Sećate se, nadam se, onih semafor žurki iz davnih dana?
Možda grešim, ali nisam čula za njih u skorije vreme. Elem, za one koji ne znaju, suština je bila u tri opciona kruga koja zakačite na sebe da biste se deklarisali – kao slobodan, komplikovan ili zauzet i time okolini stavili do znanja činjenično stanje u slučaju da neko pomisli da vam priđe.
Naravno da to nije bilo krucijalno u odluci, ali ipak je signalizovalo potencijalnom sagovorniku kako stvari stoje još od početka.
Već neko vreme razmišljam kako bi bilo dobro da postoje emotivni semafori:
– OK sam
– Konfuzan sam
– Emotivno sam nedostupniji od ljubičice endemskog tipa u tundri.
Začkoljica u tome je… pa, u stvari, ima ih više:
– najčešće ni sama osoba nije svesna stanja
– ako je i svesna, neće da prizna sebi, najmanje nekom drugom
– svesna je i nije joj bitno.
Ako se vodimo onim privlačimo ono što emitujemo, onda bi trebalo da se zapitamo – ko smo i kakvi smo mi?
Da li mi zaista ne/želimo ono što mislimo? Da li smo sami po sebi konfuzni i šaljemo pogrešne signale? Da li zameramo drugima ono što sami sebi ne zameramo?
Ne pričam samo o emotivno nedostupnim partnerima, pričam o generalno konfuznim ljudima.
U svojoj prvoj ozbiljnoj emotivnoj vezi riba mi nije bila ravna koliko sam ćutala. Sve mi je ”bilo” OK. Sve je moglo. Ništa mi nije smetalo.
Dva su razloga bila tu bitna. Ustvari tri, ako uzmemo u obzir da nisam baš imala predstavu kako (ozbiljne) veze funkcionišu. Nisam znala kako da mu kažem neke stvari i nisam znala kako to da mu saopštim. I drugo, želela sam i imala potrebu da on sve sam oseća i da ne moram ništa da mu govorim. Hmmm…
Nakon toga zarekla sam se sebi da sledeći put kada budem bila u nekoj ozbiljnoj priči ništa neću prećutati.
Jer… ništa se ne podrazumeva i ljudi ne osećaju druge (dobro i dalje ne odustajem od iluzija tog tipa, ali samo kada sanjarim) i nemamo prava da im zameramo to.
I tako sam ja, sledećem bitnom rekla sve. Bukvalno mu ispisala uputstvo za upotrebu:
– ovo volim – forsiraj
– ovo mi smeta – minimizuj
– s ovim sam OK itd.
Smatrala sam, eto, sad sve zna, ne očekujem da zna šta mi je i kad ja sama ne znam, normalni smo, kapiramo se i to je to. Cvrc. Ne ide to tako.
E sad, nisam ja bila povređena zbog toga što on mene ne oseća, nego što ima i zna sve i opet…e, to me je izneverilo.
U stvari, bila sam izneverena samom sobom, jer i pored mog truda da minimizujem potencijalne probleme, nešto nije išlo.
E, onda je vreme učinilo svoje.
Shvatamo da bez obzira koliko mi nešto ne/činili, koliko od nas samih, dobar deo zavisi i od onog drugog, a i prosto, sticaja okolnosti.
Da bismo sa nekim iole imali šansu da uspemo i opstanemo, moramo prvo da spoznamo sebe same i da znamo šta je ono što nudimo i ne/želimo. Ako to znamo, onda smo već na dobrom putu da sa nekim ostvarimo onaj nivo bliskosti kakav želimo.
Jer ako dve osobe same sa sobom znaju na čemu su i imaju volju da budu OK prema onoj drugoj osobi, onda im jedino preostaje da puste da stvari idu svojim tokom i uživaju u svemu što im život donosi, ma šta im doneo.
