Devetesetih godina prošlog veka, u jeku burnih zbivanja na našim prostorima, boravila sam jedno vreme u Velikoj Britaniji. Bila sam smeštena u kući majke mog profesora i to je, izlišno je reći, bila velika čast. Osim onog tipičnog ”ništa nisi jela”, oduševljenja pričama o našoj kulturi i jeziku, itd. Zaista sam bila izuzetno lepo i toplo prihvaćena. Osećala sam se prijatno i zaštićeno.

Jedne noći probudio me je tup zvuk. Okrenula sam se po sobi dok sam došla sebi i shvatila da zvuk dolazi ”s one” strane zida. Iz kuće pored. Prenula sam se kada sam čula vrisku i urlanje, lupanje i treskanje. Otrčala sam do mojih domaćina i unezvereno pitala hoćemo li zvati policiju, na šta sam dobila odgovor da se ”mi ne mešamo dok neko od njih ne zatraži pomoć”.

Bila sam, malo je reći, zatečena.

Situacija se ponavljala svakih par večeri.

Nikada niko nije tražio pomoć.

Nikada nismo pozvali policiju.

Dvadeset godina kasnije i dalje me strese osećaj koji sam imala tada. Bespomoćnost. Možda je nekome baš bio potreban taj poziv. Po cenu toga da me nagrde da se mešam u nešto što nije moja stvar. Radije ću pokušati, nego nereagovati.

Kada vidimo nekog ko leži na ulici, najčešća je reakcija – prođemo pored. Verovatno je pijan. Verovatno je lud. Ko zna šta je u stanju da uradi.

Nikome ne pada na pamet da možda čoveku život zavisi od naše pružene ruke.

Paradoks je što smo vrlo radoznali šta se dešava iza tuđih vrata. Mnogo nas više to interesuje od onoga šta se dešava iza sopstvenih.

I jako smo pametni. Imamo stav (koji vrlo kategorično predstavljamo i branimo) o svemu. Od problema melioracije zemljišta u Africi do mehanike aviona.

A tek o tuđim životima?! Pa tu priča nema kraja!

Ako se neko mnogo smeje, pa tom je sve potaman. Taj baš ne zna šta je problem. Nebitno je to što ne zna kako da plati račune ili što mu je neko voljen u bolnici, ma lako je njemu, on se smeje.

Ako neko ”ne zabada” nos u tuđe živote i dan mu se ne svodi na ”pletenje” po drugima, taj je otpadnik i misli da je bolji od drugih.

Prosto, tuđe dvorište je uvek zelenije od našeg, pa iako nema (vidljivog) đubreta, MI znamo da ima…ako i nema, rećićemo da ima. Nije on bolji od nas.

Otud i fenomen Rijalitija.

Sa minornim razlikama da li su tu ”obični” ili ”poznati”, sve se svodi na isto.

Ne bakćem se svojim životom, nego tuđim. Lakše je i interesantnije.

Ali zato, ako naslutim da se ”nešto dešava” iza zatvorenih vrata, neću reagovati. Pričaću o tome, polemisaću, ali neću pokucati…neću pružiti ruku…neću pozvati pomoć.

Neko drugi će….a šta da ste vi TA osoba i neko prođe pored Vas, a nikog drugog nema ili je predaleko?

Sito&Rešeto newsletter
Nedeljni pregled najinteresantnijih tekstova sa Vašeg omiljenog portala.

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.