Veličina (ni)je bitna!
-Jesam ja sad seljanka?
-Nisi.
-Primitivna seljanka?
-Nisi.
-Mislim, on je super lik.
-Jeste.
-I zasmejava me!
-Tačno.
-I lepo mi je s njim, opuštena sam.
-Jesi.
-I pažljiv je, pita me kako sam, šalje poruke.
-Istina!
-I sve je super!
-Jeste, to ti kažem!
-Ali, ja sam ipak seljanka!
-Nisi!
-Ma, jesam!
-OK, jesi!
-Jesam!
-Jesi
-Ali šta da radim kad je pola glave niži od mene?!
***
Niskim ili nižim ženama ovo i ne predstavlja čest problem. Onim iole višim, vrlo poznata situacija.
Nekako, bez obzira na sve new age karakteristike, taj neki arhaični momenat, da se žena oseti zaštićeno i ušuškano uz svog muškarca opstaje.
I lepo je i kada je na štiklama, a ono da se i tada oseti ženstveno kraj njega.
Ipak, postavlja se pitanje da li je veličina zaista (toliko) bitna?
OK, svakako je lepše i nekako ”utabano” da muškarac poseduje sve moguće muževne karakteristike i da se žena pored njega oseća onako kako je očekivano. Ali, hajde da pogledamo stvari iz neke druge vizure.
Koliko vas čezne za pravom osobom? I šta uopšte smatramo pod definicijom prave osobe?
Ako upoznate nekog ko vam fizički odgovara, a ne pruža vam emotivno/psihički itd. ono što vam je potrebno, a s druge strane je neko ko je simpatičan i sladak, ali prosto evidentno niži, ali vam pruža sve ono što ste ikada želeli od muškarca, koga ćete odabrati? I zašto?
Ne kažem da fizički aspekt nije bitan, ali smatram da nije presudan.
Jer, kada se podvuče crta, zagrljaj, ako je pravi, čine ruke koje grle.
Kada smo klinke (klinci) onda je sve bitno. S godinama i iskustvom uviđamo da su neke stvari prosto bitnije, a neke pak, potpuno nebitne.
Nebitno je kog ste pola, suština je da smo sa nekim srećni. Ne da nas čini takvim, nego da takvi jesmo. Da smo uz tu neku osobu sve ono što smo kad smo sami, pa još više od toga. A sve ostalo…
