestacija Ljubavi se u ovom periodu povezuje sa pretežno telesnim osetima, doživljenim kao prijatnost. Telesne senzacije prijatnosti koje tada doživljavamo su veoma burne i mogu se porediti sa uzbuđenjem koje doživimo kada se zaljubimo.

Postajemo zavisni od doživljaja zadovoljstva u prisustvu osobe koja nam je privlačna i koju želimo.

Baveći se istraživanjem opsesivno kompulzivnog poremećaja i nivoa serotonina, hormona zadovoljstva, kod osoba sa ovim poremećajem, Donatella Marazziti slučajno je došla do zanimljivog otkrića – nivo serotonina, kod ovih osoba u padu je kao i kod zaljubljenih koji opsesivno razmišljaju o osobi u koju su zaljubljeni.

Ovi rezultati su je podstakli da se više pozabavi hormonskim statusom zaljubljenih.

Kortizol raste u odsustvu željene osobe, dok prilikom susreta, pogleda, dodira, nivo oksitocina, hormona ljubavi i sreće naglo raste čak duplo više nego što se meri kod trudnica.

Poznato je da oksitocin doprinosi razvoju uspostavljanja neraskidive veze između majke i deteta. Nivo oksitocina doprinosi većem ili manjem doživljaju vezanosti za drugu osobu, privrženosti, redukuje kortizol i smanjuje doživljaj straha pa postajemo opušteniji i otvoreniji. Čini se da nas je priroda opremila potrebnim neurotransmiterima kako bi voleli i bili srećni i da je dovoljno samo da se pojavi “prava” osoba koja će aktivirati ove hemijske procese za proizvodnju Ljubavi.

Da li je zaista dovoljno samo zaljubiti se da bismo voleli?

Da bismo doživeli prijatnost ili zadovoljstvo potrebno je da prestane neprijatnost, odnosno, nezadovoljstvo. Ako – onda…da bismo bili zadovoljni postoje neki uslovi koji treba da se ispune.  Ako je Ljubav esencija našeg postojanja, iz čijeg izvora smo potekli sa bezuslovnim pravom na korišćenje ovog izvora? Otkud to da Ljubav poistovećujemo sa doživljajima koji su proizvod naučenih logika i opisa šta je Ljubav?

Dakle, desi se fizička privlačnost, opisani biohemijski procesi obave svoje u skladu sa glavnim zadatkom, a to je povezivanje sa drugom osobom, objektom želje. Veruje se da ova faza opijenosti traje između osamnaest meseci do četiri godine, kada telo sve više postaje imuno (kao i kod svake zavisnosti) na stimulanse koji dovode do prijatnosti, odnosno, zadovoljstva.

Šta je sledeće?

Upravo nakon ove faze u najvećoj meri sudbinu odnosa određuju naša uverenja o Ljubavi.

Najčešće su te osobe sklone da u ovoj fazi odnosa izjave da je nestalo želje, strasti i da je to razlog zbog kojeg je odnos neodrživ. U stvari, osoba je poistovetila sebe sa objektom želje te kada se suočila sa gubitkom doživljaja uzbuđenja prema partneru nesvesno se suočila sa iracionalnim strahom od gubitka same Ljubavi.

Neretko iz takve logičke konstrukcije želja prerasta u požudu. Odnosno, želja postaje raspoloženje koje može bojiti svakodnevnicu te osobe održavajući opsesivno ponašanje koje je realno udaljava od razvoja bliskosti u partnerskom odnosu, a koje podrazumeva saosećanje, empatiju, poverenje.

Sa druge strane razumljiva je želja za uzbuđenjem u partnerskom odnosu, koje je jedno od glavnih komponenti partnerskog odnosa. Svaki par koji je u dugogodišnjem odnosu suočava se u nekim periodima sa ovom vrstom krize.

Ako su ostali aspekti veze stabilni, odnosno, nije narušena međusobna bliskost i privrženost, treba uzeti u obzir da je vaš mozak zapamtio stanje i efekte biohemijskog poremećaja sa početka veze. Na vama je da pronađete način kako podstaći nervne puteve koji vode do centra u mozgu u kome je zapisan ovaj poremećaj razvijen u odnosu na vašeg partnera.

Ljubav ne možemo odrediti samo zaljubljenošću, niti bliskošću, niti privrženošću. Ona je osnovno stanje bića i uma i svoj puni smisao dobija kroz potpunu autonomiju ličnosti.

***

Ukoliko želite da dogovorite konsultacije sa Aleksandrom, individualno, putem Skajpa, pošaljite joj poruku na e-mail adresu: : aleksandragolubovic5@gmail.com

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.